Otimači blaga

O blatu ne može mnogo novog da se kaže, ali kada hodate po blatu na lokalitetu Viminacijum kraj Požarevca koje je prošarano crvenim i zelenim komadićima opeke i škriljca, a ta opeka je stara skoro dve hiljade godina, malčice vam drhte kolena. Na nepreglednom terenu zasađenom detelinom ili pšenicom, dovoljno je da se sagnete i otkrijete deo amfore, komad žrvnja ili čak deo stuba ili zida. Ispod sloja zemlje, na površini od preko dvesta hektara, nalaze se ulice, trgovi, zgrade nekadašnjeg rimskog legijskog utvrđenja.

Kada su pre nekoliko nedelja stručnjaci Arheološkog instituta SANU i Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture došli na Viminacijum kako bi nastavili rad na veoma ambicioznom projektu njegovog oživljavanja, imali su šta da vide. Viminacijum su, po ko zna koji put u poslednjih vek i po, posetili pljačkaši u potrazi za pokretnim ostacima antičke kulture. Slučaj je prijavljen policiji i Okružni javni tužilac u Požarevcu je na osnovu Zakona o krivičnom postupku podigao krivičnu prijavu „protiv NN lica zbog postojanja osnovane sumnje da su početkom 2003. godine izvršili znatna oštećenja nepokretnog kulturnog dobra od izuzetnog značaja“.

KOPAČI STAROG NOVCA: Ilegalna iskopavanja i preprodaja arheoloških predmeta imaju kod nas veoma dugu „tradiciju“. Milan Pindić, arheolog i direktor požarevačkog Narodnog muzeja od 1953. do 1962. godine, skreće pažnju da se Viminacijum pljačkao oduvek i da je čak i Smederevska tvrđava jednim delom napravljena upravo od materijala iz Viminacijuma. Još pre nego što će, upravo na Viminacijumu, krajem XIX veka početi prva arheološka iskopavanja u Srbiji, mnogi evropski putopisci, a među njima i Feliks Kanic, spominju već razvijenu trgovinu antičkim predmetima koji uglavnom završavaju u Beču ili Pešti. I danas je ilegalna trgovina umetničkim i arheološkim predmetima izuzetno razvijen posao, a destinacije su slične kao u Kanicovo vreme. Budući da je većina lokaliteta u Srbiji potpuno nezaštićena, ovo je obećana zemlja za sve savremene Indijane Džons. Njih danas manje vuče želja za pustolovinama a više velika zarada. Beskrupulozni su, vrlo dobro organizovani i neretko imaju opremu za iskopavanje savremeniju nego što je imaju sami arheolozi. Kako kaže tokom razgovora za „Vreme“ dr Miomir Korać, viši naučni saradnik na Arheološkom institutu, koji od 1981. godine radi na Viminacijumu, „divlji kopači“ pored toga što parcelišu prostor za sopstvene potrebe, koriste savremenu mehanizaciju, specijalne traktore i plugove kojima prekopavaju teren. Predmeti koje pokupe su nekada veoma velike vrednosti, ali je ona minorna u odnosu na štetu koju tom prilikom nanesu preoranom „kulturnom sloju“. Tako se bukvalno melju nepokretni ostaci grada, grobnice, kupatila, pozorišta…

„Arheološka mafija“ je doživela procvat krajem sedamdesetih godina prošlog veka, kada se u znatnom broju pojavljuju detektori za metal, a ekspanziju organizovanog pljačkanja lokaliteta upućeni vezuju za devedesete godine. Arheolozi koji rade na terenu kažu da u Srbiji danas svako selo koje se nalazi u blizini nekog lokaliteta ima detektor metala, a negde ih ima i skoro svaka kuća. Čitava priča ide toliko daleko da seljaci prestaju da obrađuju svoje njive, jer im je isplativije da ih prekopavaju tražeći ostatke antičke civilizacije. Interesantno je da ima kuća koje poseduju kataloge rimskog novca i, kako kažu arheolozi, meštani vrlo lako prepoznaju vredne antičke predmete.

