Oj, predstavo iz tri dela…

Više je mogućih i načelno podjednako dobrih ulaza u priču o subotičkom pozorištu „Kostolanji Deže“ (čiji je pokretač, vodeći autor i „dobri duh“ reditelj Andraš Urban) i njegovoj verovatno najsloženijoj produkciji do sada, ali možda je ipak najbolji – to jest, najznakovitiji – upravo onaj koji nas vodi kroz priču o „rođendanu“ ovog pozorišta. Da, 9. novembra je ovom teatru bio rođendan, i proslavljen je svečano i radno (doduše, dan kasnije). Ali ne, to ne znači da je pozorište osnovano na taj dan, ili da je tada prvi put odigralo predstavu. Štaviše, nije ni Deže Kostolanji, veliki pisac mađarskog jezika i rođeni Subotičanin, rođen baš tog dana, ma kakvi. Pa dobro, šta je onda u pitanju? E, tog je devetog novembra, samo pre stotinak godina, mladi Kostolanji izbačen iz gimnazije! Profesor mađarskog zamerio mu je da u svojim đačkim radovima „koristi previše stranih reči“, a samouvereni genije u nastajanju britko je odvratio samozadovoljnom provincijskom profesorskom paunu kako on, profesor, ne zna mađarski ništa bolje od njega, Kostolanija, te da, shodno tome… Ostatak je istorija – mađarske i evropske književnosti.

Jasno je već i po tom nimalo ironičnom nego vrlo ozbiljno samodefinišuće izabranom rođendanu da Kostolanji Deže sinhaz (KDSZ) nije tu zarad lagodnog, ali jalovog samoreprodukovanja estetsko-idejnih učmalosti svih sorata, nego zarad pobune. Ali, šta je pobuna, u relevantnom teatarskom kontekstu danas i ovde? Ne, to nije vikanje dole-ovo-ili-ono, dole-ovaj-ili-onaj, nego ozbiljno promišljanje sveta i sebe u svetu, bez suvišnih kompromisa i komfornih polurešenja, te bez straha i zazora prema zahvatima koji mogu i da zabole, ili pak da „uvrede“ kojekakve „nežne dušice“, bilo na tzv. nacionalnoj, verskoj ili nekoj drugoj neosnovanoj osnovi.

Enivej, jela se u Subotici u nedelju torta, kako je i red na rođendanu, ali smo pre toga odgledali i premijeru – kako je i red na pozorišnom rođendanu. Mada je i „premijernost“ premijere relativna i upitna, a opet i nesumnjiva. Uf… kako sad to? Lepo. Ono što danas znamo kao Passport trilogiju Andraša Urbana, sastoji se od tri celine/predstave koje su tokom prethodne sezone sukcesivno izlazile pred publiku svaka za sebe, da bi ih sada Urban „postrojio“ u isto veče i u neku ruku ih spojio, što je savršeno ispravno jer se uistinu radi o jedinstvenom teatarskom projektu u tri dela koji funkcionišu i svaki za sebe, ali puni smisao dobijaju tek kada im se da prilika da budu posmatrane kao složen teatarski događaj.

