Ogledalo svog vremena

Najstarije studentsko pozorište u Evropi i posle Narodnog pozorišta najstarije u Beogradu, Akademsko pozorište „Branko Krsmanović“, preživljava od meseca do meseca. Nema svoj repertoar, pa samim tim ni stalnu publiku, a o profitabilnosti ni govora. Grupa mladih ljudi – pomenimo samo direktorku Društva Ivu Radulović, v.d. umetničkog direktora pozorišta Filipa Grinvalda i kostimografa Veljka Stojanovića – pokušavaju da reformišu pozorište i učine ga dostojnim stare slave.

Prvi korak u tom pravcu preduzet je ovog aprila: humanitarnim festivalom HUMANIiTHEATERian, koji je trajao celog meseca, pokušali su da prikupe sredstva za obnovu scene, ali i da skrenu pažnju javnosti i podsete je – da je „Krsmanac“ sve vreme tu.

Akademsko pozorište je jedno od četiri ansambla Akademskog kulturno-umetničkog društva Univerziteta u Beogradu „Branko Krsmanović“ – pored pozorišta, čine ga i akademski hor „Obilić“, Ansambl narodne muzike i Ansambl narodnih igara i pesama. AKUD „Branko Krsmanović“ osnovao je 1945. godine Univerzitet u Beogradu.

Samo pozorište osnovala je grupa studenata 1922. godine, u bašti hotela „Moskva“. Prvi period „Krsmanca“ obeležili su Mata Milošević, Milan Dedinac i Jurij Rakitin. Oformili su avangardno pozorište okrenuto novim piscima i modernom teatarskom izrazu. Posle Drugog svetskog rata, pozorište je postalo deo Akademskog društva „Branko Krsmanović“. To vreme obeležile su režije Soje Jovanović. Nušićevo Sumnjivo lice u njenoj režiji donelo je autonomni izraz koji će nadalje negovati ovaj pozorišni ansambl. Ubrzo nakon premijere, predstava je zabranjena. Istu sudbinu je imao i film Novi čovek na Cvetnom trgu, u režiji Dušana Makavejeva i Raše Popova, koji je zabranjen odmah nakon premijere. Period nakon 1951. godine obeležiće reditelj Miroslav Belović koji je naredne dve decenije bio njegov umetnički rukovodilac. „Krsmanac“ je u to vreme bio, kako ga je Belović opisao, „istinsko ogledalo svoga vremena“.

Problemi počinju devedesetih – iz budžeta Republike Srbije izdvaja se sve manje i manje novca. U prvo vreme, objašnjava direktorka Društva Iva Radulović, to se nije osećalo zahvaljujući horu „Obilić“ i zalaganju dirigentkinje Darinke Matić Marović: „U najgore vreme devedesetih članovi hora su dobijali diplomatske pasoše da bi izašli iz zemlje.“ Još dugo će hor „Obilić“ finansijski održavati sve ostale ansamble. Međutim, posle dvehiljaditih Društvo zapada u dugove. Menja se status Društva i ono postaje udruženje građana što znači da se izdržava projektima i donacijama sponzora.

Uprava koja je formirana 2012. godine pokušala je da popularizuje Društvo, ali je to bilo na način koji ne priliči njegovom renomeu. Pozorište „Krsmanac“ sa gledalištem od pedeset mesta nikako nije zadovoljavalo komercijalne apetite tadašnjeg rukovodstva, pa je sasvim skrajnuto. Nezadovoljni kulturnom politikom na koju nisu mogli da utiču jer su ostali bez svog predstavnika u Upravnom odboru Društva, pozorišni ansambl se rasipao. Ova situacija je trajala do 2015. godine kada su se pobunili veterani „Krsmanca“ i formirali Odbor za odbranu i obnovu Akademskog pozorišta. Inicirao ga je glumac i nekadašnji član pozorišta Ljubiša Samardžić, a svesrdnu podršku dalo je još 70 značajnih umetnika i javnih radnika – među prvima Ljubivoje Ršumović, Raša Popov, Miodrag Radovanović Mrgud… Smenjen je Upravni odbor, a u sve organe Društva dovedeni su mladi ljudi.

Sa slavom drugog najstarijeg pozorišta u Beogradu, nova uprava je nasledila i probleme. „Krsmanac“ je teško podneo tranziciju sa potpuno budžetskog na projektno finansiranje. „Nije teško na osnovu projekta dobiti novac za festival, ali kako projektom da obezbedimo novac za račun za struju? Na kraju godine ‘Krsmancu’ je potrebno osam miliona dinara za struju i ne postoji projekat koji bi to obezbedio“, kaže Iva Radulović. Na ovom primeru ona objašnjava opravdanost obaveze države da preuzme veći udeo u finansiranju kulturnih institucija. Univerzitet kao osnivač Društva nema zakonsku obavezu da ga pomaže. „Povremenim finansijskim injekcijama pomažu nam da opstanemo. Mislim da nas podržavaju najviše što mogu. Popularni fandrejzing svodi se na povremene donacije koje rešavaju akutne situacije. Članarina koju plaćaju članovi ansambla može da pokrije, recimo, račun za vodu“, kaže Iva Radulović.

U ovakvoj situaciji, jedino što preostaje rukovodstvu „Krsmanca“ jeste dovijanje kreativnošću. Tako je i nastao humanitarni festival u aprilu, u kome su učestvovali renomirani umetnici poput Ane Popović, Zijaha Sokolovića, Ane Sofrenović, Milene Marković, Zvonka Karanovića i Ane Ćurčin. Svi su se odrekli honorara. Iva Radulović kaže da „festival, istina, nije obezbedio dovoljno novca, ali jeste privukao pažnju javnosti. U maju nastavljamo istim tempom. Mnogi reditelji su izrazili želju da se njihove predstave igraju u ‘Krsmancu’. Publika se stalno raspituje šta je sledeće na repertoaru, i u bukvalnom i u prenesenom smislu. ‘Krsmanac’ ne želi da prodaje karte na staru slavu, već mora i danas da pruži kvalitetnu ali i inovativnu umetnost.“

Epilog aprilskog festivala daje nadu da se dugovečnost Akademskog pozorišta „Krsmanac“ nastavlja. Ostaje pitanje zašto se danas život kulturnih institucija svodi na preživljavanje.