Često smo mi sa ovih prostora skloni da govorimo: „Ovo ima samo kod nas“ i nekako to uvek izgovaramo u negativnom kontekstu. Međutim, kad nešto dobro ima samo kod nas, često ne primetimo.
Umrla je Marina Tucaković. Njena smrt došla je posle duge, teške i neukusno mnogo medijski ispraćene bolesti. Čitaoci „Vremena“ verovatno znaju da je autorka ovog teksta „dežurna“ za pisanje in memoriama kada premine neko sa estrade. Ono što ne znaju jeste da je postojala jedna žena koja je bila toliki fenomen, da je autorka ovog teksta više puta pokušala da obuhvati taj fenomen u jednom tekstu i zaključila kako je neukusno pisati tako o nekome dok je živ. Ali, kad je Marina u pitanju, činjenica da više fizički nije među nama, potpuno je nebitna. Sve drugo u vezi sa njom: broj hitova za koje je pisala tekstove, način na koji je radila, dar da u izvođaču prepozna materijal za zvezdu, stalan hod po ivici smisla i ukusa, otvorenost kada priča o tome kako piše… Sve je ravno čudu.
Za početak, kompletan spisak tekstova pesama koje je napisala Marina Tucaković nije moguće naći. Mediji ovih dana spekulišu brojem od 3000, ali SOKOJ, kao jedini pouzdan izvor, u saopštenju povodom Marinine smrti, kaže – 4000. Dalje, i to nas vraća na „ovo ima samo kod nas“, časopis „Rolling Stone“ 2015. godine objavio je spisak najvećih tekstopisaca svih vremena. Naravno, Marine nema na tom spisku, ali među prvih 50 ne postoji ama nijedan tekstopisac koji ujedno nije i kompozitor i izvođač. Marina nije bila nijedno, ona je „samo“ pisala tekstove. Čak, toliko nije bila žena sklona javnom nastupu da je, po sopstvenom priznanju, pre prvog gostovanja na televiziji morala da popije bensedin. Razlog: drugi gost u studiju bio je Arsen Dedić. Ko ne bi popio bensedin?
Arsen je nesumnjivo bio pesnik i još nesumnjivije, ono što se danas zove singer/songwriter, ili kantautor. Oko poetske vrednosti Marininih tekstova polemike se vode otkako se pojavila i vodiće se, verovatno, zauvek. Međutim, možda baš u toj polemici, u toj zbunjenosti nad pojedinim stihovima koje je napisala i leži ključ za razumevanje fenomena Marine Tucaković. Možda najismevaniji njen stih jeste onaj iz Cecine pesme Pile koji kaže: „Moje suze padaju na gore“. Majku mu, jeste smešno, kako nešto može da pada na gore? Ali onda sledi nastavak: „Moje suze prema tebi padaju“. Neko je ovih dana na Tviteru primetio da je Ceca, ono što kolokvijalno podrazumevamo kad kažemo Ceca, zapravo Marina. Paralelno, bahata, pokondirena, krvava do laktova udovica ratnog zločinca, zapravo je Svetlana Ražnatović, dok je Svetlana Ceca Veličković samo materijal od kog su se dale oblikovati ove dve. Arkan je stvorio Svetlanu Ražnatović, a Marina Cecu. Kakva je Ceca koju je stvorila Marina? Povređena, slomljena žena koja je samo htela da je neko voli, ali je muškarac ili izgazio i duboko ranio ili – umro. Nismo blesavi, znamo da je Marina ovu Cecu kreirala polazeći od činjenice da je mlada udovica, ali Marinina Ceca ne peva Arkanu. Marinina Ceca je u svojim pesmama u beskonačnom dijalogu sa svojim mrtvim ljubavnikom, koji je, naravno, u očima žene koja ga voli – na nebu. Pa gde će drugo njene suze za njim onda padati ako ne na gore, pobogu?
