Odmah bih upozorio na jednu grešku koja se isuviše često ponavlja: govori se i piše o koncertu „Bečke filharmonije“, ali članovi tog samoupravno organizovanog orkestra insistiraju na tome da su individualni umetnici, filharmoničari koji muziciraju zajedno, da se ne radi o „instituciji Filharmonije“.
Saznao sam za tu manifestaciju slučajno u Dubrovniku 1964. gde je, pored ostalog, na repertoaru bila jedna od najstarijih opera uopšte – „Krunisanje Popeje“ Klaudija Monteverdija koja je prvi put izvedena 1643. u Veneciji za vreme karnevala.
Kao reditelj i dirigent angažovan je kontroverzni Lovro Matačić koji u Beogradu nije mogao da nastupa jer je za vreme rata u Zagrebu dirigovao u uniformi ustaškog bojnika umesto u fraku. Pravdao se da je na taj način spasio od smrti svoju suprugu, Jevrejku, od koje se posle rata razveo. Koreografkinja je bila Dia Luku iz Beča. Sticajem okolnosti pomagao sam joj oko prevođenja kada je postavljala balet i tako je bliže upoznao. Ona je od 1961. do 1972. bila zadužena za koreografiju baletskih priloga novogodišnjih koncerata. Posle toga organizatori više nisu obraćali toliku pažnju na baletske epizode, nisu ih više uživo uklapali, što je bio tehnički ogroman i komplikovan posao za režiju. Priloge baleta su sve skromnije snimali unapred.
Zahvaljujući njoj sam prvi put prenos iz Zlatne sale Bečke filhrmonije na televiziji gledao 1. januara 1965. Za mene će to postati značajna godina, prvi put sam prevodio za Tita i rodio mi se sin.
Isuviše savršeno
Dirigent Novogodišnjeg koncerta 2024. bio je šezdesetčetvorogodišnji Kristijan Tileman koji ima zavidnu karijeru šefa velikih orkestara i dirigenta. Muzički stručnjaci kažu da je veoma precizan, da analizira svaku notu, ironično ga upoređuju sa metronomom. Spočitavaju mu da će kao što to on radi, orkestre jednom voditi veštačka inteligencija – savršeno, ali bez ukusa i mirisa.
Ja o tome ne mogu da sudim, kao mladi, nadobudni novinar sam se jednom okušao kao muzički kritičar i dobio strašne packe od stručnjaka, tu sam lekciju zapamtio. Kao laik mogu da kažem da nije delovao „metronomski“, čak je malo igrao, kako se kod nas govorilo „tancovalno“, ali odnekud sam imao utisak da je gestove i osmeh unapred uvežbavao pred ogledalom. Nisu delovali spontano, baš kao i njegova za nijansu isuviše savršena talasastu frizuru, a bela maramica u džepu sakoa bila je savijana kao umetničko delo.
Sećam se Lorina Mazela koji je dirigovao na Novogodišnjim koncertima uzastopno od od 1980. do 1986, često uzimao violinu i svirajući dirigovao kao nekada Johan Štraus, kao pre njega koncertmajstor Bečke flharmonije Vili Boškovski. Mazel je već kao petnaestogodišnjak imao koncerte kao violinista. Prirodno duhovit izmišljao je viceve, voleo je da nasmeje publiku i da je zadivi veličanstvenom muzikom. Hteo je da bude entertejner, zabavljač, ne naduvani umetnik.
Baletski prilozi
Ove godine smo gledali dva baletska priloga u koreografiji italijanskog majstora Davideja Bombanea. U prvom je jedan par solista izvodio nešto između pantomime i kapricioznog klasičnog baleta u carskoj vili u banji Išl. Bad Išl je ove godine jedna od prestonica kulture Evrope. Slutim šta je htelo da se kaže. Carica Elizabeta, poznata kao Sisi, navodno nije volela Išl, ali njen muž Franja Josip I. insistirao je da se tamo letuje. Ko je od publike širom sveta shvatio tu aluziju?
U drugom prilogu je sjajni balet Bečke opere pokazao svoje savršeno majstorsto. Pitanje je samo zašto se na muziku čiji je naslov „Građani Beča“ igrao u renesansnom dvorcu Rozenburg, a ne na ulicama, trgovima i parkovima austrijskog glavnog grada. Slutim o čemu je reč, jednostavnije je zakupiti dvorac koji je danas usamljeni ugostiteljski objekat, nego radi snimanja zatvarati na po nekoliko sati javne saobraćajnice.
Ozbiljno za kraj
Između prvog i drugog dela koncerta prikazan je odličan dokumentarni film o Antonu Brukneru, austrijskom kompozitoru iz XIX. veka koji je po mišljenju Bečlija na međunarodnoj muzičkoj sceni zapostavljen. Brukner je rođen pre 100 godina, a prvi put je jedna njegova kompozicija uvrštena i u program Novogodišnjeg koncerta.
Ranijih godina se na kraju uvek izvodilo ponešto šaljivo, iznenađujuće. Ovom prilikom je Tileman odlučio da bude ozbiljan, obratio se publici biranim rečima o ratovima koji potresaju današnji svet, naglasio da lepota muzike može da bude protivteža, predložio da na melanholične zvukove slavnog valcera „Na lepom plavom Dunavu“ svako razmisli na šta ga asocira. Smatram da su to bile prave reči uz maestralnu muziku.
Kamera je samo ovlaš preletela preko prve galerije da bi pokazala da su predsednik države, predsednik vlade, vrh zemlje prisutni, a više je špartala po anonimnoj publici. I to je gest koji pozdravljam i na takav način se pokazuje demokratičnost jednog društva.
