fotografije: boško đorđević
Tena Štivičić: 64; režija Alisa Stojanović; Atelje 212
Predstava 64 nosi taj naziv po šezdeset i četiri injekcije koja žena treba samoj sebi da dâ u procesu veštačke oplodnje. U originalu na engleskom, na kojem je pisana, naslov drame tako i glasi: Sixty–Four Shots. Tena Štivičić je sama prošla kroz iskustvo veštačke oplodnje, u kolumnama za časopis „Zaposlena“ pisala je o tome, a neke od tih kolumni objavljene su u programskoj knjižici predstave.
O čemu nam govori Tena Štivičić pričajući priču o veštačkoj oplodnji? O identitetu žene, o mestu žene kao ljudskog bića u svetu, o tome kako se svet odnosi prema njoj i o tome kako se ona odnosi prema svetu. Kakve uloge imamo? Kako ih igramo? Kako reagujemo na pritisak i kako podnosimo promenu? Šta je ono što menja naš identitet na socijalnoj i psihološkoj ravni? Kako identitet koji je u ovom trenutku naš kreira (naše) buduće identitete? Ovo su samo neka od pitanja koja pokreće predstava 64 u režiji Alise Stojanović, izvedena u Ateljeu 212.
Iz mraka prvo čujemo glas, da bismo onda pod svetlom reflektora ugledali našu junakinju Evu, koju odlučno i posvećeno igra Hana Selimović. U sivoj je bluzi i dugoj sivoj suknji. Kada se scena osvetli, vidimo da stoji na crnoj kosini. Scenografija Darka Nedeljkovića na jednostavan i nedvosmislen način stvara sliku, „mapira“ svet kojem pripadamo – u psihološkom smislu, to je pustoš i vetrometina. Na toj ćemo vetrometini videti kako socio-ekonomsko-politički kontekst i ideološki milje utiču na Evin, a preneseno i na naše identitete. Predstava u nama pokreće mentalni proces osvešćenja: koliki je zapravo pritisak što nam ga je nametnuo neoliberalni koncept menadžerskog kapitalizma, koji kroz beskonačnu kompeticiju neprestano nameće gotovo nemoguće zahteve. I samo produženje vrste postaje privilegija najuspešnije jedinke.
Tako se od žene očekuje da godine u kojima je najplodnija posveti školovanju, postizanju poslovnog uspeha, zatim pozicioniranju na društvenoj lestvici i da tek negde u kasnim tridesetim počne da razmišlja o trudnoći i majčinstvu. Eva, naša junakinja, u takvoj je poziciji, i pošto nekoliko godina ne uspeva da ostane u drugom stanju, a u dugogodišnjoj je vezi sa Danijelom, njih dvoje odlučuju da pokušaju sa veštačkom oplodnjom.
Na crnoj kosini jasno vidimo Evu i njene odnose sa majkom, sa partnerom, sa najboljom prijateljicom, sa komšijom s kojim flertuje… Vidimo Danijelov odnos sa ocem (oboje roditelja su bolesni – Danijelov otac je dijabetičar, Evina majka ima rak), vidimo presek skupova tih odnosa, kao i odnos naših junaka prema starosti, prema bolesti… Evina majka Helena, koju vrlo upečatljivo, sa dozom nadnaravnog, igra Vladica Milosavljević, kaže ćerki da neće da pazi na ishranu, terapije su joj teške tako da, kada ima volje da jede, želi hranu u kojoj uživa… uz to preporučuje Evi da uzme marihuanu koju ona sama koristi kako bi se opustila. Ona je produkt vremena u kojem je stasala, pripada generaciji bejbibumera. Jasno nam se stavlja do znanja da je bila hipik. Helena je neko ko je svoj identitet formirao u svetu u kojem su granice bile možda manje fluidne, a pritisak društva na čoveka ipak podnošljiviji. Branislav Zeremski toplo, ubedljivo, duhovito igra Olivera, Danijelovog oca dijabetičara, koji u domu za stare u kojem je ima devojku.
Kakav je naš odnos prema bolesti? Prema starosti? To nas pitaju Alisa Stojanović i tim predstave 64. Koliko bolest menja naš odnos sa nama samima i tera nas da preispitamo odnose sa drugima?
U predstavi su svi bosi, jer bosi stižemo na ovaj svet i bosi odlazimo sa njega. Svi osim Evine majke Helene (koja je jednom nogom već sa druge strane, tako da odbija sokove sa čia semenkama i prepušta se, kada može, hrani koja joj čini zadovoljstvo). Ona je u plavim soknama, upravo zbog svoje nadnaravne prirode.
Miloš Timotijević igra Danijela, muškarca koji pokušava da se izbori sa pritiscima najbolje što ume. Sa pritiskom Eve, oca koji očekuje trudnoću, odnosno unuče, sa pritiskom da mora biti uspešan industrijski dizajner. Timotijević ga igra prirodno, blisko, sa razumevanjem i blagonaklonošću.
Evina najbolja prijateljica Bela, koju tumači Jelena Đokić, druga je strana istog novčića. Ona je žena koja je odlučila da bude sama, nasuprot Evi koja rešava da zasnuje porodicu. Belin lik govori, kroz ulogu za koju se odlučila, o paradoksalnim zahtevima društva. Ona prolazi kroz stigmatizaciju zbog odluke da ostane sama. U ženskoj supkulturi budi neku vrstu zavisti u onim ženama koje svojim partnerima i decom mašu kao trofejima.
