Već je zaboravljena urbana legenda po kojoj Narodno pozorište – scena Zemun (tekovina poslednje sasvim socijalističke decenije ovde) uprkos visokoj tavanici nema balkon jer jedan od tadašnjih opštinskih funkcionera ima ‘vikendicu’ na Rajcu. Tu je priču sahranila privatna inicijativa, čupajući krajem prošlog veka narečeni teatar (tačnije: zgradu) iz poniženja tržnog centra, da bi kao Madlenianum temeljitim renoviranjem dobio i ‘prsten loža’, efektnu zamenu za ono iznad partera. Nizom sezona Madlenianum se dokazao kao pozorište moderno ne samo prostorima i tehnikom, nego i konceptom i delatnostima. Programski, ima tu i koncerata umetničke muzike i poneki unplugged pop, bio i Zvonko Bogdan, a pretpostavljam da su i Balaševići porodično dolazili otkad profesionalna glumica Jovana igra i na tim daskama. U središnjoj, velikoj sali (više od 500 sedišta, bez dodatih stolica) tata Đorđe B. počeo je da nastupa jeseni 2010, lagodnim tempom: obično jednom mesečno al’ ne baš svakog meseca, najčešće tzv. visokim datumima – al’ to ne utiče na razgrabljivanje ulaznica (cena sada od 3.000d.) – i s komotnim sezonskim tj. dugo-toplo-letnjim pauzama.
Unplugged još i pre nego je sreo snašu na salašu, Balašević je uknjižio tuce takvih večeri u Madlenianumu (a po Srbiji da i ne brojimo), uz izostanak oglašavanja i medijskog razmazivanja, i odsustvo bilo čega ‘ekskluzivnog’ i ‘skandaloznog’, uspevši da održi ove događaje u blisko-prijateljskom ugođaju. Kao što je razborito prestao da se iscrpljuje sam protiv sebe (koliko rasprodatih nastupa u Sava centru ovog puta?), u XXI veku nije utrčao u arene niti paradirao hipodromima da uš(i)ćari. No, ostao je na kulturnijoj i sigurnijoj, vojvođanskoj strani; ostao je i krajnje pošten i požrtvovan, pred svojom publikom uživo & neprekidno oko 4 sata (pola radnog vremena!). Đoletovi nepretenciozni koncerti ovog serijala postepeno su poprimili podnaslov ‘muzičko-poetsko veče’ i naslov Kalendar mog detinjstva, sve vrteći se oko istoimenog književnog opusa – radovi-u-toku.
Dvopreg LP/roman (npr. Tri posleratna druga, 1989.) pa ni tropreg pesme/knjiga/film (Kao/ Rani mraz, 2004/05, zasad poslednji Balaševićev CD i roman/scenario) nisu nedokučivi Đorđu B, a taktičkim povlačenjem u iskusno uravnoteženu nostalgiju detinjstva (u tzv. nedemokratsko doba i pred-političko poimanje) poštedeo nas je svakodnevnih napasti. Balašević je od retkih, ne samo javnih ličnosti koji sebi mogu da dopuste da se izabranim bave i bez politizovanih aluzija, te da teku i kad stanu – o svakom narednom pojavljivanju u Madlenianumu odlučujući pošto prethodno završi.
Ovog puta u minimalnom kašnjenju zbog provale oblaka, iza scene prvo je nežno zbrinuo one s posebnim potrebama, pa pogubljene i prokisle obožavaoce, i natenane počeo.
Duge, neretko urnebesno smešne monologe iz razdoblja svojih kratkih pantalona (veći deo ‘50-ih i rane ‘60-e XX veka) kao i da govori u Zemunu pre nego što su postojali oni koji će tu dozvoliti ukorenjavanje zemunskog klana. Na razmeđi vojvođanske varoši i panonske tepsije, te živopisno vremeplovske pričice povezane su (ili razdvojene… jedno od to dvoje) dobro poznatim, omiljenim Đoletovim pesmama, tempom od otprilike 4 muzičke numere na sat. Vokalno-instrumentalne tačke su i kraće neg’ onomad, budući raskomoćene od grupnih aranžmana: Balaševića prati samo prof. Aleksandar Dujin-Duja, pijanista koji je s njim počeo još ‘78. u sastavu Rani mraz.
