Da izuzetak potvrđuje pravilo stara je mudrost koja se, kako to već s mudrostima biva, automatski ponavlja kad god je potrebno opravdati iskakanje iz nekog manje ili više utvrđenog poretka. Pad aviona sa 237 putnika i članova posade, recimo, u skladu sa rečenom mudrošću verovatno potvrđuje evidenciju (pravilo) koja glasi da je let avionom najbezbedniji način da se čovek prebaci s mesta A na mesto B. Osim za onih 237 putnika i članova posade. Rečena mudrost, zapravo, uopšte nije samorazumljiva. Jer, ako pravilo dopušta izuzetak, onda pravilo ne postoji, barem ukoliko bismo pravilom držali uvek isti ishod do kojeg se dolazi pod uvek istim okolnostima. Ova začkoljica, neđutim, ne znači da se poništava potreba za pravilom – ljudski svet je sazdan na pravilima – ali kao dinamična struktura, pravila neprestano zahtevaju nove legitimacije koje im – i eto paradoksa – pribavljaju upravo izuzeci od tih pravila. U pravnoj, političkoj, a potom i filozofskoj sferi, vanredno stanje se pokazuje jednim od izuzetaka koji konstituišu normalnu političku zajednicu. Naime, ukoliko suverena vlast svojim autoritetom obezbeđuje normalan, redovan poredak, vanredno bi stanje bilo iskorak iz redovnog stanja, u kom slučaju, pak, i sama suverena vlast doživljava preobražaj jer sada više ne postoji normalno stanje kao uslov njene suverenosti. To da suveren ima pravo da proglasi vanredno stanje i time suspenduje važeći pravni i politički poredak upravo u ime tog poretka – nakon što je ubijen Zoran Đinđić vlada proglašava vanredno stanje da bi odbranila poredak koji je vanrednim stanjem upravo suspendovala – toliko je zainteresovalo savremenog italijanskog filozofa Đorđa Agambena da se on od početka devedesetih godina prošloga veka do danas bavi upravo paradoksom suverenosti i na talasu svojih istraživanja pribavlja sebi status jednog od najzanimljivijih, nadrčnijih, a svakako najprovokativnijih filozofa današnjice.
Delo Homo sacer (Sveti čovek) Agamben objavljuje 1995. godine, dve godine posle fascinantne knjige o Aušvicu (Šta je ostalo od Aušvica?) (podnaslov Homo sacer III), da bi se 2003. pojavio neveliki tekst Vanredno stanje sa podnalovom Homo sacer II. Reč je, dakle (i za sada), o svojevrsnoj trilogiji u kojoj se svim, a naročito filozofskim sredstvima, paradoks suverenosti napreže do krajnjih granica, da bi se, preko tog naizgled suvog teorijskog pojma, progovorilo o stvarima koje se direktno upisuju u našu kožu a da o tome, o tom upisivanju, „običan svet“ ne zna, ili ne želi da zna, gotovo ništa.
Paradoks suverenosti glasi: suveren je istovremeno izvan i unutar pravnog poretka. Ili: suveren ima pravo da suspenduje pravo. Ili: suveren koji je uključen u pravni poredak ima pravo da sebe isključi iz tog poretka. Taj suvereni iskorak suverena naziva se vanrednim stanjem. Logiku suverenosti kao logiku paradoksa – dakle kao svojevrsnu nelogičnu logiku – Agamben smatra jednom od temeljnih, ali nemišljenih pretpostavki savremenog političkog, dakle zajedničkog života ljudi. Vezivno tkivo koje prožima čitavu njegovu konstrukciju jeste Benjaminova formulacija da savremeni svet, zapravo, živi u permanentnom vanrednom stanju, što bi značilo da je ono političko, zapravo, suspendovano.
Drugi motiv je status života, golog života. Život je, veli moderna dogma, najviša, nedodirljiva, neprikosnovena vrednost, vrednost koja je, poput larve, umotana u debele slojeve pravne, političke i moralne zaštite. Ali tome uprkos i u isto vreme, život je postao upravo zapanjujuće jeftin. Što je zaštićeniji to je ranjiviji. A ranjiv je jer se političko povlači pred sve snažnijim pravnim premrežavanjem sveta života. Tamo gde pravo ulazi u život kao sfera normiranja, politika se, kao sfera odluke, povlači. I to je novi paradoks: pravno i političko koji se nikada nisu mogli nedvosmisleno razdvojiti, sada kao da produbljuju jaz. Prava čoveka, možda i najveći ljudski izum posle države, sada se sukobljavaju sa svim tradicionalnim pretpostavkama zajedništva, dakle sa političkim zahtevima. Subjekt političkog se gubi. Sveti čovek danas, kao i u Starom Rimu, pojavljuje se, istovremeno, kao nedodirljiv, ali i kao onaj koji je namenjen žrtvovanju, dok se koncentracioni logor, kao vanredni prostor unutar normalnog prostora jedne države, po Agambenu, javlja kao biopolitička paradigma moderne. Logor je, dakle, mesto gde se sveti čovek može nekažnjeno usmrtiti. A danas smo svi, pomalo, homo sacer.
Homo sacer je teška, brižljivo napisana, veoma sračunato provokativna knjiga. Njome nisu bili zadovoljni ni zagovornici suverenosti, ni njeni protivnici, što bi već bila dovoljna preporuka za čitanje, da se u njoj ne mogu pronaći i potpuno očaravajuće analize nekih instituta rimskog prava, uzbudljive etimologije, fascinantna logorološka mesta. Najzad, bez rada pojma koji se umeće u klešta paradoksa, ova knjiga ne bi mogla biti napisana jer, naprosto, nijedna druga disciplina, osim filozofije, nije u stanju da unese red i ponudi orijentir u nered koji donosi oslobođeni paradoks.