Splet odnosa, uloga koje se igraju, a koje su različite zavisno od toga šta se i za koga igra, to je ono što nam znalački prikazuje rediteljka Alisa Stojanović. Bedu i surovost društva kojem savremeni zapadni čovek pripada, kao i konfuziju njegovih fraktalizovanih identiteta. Bekstvo od damara svakodnevnice najbolje oslikava Luna, avatar sa neta sa kojim Danijel, bežeći u virtuelni svet, stupa u blisku vezu. Alisa nas pita: ko smo i ko bismo mogli biti? Lunu, osobu nedefinisanog pola i rešenu da bude zavodnica dok izranja iz tame nekog noćnog kluba praćena zvukom tehno muzike, spretno igra Denis Murić.
Hladnog doktora tumači Vladislav Mihailović, sekantan, nezainteresovan, kao da se ne bavi ljudima nego predmetima. Njegova uloga reflektuje hladan odnos društva prema pojedincu. Kroz ulogu lekara Nauka interveniše žestoko. Sam proces veštačke oplodnje predstavljen je kao grub, tehnologizovan i iscrpljujući. Na samom kraju procesa Danijel i Eva se rastaju, jer ona prolazi kroz razna lična preispitivanja: od toga da li zaista želi da bude majka, do toga da se odlučuje da začne i nakon raskida.
Danijel i ona će se pomiriti i odlučiti da zajedno sačekaju rezultate veštačke oplodnje, da zajedno saznaju hoće li biti roditelji. Preispitivanje sopstvenih uloga predstavljeno je kao nimalo lak, a opet sasvim logičan zadatak s obzirom na mrežu odnosa i tačke konflikta kojima su definisani njihovi životi. Ivan Jevtović oslikava introvertnog muškarca igrajući Aleksa, komšiju sa kojim Eva flertuje i koji se zatvorenošću na izvestan način brani od sveta kojem zapravo ne oseća da pripada, a žensko-muške odnose razume kao nerešive.
Tena Štivičić nas u svojoj drami suočava sa nama samima i sa pitanjima od kojih često bežimo dok ne dođu na dnevni red. A Alisa Stojanović ih ogoljeno postavlja na scenu. Ta temeljna pitanja u susretu sa sobom pitanja su identiteta i njegovog restrukturisanja u vremenu u kojem živimo. Prastara su i nezavisno od neoliberalnog koncepta i informatičke revolucije. Proces je samo ubrzan, u nesaglasju sa ljudskim mogućnostima. Refleksija je usmerena na uloge koje igramo. Ako čovek želi svom životu dati smisao kroz kreiranje identiteta, pitanjima s njim u vezi treba da pristupi što celovitije, sa hrabrošću da ga rekonstruiše.
Predstava se završava tako što ostavljamo Evu i Danijela da čekaju šta će se dogoditi – hoće li veštačka oplodnja uspeti? Da li će Ona kao žena i On kao muškarac „uspeti“?
Ova predstava ostavlja otvorenim pitanje identiteta, kao i sva druga temeljna pitanja koja nam postavlja. Dalje možemo ići tek kada sami damo odgovore na njih.
Sindikat muzičkih umetnika u otvorenom pismu poručuje Ministarstvu kulture da poštuje zakon i da raspiše konkurs za direktora Beogradske filharmonije, jer izbor Bojana Suđića nije po zakonu
„Imaginarni brojevi“ je prvi kratki igrani film koji će se iz Srbije takmičiti u Berlinu nakon osam godina. Na Berlinaru će biti i dva filma u kojima je Srbija koproducent
Ovog vikenda u Beogradu oskrnavljena su dva spomenika: Borislavu Pekiću na Cvetnom trgu i Narodnim herojima na Kalemegdanu. Obesna mladež, desničari, ili vlast – ko je kriv
Filmski centar Srbije pozvao je reditelje i producente na panel koji na Zlatiboru organizuje sa NAFFIT-om, Nacionalnim festivalom filma i televizije za "lojalne i podobne", koji je, kao i cela filmska branša, prošlog septembra bojkotovao
Izjavu ministra Selakovića da „ovu bandu treba rasturiti“ zaposleni u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture doživeli su kao ličnu pretnju, a lako im je da dokažu da su sve njegove optužbe neistinite
Postavka o Jasenovcu u holu Narodne skupštine kao dobrodošlica evroposlaniku Toninu Piculi i ostalim evroposlanicima je na nivou Vučićevog videa na mreži X u kome elaborira kvalitet svog smeštaja u Davosu. Tamo mu je bio kratak krevet, ovde mu je kratka pamet
Zašto je dekan Milivoj Alanović isti kao šovinisti koji su huškali na ratove devedesetih? Zbog čega režimlije ne smeju ni pred sudiju za prekršaje, a kamoli pred Viši sud? I šta je ključni razlog za Vučićev rat protiv naroda i države
Profesorki Jeleni Kleut uručen je otkaz. Onda je doživela najveću počast koju prosvetni radnik može da doživi – studenti su masovno ustali da je brane od svih koji nasilno ućutkavaju kritičku misao
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
