Pesma ostaje ista

Još smo samo trenutak od spoznaje da u okeanu medijskog besmisla, nema ama baš ničeg za nas. Možda nam zaista polako ponestaju reči da opišemo ovo okolo. Samo što to ne umanjuje našu odgovornost. Problem je što je danas sve na prodaju. A naročito reči. Naravno da onda deca ne žele da slušaju – više nije ni normalno biti izložen toj neprekinutoj lavini gluposti koje dolaze sa svih strana, a ne znače ništa.

Živimo u svetu u kome je težak fizički rad zamenjen teškim stresom, kao glavnim izvorom patnje. To što mnogi žive u siromaštvu ispod granice opstanka, ne menja stvar. Sve smo bliže saznanju da na ovom mestu više ne može da se izdrži, bar ne ovako. To je taj svakodnevni svet u kome sve o nama neko drugi može da zapamti, ali i da obriše. Svet u kome dolaze do izražaja one sjajne ideje da se dopusti svakom da menja kraj knjige ili filma po svojoj želji – što nam pokazuje koliko je pala vrednost reči, koliko je nevažna, pošto svako može da je promeni. Što je najgore, nove tehnike fotošopiranja toliko su uznapredovale, da sad više ne možemo sa sigurnošću reći ni da fotografije predstavljaju pouzdano svedočanstvo o bilo čemu. Uskoro će ceo svet početi da se dešava samo u našoj glavi. Živimo u svetu milion ogledala – u kome mi sami postojimo samo kao svoji odrazi u mreži internet povezanosti, odsjaji sebe u kojima uživamo, mada suštinski ništa ne znače, niti donose toplinu našem srcu.

UZBUNJIVAČI EMOCIJA

The more you love,
the more you know

(GVF, Age of Men)

To ne znači da je nova generacija manje gladna ljubavi. Kao i uvek, presudno pitanje jeste gde i kako je naći, posebno danas, ispod naslaga komunikacije u kojoj ništa ne mora biti stvarno.

Savremeni američki sastav Greta Van Fleet zato ima nekoliko pesama koje propovedaju svežu liniju angažovanja, sa kojom rokenrol može naći svoje uporište u ovom društvenom kontekstu što se stalno menja: to je uporište u čulnosti i emocijama, za neki stepen dubljim od uobičajenih plus/minus stanja.

Verovatno je krajnja mladost aktera donela ovu najnoviju novu osećajnost: tri brata Kiszka (Josh, Jake, Sam), starosti između 19 i 22 godine, osnovala su 2012. sastav Greta Van Fleet u malom mestu Frankenmut, u Mičigenu, blizu Detroita, pre svega iz čiste želje da nešto drugačije urade sa sobom. Ime su izabrali po jednoj stanovnici svog gradića punog potomaka emigranata iz Bavarske, a taj komšijski fazon nastavio se dovođenjem bliskog ortaka za bubnjara. Kad se njihova prva poznata pesma Highway Tune pojavila u okviru američkog rimejka ekstravagantne serije Shameless, bilo je to pravo mesto za nju, jer je tema o životu raspadnute porodice na ivici egzistencije sama po sebi predstavljala novi prodor među televizijskim formatima, a odličan prateći rokenrol samo ju je činio uverljivijom. Prva EP izdanja učinila su ih toliko prepoznatljivim da ih Elton Džon pozove u svoj šou i zapeva sa njima, sve savetujući im da raskalašnije nastupaju, te da se Robert Plant krajnje pohvalno izrazi o izražajnim sposobnostima mladog pevača, svog navodnog naslednika.

Svetska štampa je retko kad u poslednje vreme sa ovakvim oduševljenjem dočekala mladu grupu, naglašavajući da je sa njima obnovljeno nešto od nekontrolisane rokerske buntovnosti. Njihov dupli EP From The Fires (2017) završava se sa upečatljivom slikovitošću u pesmi Black Smoke Rising, u kojoj je neko izgradio visoki stub samo da bi odozgo bukvalno pljuvao na napore običnog sveta da nekako preživi. Novo izdanje, koje se sasvim namerno programski zove Anthem Of The Peaceful Army (2018), počinje sa Age Of Men, u kojoj se ljubav proglašava za apsolutni osnovni princip, a programske pesme kao što su Brave New World i Watching Over, nagoveštavaju rasplet u kome će mlada generacija doneti promenu u ovaj svet – kroz osećajnu otvorenost.

To je put spoznaje kroz ekstazu: ona je idealan donosilac slobode, potpuno nepredvidljiv i samim tim marketinški teško obradiv. Od sve popularne muzike nju najuspešnije podržava rokenrol, i to još od šezdesetih, kad se ovakva vrsta unutrašnje revolucije već jednom dogodila. I zato je jedino moguće bilo da GVF kao uporišta preuzmu rane Led Zeppelin i južnjačku liniju rokera sa puno groovea, kao što su Lynyrd Skynyrd, te sočnu svirku elektrifikovanih bluzera tipa Džona Li Hukera. Čini se da su sasvim sigurno Kings of Leon ovde neka vrsta inspiracije, a naročito njihov nezaobilazni prvi album Youth and Young Manhood, koji se sve više pokazuje kao autentično remek-delo, na kome se temelji smeli novorokerski jezik XXI veka, jednako koliko i na iskazima jednih The Black Keys ili The White Stripes.