Tematski okvir i muzička postavka ovih koncerata naravno vuku na pesme s hit-singlova Mraza i Đoletovih solo-albuma, pa je tako prva Lagana stvar – rani primer kantautorove demistifikacije – a dođu i Život je more, Lepa protina kći, Neki novi klinci kojima je dugovečnost pripremljena jer je Balašević na vreme počeo da piše/peva o starenju. Strpljiv i diskretan, ali besprekoran pratilac, A. Dujin bečko-školskim tretmanom čak i jednostavnih kompozicija navodi na pomisao da bi i ceo album instrumentalnih verzija Đoletovih (inače retko obrađivanih) numera mogao biti zanimljiv, i otkriti neočekivane ‘žice’. Repertoar laganim slalomom niže Balašević-standarde poput Ćaletove.., Divlji badem i Jednom su sadili lipu, ali i ređe korišćene kao Eleonora (Na Bogojavljensku noć). Među iznenađujućim vrhuncima večeri je izvođenje Ratnika paorskog srca gde je Đole jasno podigao i standard sopstvenog pevanja.
Većina onih iz 50 i neke uveliko je u 50 i nekoj, ali takvih je najmanje u publici koja se s razlogom oseća privilegovanom i netremice prati sporo listanje Kalendara… Dvojica mirnih muzičara na pozornici, koncertni klavir, stativ s mikrofonom i stativ s jaknom zvezde večeri (čitaj: čiviluk), te poneka promena osvetljenja naoko nemaju ništa sa njihanjem raspoloženja i valjanjem tempa. Neobavezan (diplomatski rečeno) kao patike u svečarima, Balašević ih razmrdava u rasponu od tanane Nedostaje mi naša ljubav do bećarskog Namćora, od salvi smeha do onih trenutaka kad bi najradije sve poslali u 3 (NS)PM. Među biserima su arhivsko-kabaretski Medikament, tačka sa predratnim šlagerom, i početnim stihom Jeseni su učestale suptilno plasirana nova Salaš ni na nebu, ni na zemlji. Staložen i nenametljiv usred svega toga, Balašević čak i u predvečerje izbora sebi glatko dozvoljava i zabavljački luksuz da ne mora ni pomenuti politiku; uostalom Radoman Božović je sada jahtaš, kao što će dogledno biti i većina aktuelnih štetočina naših života, kad počnemo da ih zaboravljamo makar im nikad ne oprostili. Političke teme i humor na te račune odnedavno su i u Srbiji popularna scensko-zabavljačka kategorija, specijalitet razbuktale stand-up komičarske scene kojoj Đorđe Balašević i dalje stoji kao svetionik.
Uobičajeni završetak-u-pokušaju Ringišpil obogaćen je kontrapunktom s horom publike, na kom Đoletu može zavideti i mnogi akademski obrazovan sluhista. Na vreme počevši da piše/peva i o smrti, Balašević koncert neumitno privodi kraju numerama koje bi se retko ko usudio da upotrebi tad – Mrtvi i Portret života mog. Mekom ali potpunom kontrolom, slično porodičnoj eksploataciji njihovog filma Kao rani mraz (anti-piratski koncept Može, al’ samo iz moje ruke), Đorđe Balašević pušta da se Beograđani vrate na svoju obalu, duž koje na sve manjem rastojanju patrolira flota Panonske mornarice.
U ovoj koncertnoj sezoni u Beogradu imali smo zadovoljstvo da uživamo u tri različita a po mnogo čemu srodna programa: decenijama vodeći kantautori s Balkana (Arsen Dedić, Đorđe Balašević, Zoran Predin, potonji pevajući i Đoletovu antologijsku Priču o Vasi Ladačkom) nastupali su samo uz klavirsku pratnju (s Arsenom i Zoranom, ponaosob, Matija Dedić). O repertoarskom kvalitetu tih događaja nije više potrebno trošiti reči, a izvođački su i neočekivano visoko ‘udarili recke’. Koje ostatak scene, normalno, ignoriše. Ništa novo; više ionako očekujemo npr. od uskoro 60-godišnjeg Balaševića.