Ljudi koji rade na iskopavanjima pričaju da se često dešava da rade paralelno sa lopovima. Arheolozi kopaju danju, a „skupljači“ noću. U nekim delovima Srbije omiljeni metod pretraživanja terena „divljih kopača“ je miniranje. Često su naoružani, ne iz straha od arheologa, već od konkurencije. Zbog ovakve ekspanzije „divlje arheologije“ (arheologija je jedno od retkih zanimanja koje je zakonom zabranjeno da se obavlja privatno), pravi se arheolozi ponekad nađu u veoma dramatičnim situacijama. Ako imaju sreće i pronađu nešto dragoceno, vreme koje prođe dok neko iz nadležnih institucija ne dođe i ne odnese predmete provedu u strahu za sopstveni život. s

MALA PRODAVNICA RETKOSTI: Način na koji se nelegalno iskopani predmeti iznose iz zemlje i prodaju u inostranstvu posebna je priča. Oni se najčešće prenose autobusima koji idu preko Austrije i Nemačke. Pri tome je Austrija prva i najznačajnija stanica. Razlog tome je veliki broj gastarbajtera u ovim zemljama. S obzirom na to da naši carinici češće pretresaju putnike pri ulasku u zemlju nego kada iz nje izlaze, ispostavilo se da se predmeti mogu prokrijumčariti vrlo lako. Predmeti odlaze u gotovo sve zapadnoevropske zemlje. Tamo završavaju kod trgovaca ili antikvara koji su pretposlednji kupci u lancu jer većina njih ima svoje aukcijske kuće, tako da predmeti svoje finalno odredište najčešće imaju u rukama bogatih kolekcionara. Predmete koji na ovaj način izađu iz zemlje gotovo je nemoguće vratiti. Iako su iz Jugoslavije izneti ilegalno, na teritoriji zemalja u koje odlaze, prema njihovim zakonima, nalaze se legalno, tako da se retko dešava da neko u inostranstvu bude uhapšen zbog preprodaje. Osim toga, dosetljivi lopovi smislili su još jedan način da legalno unesu predmete, tako što ih iz naše zemlje prokrijumčare, a na granici zemlje u koju ih unose uredno prijave i plate carinu.

Čitava situacija dodatno se komplikuje i zbog problema u saradnji sa zemljama u kojima se nalaze pokradena kulturna dobra sa naše teritorije. Željko Jež, arheolog i savetnik za zaštitu nacionalne kulturne baštine u Upravi za borbu protiv organizovanog kriminala MUP-a Srbije, u razgovoru za „Vreme“ navodi da u Evropi postoji jasna podela na zemlje uvoznice i zemlje izvoznice kulturnih dobara. „U najnovijim preporukama OEBS-a ili na Londonskoj konferenciji, imate jasne preporuke zemljama izvoznicama da rade na sprečavanju trgovine ljudima, drogom, oružjem i drugom krijumčarenom robom“, kaže Jež i nastavlja: „Nigde se ne apostrofira trgovina kulturnim dobrima, iako po profitu zauzima četvrto mesto, posle prostitucije, trgovine drogom i oružjem.“

OD TRAČA DO ISTINE: Kao poseban problem, Jež ističe zakonsku regulativu i, uopšte, odnos pravosuđa prema ovoj problematici. Po njemu, postojeće zakonske norme, dakle Zakon o zaštiti kulturnih dobara i Krivični zakon Republike Srbije, ne primenjuju se adekvatno. „Do sada smo imali dvadesetak procesuiranih predmeta. Od toga je trećina stigla do suda i sve presude su bile uslovne“, kaže on, iako uslovne kazne zakonom nigde nisu predviđene. „Smatramo da bi presuđivanje moglo da bude ažurnije i oštrije jer ovako maltene stimulativno deluje na lopove“, kaže Jež.

Naravno, trgovci umetničkim predmetima nerado pričaju o delu svog posla koji se tiče arheoloških predmeta, ali se u neformalnom razgovoru mogu čuti i optužbe da su u ceo posao često uključeni ljudi iz institucija, politike, pa čak i ljudi iz MUP-a, što u policiji, naravno, kategorički demantuju. Vojislav Šešelj je nedavno javno optužio Dragana Karleuešu, zamenika načelnika UBPOK-a, da je umešan u pljačku antičkih novčića, a Karleuša je zbog toga podigao tužbu protiv njega.

