O „drugačijem“ mišljenju, pristupu i istraživanju, o alternativi, često se teoretizuje, a još češće govori, bilo da su takvi pojmovi deo tinejdžerskog, muzičkog, političkog ili nekog drugog govora. Kada je reč o samoj teoriji, takav gest, kao rezultat refleksije ili kritičke analize, nesumnjivo ima veću težinu i donekle veću delotvornost. Međutim, ta delotvornost vrlo često biva nemoćna kada se u stvarnosti sudari sa određenim „uspostavljenim“ i opšteprihvaćenim porecima, naročito onim institucionalnim (i institucionalizovanim). Drugim rečima, retko vidimo da institucije menjaju svoje prakse, a još ređe, ili skoro nikad, naglu promenu, radikalnu, koja bi, pritom, bila rezultat „tamo nekog“ teorijskog uvida. Pa ipak,takva institucija „drugačijeg pristupa“ postoji, ime joj je La Borde. Reč je o psihijatrijskoj klinici koja se decenijama bavi ne lečenjem, već eksperimentalnim ispitivanjem fenomena psihe, nastojeći da ukine distinkciju između psihijatra i pacijenta, u korist otvorenog razgovora, grupne terapije kao rezultata ravnopravne saradnje. Upravo u takvoj klinici je radio, a svojevremeno je i vodio, francuski psihijatar Feliks Gatari.
Ma kako oskudna i nedorečena, gorepomenuta informacija neophodan je uslov za razumevanje makar i samo dela projekta koji je Gatari otpočeo, zajedno sa Žilom Delezom, u delima Anti–Edip i Hiljadu platoa, a koji je sada prisutan unutar Shizoanalitičkih kartografija. Šta je uopšte shizoanaliza i kako ona funkcioniše? Nasuprot integrisanim pristupima koji su kroz istoriju nastojali da utemelje i fiksiraju svoje uvide i time teoretski „zagospodare“ procesima psihe, sada je pred nama jedna „razdeljena, iscepkana, fraktalna“ shizoanaliza, kojom Gatari nastoji da opiše proces konstituisanja, funkcionisanja i proizvodnje subjektivnosti, ali tako što će „pobeći“ od postojećih, uspostavljenih teritorijalnosti. Destrukcija, postajanje, linije bega – dakle, pojmovi što su ih zajedno razradili Gatari i Delez – ponovo su tu, ali Gatari ih sada suočava sa dobro poznatim kategorijama svesnog, nesvesnog, ega, ida… zamenjujući ove strukture subjektivnosti pojmom sklopa.
Shizoanaliza je svakako više od potrebe da se iznađe pristup u psihoanalizi koji neće biti redukcionistički u onoj meri u kojoj su to bili raniji pristupi. Pored svojih destabilizujućih karakteristika, Gatari nas, poučen iskustvom, podseća da su institucionalne prakse lečenja šizofrenije često beležile krajnje iznenađujuće fenomene, gde su pacijenti tokom svoje „odsutnosti“ najednom počinjali da saopštavaju najsitnije detalje iz života lekara. Odsustvo na jednom mestu znači prisustvo na drugom, a Gatari nas upućuje na neprekidnu kopulaciju „sopstva“ i „drugosti“. Problem individue postaje pitanje (ne fizičkog) prostora unutar kog se sopstvo postvaruje. Utoliko pitanje glasi: mogu li se ovi unutrašnji procesi artikulisati pre teritorijalizacije – odnosno pre nego što se sopstvo uspostavi? Mogu, reći će Gatari, upravo shizoanalizom: reteritorijalizacija sopstva, vraćanje sopstva na procese koji ga konstituišu.
Ako shizoanaliza stvara „prelom“ koji će omogućiti „skok“ nečemu što se pogrešno naziva individuom, onda svakako pisanje Anti–Edipa jeste jedno shizoanalitičko iskustvo, ali zbog opterećenosti brojnim ideologijama Gatari će naknadno primetiti da je za „pisanje o shizoanalizi bio neophodan shizoanalitički metod“ i otuda ovo delo pred nama. Nelinearan i nedeterministički diskurs upućuje na još mnogo toga, a možda se najviše da povezati sa „teorijom haosa“ i nobelovcem Priđionijem, čija je teorija u fizici, zanimljivo, usledila nakon dela Deleza i Gatarija. U Kartografijama Gatari će nastojati da do kraja razvije procese „autopoiesisa“, da prikaže tačke bifurikacije u kojima spontani red nastaje iz haosa, tokom jednog neprekidnog, potencijalno uvek novog procesa, tokom kog se tokovi svesti prelivaju jedan u drugi. Deteritorijalizovati znači razgraditi dominantne obrasce, kao što je Edipov kompleks u psihoanalizi, ali i brojne uloge i kolektivne identitete koji nas određuju, a sa kojima se svaki dan susrećemo, kao što su nacionalni, klasni, a iznad svega kapitalistički identitet, u svojoj neprekidnoj težnji da nas iznova uobliči u potrošače zajedno sa svim patologijama koje uz to idu.
Ovakav poduhvat, naravno, ima svoje probleme. Prvi je što projekat shizoanalize, zahvaljujući smrti autora, ostaje nezavršen, pa tim i nedorečen, manjkav u svojim teorijskim razradama. Drugo, pobeći od pojmova i njihovih predefinisanih značenja, kako bi se otvorila nova mogućnost mišljenja, niti je laka, niti nova zamisao (setimo se samo Beketove potrebe da piše na francuskom ili Džojsovog Fineganovog bdenja), ali na području psihoanalize Gatari je morao da se probije kroz čitav“divlji zapad“ psihoanalitičkih tradicija – pre svega kroz Frojda i Lakana, što je, naravno, nosilo svoj ceh. Jezik kojim je knjiga pisana izuzetno je težak i, uprkos odličnom prevodu Olje Petronić, čitaocu predstoji naporno probijanje kroz tekst, što je vrlo teško ukoliko se ne vlada makar nekim od pojmova iz Gatarijevih ranijih tekstova. Takav napor se, ipak, na kraju isplati.
