Režija: Curtis Hanson; Igraju: Eminem, Kim Basinger, Brittanz Murphy
Osam milja je Flashdance za hiphop generaciju, napravljen na isti način kao i pomenuti filmski blokbaster osamdesetih – kao dirljiva i isto toliko naivna priča o nadničaru koji ostvaruje svoj američki san. Siroti omladinac naporno radi u fabrici za proizvodnju automobilskih branika (a u Flashdanceu beše neka gvožđara), drugari su mu (politički korektno raspoređeni) trapavi belac, komično portretisani crni intelektualac (black leader), debeli crnac, i najbolji drug – opet crnac. Njegova mama izgleda kao Kim Basinger (igra je Kim Basinger) a kao vaspitni metod koristi rečenice poput „On neće da mi liže“. Tu je i slatka sestrica, a povremeno je tu i mamin momak – alkos i luzer. Omladinac noću sa drugovima nastupa u rep duelima (verbalnom boksovanju u rimama) u klubu koji se zove Sklonište. Prvo ima problema da izrimuje rime, a potom tih problema nema, a kraj filma je zapravo početak ostvarivanja sna. Omladinca igra Eminem, jedna od najvećih svetskih zvezda, što samo potcrtava biografsku notu filma.
Koja je muka nagnala inače preterano hvaljenog reditelja Curtisa da se bavi nečim što mu je blisko koliko i Srbiji Evropa, može se razaznati uvidom u njegov opus (L.A. – Confidental, Wonder Boys, plus barem još jedan film u kome igra Meril Strip) – Curtis voli izazove, ali uspeva da im odoli. Osam milja je film beskrajno dosadan, bez ikakve sadržine, ravan kao daska, koji se od dokumentarca razlikuje jedino po ubitačno glupoj glumi Kim Basinger. Nijedan od mogućih klišea u sistematskom zavaravanju tinejdžera da su snovi ostvarljivi nije preskočen – razrušena porodica, slatka mala sestrica, mamin dečko luzer, otuđeni tinejdžer koji pati, socijalna razglednica, potentan i nepotentan drug koji su istovremeno najbolji prijatelji (vidi Good Will Hunting), naporan rad… Jedini izuzetak napravljen je u portretisanju bivše i nove devojke – bivša se pojavljuje u sedam sekundi i tri idiotske replike, a nova je fuksa. Pokušaj da se rep dueli dočaraju kao muhamedalijevski boks megdani iscrpljuje se u monotonim ponavljanjima, pa se borba na život i smrt polako svodi na borbu sa snom.
Umesto da prisustvo kontroverznog repera zabiberi prebibereno, nakon gledanja Osam milja gledalac ili fan, svejedno, ostaju zapitani: sa koliko se nula piše hipokrizija. Jer, ovaj poučni omladinski film u NAČINU obrade teme sušta je suprotnost Eminemovoj viziji sveta i potrebi da se umivene dogme razbiju i prikažu u pravom svetlu. Kao da je pas ostao na kratkom lancu da zagrize, već gricka i licka koliko jadan može. Svi problematični momenti u filmu izgledaju kao simulacija kontroverze, pre nego kao pokušaj da se individualne krivice raskrinkaju, i ukaže na to kako razlozi za nepravde koje junaci trpe leže možda u njima samima tj. u njihovom beskorisnom egzistiranju. Jer, mama je očigledna sponzoruša sa manjkom ambicija i viškom godina i dece, dok za Eminemove drugove ne saznajemo kako spajaju kraj s krajem – oni su jednostavno dati, bez ikakvog zadiranja u njihov status kvo.
Upada u oči i to da film u kome se tretiraju verbalni boks mečevi pati od ultraglupih replika, što samo otežava njegov iovako dozlaboga dosadan hod. Upadaju u oči i dve scene seksa – jedna, kada mama jaše svog ljubavnika a Eminem uleti, i druga, kada Eminem odvuče svoju novu devojku u hladnu fabričku halu i svrši kao prvak na zamuljani snimak dela Ksenije Pajčin. Ni jedan ni drugi nemaju viđenijeg smisla u filmu, sem da apostrofiraju neupućenom da se radi o realističkom i pomalo kontroverznom uplivu u stvarnost detroitskih repera daleke 1995.
Poređenja radi, limunada o odrastanju Crossroads (Nismo više klinke), u kojoj je glumački prohodala Britney Spears (česta meta prozivki u Eminemovim pesmama), nudi više drame i realističkog razotkrivanja unutar jednog žanra koji zbog tereta nostalgije uvek biva nekako umiven, a i sam film je dramaturški mnogo osmišljeniji, naročito ako imamo u vidu linearni tok Osam milja.