Kada je reč o dometima policije u sprečavanju ilegalnog iskopavanja i preprodaje, Dragan Karleuša tokom razgovora za „Vreme“ kaže da je rešen veliki broj slučajeva. Po njegovoj proceni pronađeno je oko sto hiljada predmeta, mada treba istaći da se tu ubrajaju i novčići i nakit. Ipak, u policiji veruju da je vraćen samo mali deo onoga što je odneto. Najveći problem za policiju predstavlja to što do njih najčešće dospevaju samo priče da je negde nešto iskopano i prodato. Priče često lansiraju i sami lopovi, kako bi uneli pometnju među konkurenciju, ali za stvarni nestanak predmeta nema materijalnih dokaza. Kako god bilo, policija je, do sada, uz pomoć dojava uspela da na granici presretne nekoliko desetina ljudi i spreči ih da iz zemlje iznesu arheološko blago. Kao najinteresantnija priča vezana za pronalaženje ilegalno iskopanih predmeta izdvaja se ona iz 1992. godine o avarskom zlatnom pojasu, senzacionalnom arheološkom otkriću iz šestog veka. Po Karleušinim rečima, ovaj predmet od antičkog zlata, težak oko 1200 grama, inače unikat u svetu, mogao bi kod Sotbija ili Kristija dostići vrednost i do dvadeset miliona maraka, a prema nekim procenama i dvostruko više. Pojas su na jednoj livadi u okolini Mitrovice našli meštani. Karleuša, koji je učestvovao u akciji pronalaženja avarskog pojasa, priča: „Ljudi koji su pronašli pojas hvalili su se po selu, pa je priča došla do policije. Prodali su ga Mitku Simeunovskom, trgovcu iz Beograda, za 150.000 maraka. Čitava akcija trajala je danima i noćima. Na kraju, upali smo u kuću Simeunovskog, gde se već nalazio posrednik koji je pojas trebalo da prosledi dalje. Da smo stigli samo pola sata kasnije, odneo bi ga u Beč i prodao za dva i po miliona maraka. Onda bi verovatno bio prodat sledećem posredniku za deset miliona i konačno, na aukciji, za dvadeset. Tako to ide.“

ODBRANA I ZAŠTITA: Po rečima Karleuše i Ježa, suština problema leži u nedostatku novca za adekvatnu zaštitu objekata, a ni sredstva koja arheolozi dobijaju od nadležnih ministarstava nisu dovoljna da se iskopavanja obave do kraja. Zato, kada počnu iskopavanja, ljudi koji rade na lokalitetu, zapravo, nehotice markiraju teren za ilegalne kopače.

Međutim, Dragan Jacanović iz Narodnog muzeja u Požarevcu u razgovoru za „Vreme“ kaže da on odavno upozorava da je kompleks Viminacijuma ugrožen sa više strana, a naročito od Elektroprivrede Srbije i površinskog kopa Drmno. Naime, od 1992. godine, kada prestaju zaštitna iskopavanja, površinski kop svakodnevno zahvata lokalitet. Kao još jednu otežavajuću okolnost u staranju nad arheološkim lokalitetima Jacanović navodi i nedostatak koordinacije između nadležnih institucija kulture. „Naime, celokupna kulturna baština podeljena je na pokretnu i nepokretnu. Zavod za zaštitu spomenika je nadležan za nepokretni deo, za zemljište, dok su lokalni muzeji nadležni za ono što je na lokalitetu pronađeno. Između tih institucija ne postoji koordinacija“, smatra on. Osim toga veći deo površine lokaliteta je poljoprivredno zemljište u vlasništvu meštana. Prema Jacanovićevim rečima, država bi trebalo ili da otkupi zemlju od seljaka ili da im da odgovarajuće obradive površine na drugim lokacijama, a situaciju bi popravila bolja materijalna situacija Muzeja, koji bi vršio otkup predmeta i tako smanjio intenzitet ilegalne prodaje.

Željko Jež kaže da je značajan korak na ovom planu već to što u jednoj tek formiranoj jedinici, kakva je UBPOK, postoji odsek za zaštitu kulturne baštine. „Ipak“, dodaje on, „ilegalna trgovina je vrlo razgranat posao. MUP-u je potrebno da profiliše i osposobi kadrove koji će moći ovim da se bave. Za to su dobra iskustva zemalja, kao što su Grčka ili Egipat, koje u policiji imaju stručnjake osposobljene za ovu problematiku.“ Na kraju, Jež zaključuje da su u našoj zemlji lokaliteti na kojima se nalaze ostaci rimske kulture toliko eksploatisani da se može očekivati da lopovi sada pređu na praistorijske lokalitete, pa bi u tom smislu bilo dobro preduzeti odgovarajuće mere zaštite.