Razmatrajući svoju i našu „bačenost u svet“ od pojedinačnog ka opštem i od lokalnog ka univerzalnom, Urban započinje ovaj triptih predstavom Grad demona, posvećenom Subotici, i to ne u bilo kojem sentimentalno-lokalpatriotskom ključu, nego baš posve po strani od dežurnih turističkih „opštih mesta“. Naprotiv, Urban se bavi upravo demonologijom grada na granici država i nacija, grada u kojem srpski/južnoslovenski i mađarski „element“ čine dve (sada već nejednake) polovine zajedničke demonologije u kojoj se zapravo sve manje razumeju, pa se utoliko više, dublje i strasnije međusobno „demonizuju“, ako hoćete. Dakle, Urban zahvata Suboticu (samim tim to odjekuje i kroz celu Vojvodinu, Srbiju, ex-YU…) sa najtraumatičnije strane (one koja je ili tabuizovana ili besramno zloupotrebljavana od vakolikih rodoljubaca svih fela), i propušta je kroz furioznu flajšmašinu koja nekih sedamdesetak minuta melje li melje kroz brzi, besprekorno promišljeni niz fascinantno maštovitih – visoko simboličnih i „hiperrrealističkih“ istovremeno! – prizora i scenskih slika, pametno ironijski konotirajući svo ono verbalno-misaono smeće međusobnih predrasuda i nerazumevanja; sve to na koncu ne zato da bi „ružio“ Suboticu te Ove ili One u njoj, nego zato što shvata i na delu pokazuje zadatak savremenog teatra za ljude koje ne boli mozak dok misle: to je najpre strastan i estetski moćan, a intelektualno minuciozan razračun sa „demonima“ u sebi i svojoj neposrednoj okolini; bez toga se niti može „dalje“ niti se ima kuda ići.

Ah, pa dobro, ako je već „među nacijama“ tako traumatično, da se mi onda lepo skutrimo svako među svojima, pa da uživamo… Može, ali smo za nišče duhom. Drugi deo iliti predstava, Sam đavo, doslovno je „prekograničan“ (subotičko-segedinski) a istovremeno i najviše „jednonacionalan“ utoliko što se bavi traumama mađarsko-mađarskih odnosa, od Trijanona do danas. Ne smirujući scensko-likovnu razigranost iz prvog dela, ali pri tome bitno pojačavajaći onu verbalnu (predstave nemaju „klasičan dramski predložak“, nego neku vrstu libreta), Urban sa ekipom sjajnih saradnika i glumaca (velika je nepravda prema njima što se ovde ne bavim njihovim pojedinačnim doprinosima!) duhovito razmatra čarobni svet predrasuda, kako onih „mađarskih patriota“ o Drugima (Jevrejima, Ciganima, Rumunima…) tako i prema drugim i drugačijim Mađarima – recimo, onim s druge strane državne granice… Takođe, nesklon olakom moraliziranju, Urban izvanredno (kao u sceni sa čamcem) persiflira i „samoživost“ mađarskih Mađara, ali i svojevrsnu nacionalnu/naciocentričnu infantilnost „prekograničnog“ mađarskog mentaliteta, fiksiranog za maticu kao za „majčinu sisu“ koja nikada ne daje dovoljno mleka… Salve „katarzičnog“ smeha u publici pokazuju koliko je ovo važna, traumatična i nedovoljno (na umetnički relevantan način, mimo udobne i unosne estradne eksploatacije „folklornih“ stereotipa) razmatrana tema.

Treći deo/predstava Passport: Europe logičan je finale ovog stepenovanog proširenja područja borbe: tu Urban razmatra položaj Mađarske – time neminovno i svih „bednih malih istočnoevropskih država“ prema Evropi koja dakako znači Evropska unija i „Zapad“ uopšte, te „potpoložaj“ vojvođanskih Mađara kao autsajderovih autsajdera u svemu tome; dakako, Passport: Europe u svom ključnom sloju nije nimalo „lokalan“ u lošem smislu, onom koji zaprečuje ili obesmišljava komunikaciju, nego je, naprotiv, jedna od univerzalno prepoznatljivih priča one „druge Evrope“ Česlava Miloša, večito kaskajuće za „naprednijom“ i svetlijom stranom sopstvenog identiteta.

Rođendan je, dakle, proslavljen na najbolji mogući način, a KDSZ ide dalje, besparici i svakovrsnim (lokalnim i „širim“) nerazumevanjima uprkos. Ovaj mali ansambl bez sopstvene zgrade – i koječega još – godinama je među nekoliko najboljih teatara u Srbiji, baš kao što je to i Ujvideki szinhaz. I baš kao što je Andraš Urban jedan od nekoliko najboljih domaćih reditelja, u svakom mogućem dobrom smislu koji se reči „domaći“ uopšte može dati.