Momenat opštenja sa mrtvim najvidljiviji je u Cecinoj pesmi Zadržaću pravo, gde Marinina junakinja samo želi pravo da je svi ostave na miru, da im ne da da je guše, „dok se s tobom tajno viđam u metrou svoje duše“. Taj „metro“ je svojevremeno nasmejao mnogog zakletog urbanog omladinca, gadljivog na turbo-folk, ali hajde da vidimo šta tu imamo. Ovog puta mrtav ljubavnik nije na nebu, nego pod zemljom. Da je Marina umesto „u metrou“ rešila da se njih dvoje viđaju „u lagumu“ njene duše, to bi osetljivim ušima sigurno lakše palo. Ali, lagum prolazi jer smo na njega navikli u stihovima i pesmama, dok je metro novotarija (mada baš i nije, ali ‘ajde, još uvek je to mlad izum da bi se našao u pesmi o ljubavi i smrti). Međutim, današnja žena ima daleko veće šanse da se nađe u metrou nego u lagumu, pa izvinite, zašto metro ne bi bio njeno podzemno mesto susreta sa mrtvim ljubavnikom? Kako godine odmiču, Ceca koju Marina stvara u sve je čvršćem zagrljaju sa smrću, što kulminira, po mišljenju većine, u Zabranjenom gradu, a po mišljenju ove novinarke u pesmi Batali jer –“meni su krv i tuga dva najbolja druga“, ali i „toliko koliko sam ja slaba, ti nikad nećeš biti jak“ –ovog puta upućeno ne pokojniku, nego onom prvom sledećem koji dođe posle njega.
Na kraju dana, ako smo Desanki Maksimović konsenzusom priznali status velike poetese 20. veka, bilo bi zanimljivo pokrenuti raspravu o tome u čemu je razlika između „Ne, nemoj mi prići“ i „Hej, srećo, zapali, nisam ja ta, to batali“, jer, jebiga, u 21. veku „odjebi od mene“ je isto što i nekada „nemoj mi prići“. Međutim, Marina nikad nije imala pretenziju na status naše uvažene poetese. Tekstove je pisala na muziku, ležeći u pidžami, jer „ko će, bre, da sedi“, kako je rekla u jednom intervjuu, uz „kafu, cigaru i, što da ne, rakijicu“. Zašto Marina nikad neće biti poetesa? Pre svega zato što nije bila budala i odlično je znala da sreća nije lepa samo dok se čeka, nego dok traje. A potom, zato što je savršeno bolelo uvo da gradi bilo kakav imidž, nego izađe na televiziju i mrtva ‘ladna kaže kako tekstove piše zarozana i čupava, sa pljugom u ustima, u krevetu u kom spava. I konačno, Marina nikad nije tvrdila da je sve što je napisala genijalno, pa čak ni dobro. Naprotiv, u retkim intervjuima koje je davala uvek je govorila da tekst prilagođava izvođaču, da je jure i oni izvođači koje lično ne voli, a ni kao ljudi joj baš nisu simpatični, da često sklepa tekst za 10 minuta. Ali plaćaju. Štaviše, Marini su razni nudili novac ne pitajući koliko košta, samo da bi se dokopali njenog teksta. Šta je loše u tome da neko naplati svoj rad onoliko koliko neko drugi želi da ga plati?
Za neke od nas, Marina ipak jeste pesnikinja. Ne za sve i ne uvek, ali ogroman broj Marininih tekstova jesu neka vrsta manifesta heteroseksualne žene u srednjim dvadesetim, one koja nije skroz naivna i neiskusna, ali još nije hakovala život, pa pati i umire iznutra za svakim muškarcem koji je ne voli onako kako ona, na prelazu iz nežnih u ne tako nežne godine, veruje da treba da bude voljena. Da, svaka poštena feministkinja povrati sebi u usta od stiha „ja bih opet bila tepih po kome ti gaziš“, ali ako je poštena prema sebi, a ne samo prema feminizmu, zna da je bar jednom bila tako, patološki, zaljubljena. Neukusno? Možda, ali je iskreno. Ako u Marininim tekstovima ima poezije, onda je sigurno tek to da je bila pesnikinja slomljene ženskosti. Ne ženstvenosti, nego neke među nama ponekad nisu znale kako da budu žena bez Marine.