Da li je opšti atak površnih i brzih stimulacija već počeo da donosi neku vrstu duševnog zamora, ili je došlo do tehnološkog zasićenja i telo ne može više da prima, tek, jasno je da se pomalja novo iskustvo i čitav jedan najmlađi generacijski sloj koji u muzici traži emotivno oslobođenje, složeniju senzualnost i jednostavnu, uverljivu poruku utemeljenu u spoznaji istine kroz ljubav. U tome se krije novi jezik što im pomaže da se nose sa behemotom sveprisutne komunikacije – komunikacije radi. To je njihov rat za smisao svog života, u kome žrtve padaju svakog dana na neimenovanim ličnim frontovima.

Nekadašnji katalizator rokenrola kao kulturne revolucije bio je rat u Vijetnamu, taj apsolutni vrhunac hladnoratovskog odmeravanja snaga. Današnji vojni okršaji, kojih ima na raznim stranama sveta, uglavnom su nekonvencionalni, vođeni preko raznih posrednika – ali onaj jedan veliki nije nikako isključen, svakako ne sa hiljadama nuklearnih bojevih glava na potezu od Amerike do Rusije. No, još je veća opasnost od konstantnog rata koga oni koji imaju vode protiv onih koji nemaju, a deo tog rata su i zagađivanje okoline, privatizacija javnih dobara, povećavanje cena servisnih usluga u svim društvima, pa na neki način – čak i klimatske promene.

Zato i biblijska logika sledećih stihova, kojima se završava ploča sastava GVF, u današnjem kontekstu više nije nimalo smešna, čak ni za neku pankersko ironičnu dušu:

Oh god hellfire
Witch of Endor raised
Saul would fall to his knees, watch the fire blaze
Satan plays his flute for him
The sound it burns his ears
Watches as the peace of man slips and disappears

(GVF, Lover, Leaver (Taker, Believer))

BOL BESMISLA

U sudaru sa dominantnim globalnim neopopulizmom, kao glavnim političkim oblikom novog, medijski integrisanog društva, rokenrol još uvek traži svoje socijalno uporište. Nema više radničke klase i njene omladine, ogorčene time što je isključena iz potrošačkog obilja ili dobija samo mrvice dok se svi drugi sjajno provode. Nema više razočarane srednje klase, kojoj se klima pod nogama u trenutku krize. Nema više ni načina da se izrazi i u smislenu poruku oblikuje lična razočaranost, tako da ona obuhvati nezadovoljstvo svih i dođe do najudaljenijeg kutka podeljenog društva. Postoji samo izvesnost stalne neizvesnosti. Neizvesnost plaćanja računa i izvesnost stalnog siromaštva. I konačna očiglednost ravnodušnosti, odnosno dirigovane otupljenosti, koja postaje ključno ljudsko stanje.

Poseban značaj sastava Greta Van Fleet zato je u otvaranju novog poglavlja u rokenrolu i posvećenosti borbi za njegovo mesto u digitalizovanim tokovima egzistencije – pre svega kroz zajedničko ekstatično deljeno iskustvo i ritualno udruživanje sa publikom na koncertima, u slavljenju nove vrste tribalne socijalne umreženosti uživo. Uzbudljive svirke, po kojima su već poznati širom sveta, tako postaju vid stvarnog življenja koje dopunjava ono postojanje na ekranu, u kome smo samo posmatrači. Od sad više nikad neće biti važno ko je originalno odsvirao ovo ili ono – može se slobodno ponoviti i nešto staro, i to više puta, sve dok je čulni utisak tu: u okruženju u kome više ništa nije stvarno i direktno nas ne dodiruje, svaki „emotivni sadržaj“ nov je i neponovljiv dok se dešava i nosi nas u sebe, daleko od interneta, makar koliko se na njega kasnije vratili izmenjeni.

Greta Van Fleet tako ispunjavaju sudbinu rokenrola iz šezdesetih, koji se pojavio kao definicija novog zajedništva i glasnik sloboda što razgrađuju patrijarhalno društvo pozitivnog materijalizma, u kome je svako imao ulogu koja nije mogla biti dovedena u pitanje. Rokenrol je sve to okrenuo naglavačke, oslobađajući svet drugačijih mogućnosti za sve mlade, u čije ime niko nije istinski govorio. Danas su mladi u čije ime niko ne govori odavno na mrežama i pokušavaju sami da izraze svoju nesreću u svetu pojačanog materijalizma – jedini problem je u tome što su svi njihovi glasovi raštrkani i sami za sebe, glasovi vapijućih za vodom u ovoj hiperrealnoj pustinji. I ako se dogovore nešto, tome nedostaje zajednička proživljenost kroz pesmu koja iskazuje iskustvo miliona. Štaviše, neke pesme rok generacije imale su obavezujuću težinu programskog zaveta, makar u vidu metafore koja opisuje šta nam se dešava. Danas nedostaje samo taj jedan korak – jedna pesma koja bi sažela zajednički pogled na stvari, za celu generaciju.

Pesma je smetala. I zato je morala biti uništena. Kao i svaka struktura mišljenja i osećanje sveta oko nas. Ovo je konačna poruka svima koji su mislili da pesma ne može da menja svet. Ako ne može – čemu toliki trud da se ona onemogući? Sad kad je nema, svet je slivnik, pun plastičnog otpada.

Take one look at your skies
And in the darkness realize
Kill fear, the power of lies
For we will not be hypnotized

(GVF, Brave New World)