Objašnjavati fenomen Marine Tucaković na primerima njenih stihova zaludan je posao, jer stihova je mnogo. Ponavljamo, 4000 tekstova za izvođače u rasponu od Bisere Veletanlić do Indire Radić. A između su Zana, Generacija 5, Magazin, Slađana Milošević, Brena, Oliver Mandić, Mišo Kovač, Neda Ukraden, Miloš Bojanić (!) i cela vojska one hit wondera na koje smo i zaboravili, a verovatno je zaboravila i Marina. Iako se trudila da ostavi utisak osobe koju nije mnogo briga za ono što radi, kad preletimo njen opus, tačno se vidi u kome je videla materijal za zvezdu i oko koga se trudila. Recimo, neprikosnovenim zvezdama poput Brene (od Poželi sreću drugima do Uđi slobodno) i Čole (od Kažeš da ti nekad izgledam ko Dunav do Noć mi te duguje) nikad nije uvalila glup tekst (Ceci jeste –Didule). Sa Severinom je bilo drugačije jer Seve ima sposobnost za autoironiju. Nakon što joj je Marina uradila verovatno najbolji album u karijeri, Tridesete, „uvalila“ joj je pesmu Silikoni: „Nagovorila me na Silikone, umirale smo od smijeha na tekst, na njen tekst“, izjavila je nakon vesti o Marininoj smrti.
Kako je Marina pisala? Retki koji su uspeli da je intervjuišu pokušavali su, kao da je bitno, da izvuku iz nje koliko je biografskog u tekstovima koje piše. Priznavala je da toga ima samo u dve pesme: Cecinoj Idi dok si mlad („Sumnjala sam tad da Futa nešto brlja“) i Mišo moj, pesmu nastalu nakon prerane smrti sina Miloša. No, Mišu je nekako sakrila odlukom da je da Ani Nikolić, da zazvuči kao još jedna ljubavna pesma o ostavljenoj ženi. Ipak, ima nečeg subverzivnog u toj odluci, jer je Ana Nikolić otpevala u trenutku kad se borila sa alkoholom i drugim zavisnostima, pa je kao takva, možemo samo da nagađamo, u stanju potpunog raspada, bila idealan izbor. Uspori malo, sudbino, sestro, možda jedinu folk pesmu sa političkim prizvukom (a da nije namensko nacionalističko smeće iz Baja Mali Knindža dijapazona), napisala je upravo Marina, za Džeja. Mnogi će reći – proročki. Ipak, tvrdila je da je slučajno tako ispalo, da je tek možda negde u podsvesti naslutila šta dolazi. Pisala je, može se reći, spisateljski – uvek je kreirala likove u glavi i onda pričala njihove priče, kako je jednom objasnila u emisiji „Balkanskom ulicom“. Nepogrešivo je znala ko šta može da iznese – Aca Lukas je uvek bio lik sa margine, oštećen kockom, drogama i pićem. Džej – dečak iz popravnog doma koji traži sreću, ali takvima sreća uvek izmiče za dlaku. Željko Samardžić – osedeli švaler koji vazda nešto cupka oko mnogo mlađih žena, osim kad nije, takođe osedeli, supružnik u bračnoj krizi (Pokaži mi šta znaš), Nataša Bekvalac – lepršava, ali bez sreće u ljubavi, no, ipak toga svesna. I tako dalje…
Dan nakon Marinine smrti, Ceca je dala kratku izjavu za medije: teško joj je da govori jer se guši od plača. Imaju se mnogi na estradi zašto i gušiti od plača – bez Marine ne bi ni postojali. A opet, ona je bila „samo“ tekstopisac. I upravo to čini da bilo koji tekst o Marini Tucaković, pa čak i posthumni, ne može da bude potpun i pravi. Zato je ovo ipak samo jedan pokušaj. Pa nek ide Didule…
