Odmor, razonoda i zgrtanje para

Sanjao sam jedan san, ali me je sad taj san napustio.
(Morfeus)

Teško je napraviti dobar nastavak slavnog originala. Ako za referencu uzmemo www.imdb.com, verovatno najbolji filmski sajt na internetu koji filmove rangira isključivo po sistemu „jedan čovek – jedan glas“, makar taj glas pripadao čoveku koji je završio filmsku akademiju ili se nalazio u publici Džerija Springera, na prste jedne ruke mogu se prebrojati filmovi čiji je nastavak dobacio makar na puškomet od originala. Bez konkurencije je Kopolin Kum, čiji prvi i drugi nastavak drže prvo i treće mesto na listi 250 najboljih filmova na pomenutom sajtu. Tu su još i drugi deo Gospodara prstenova – Dve kule, zatim dva filma Džordža Lukasa, Imeprija uzvraća udarac i Povratak Džedaja, i na kraju dva Kameronova dela, Aliens i Terminator 2. Svi ostali nastavci, tako bar publika kaže, uglavnom su napravljeni ne bi li se iscedio i poslednji dolar iz armije poklonika koje je orginal posejao za sobom.

Matrix Reloaded je verovatno najiščekivaniji nastavak u istoriji filma. Nakon uspeha koji je 1999. godine doživeo prvi deo (četiri Oskara, 460 miliona dolara od bioskopskih prikazivanja i nešto manje od DVD izdanja i pratećih autorskih prava), kreatori Matrixa, braća Endi i Leri Vahovski, mogli su da računaju sa raskošnim budžetom od 127 miliona dolara (prethodni nastavak koštao je 80). Ove pare spiskane su tokom snimanja i montaže u Australiji (Fox Studios), u periodu od marta 2001. do avgusta 2002, da bi investicija počela obilato da se isplaćuje pre desetak dana kada je film premijerno prikazan u 3600 bioskopa širom sveta, plus Sava centar. Film je počeo da se prikazuje praktično bez reklame: Warner Brothers se oslonio na kontrolisano puštanje šturih informacija, propagandu „od uva od uva“, promociju novog DVD izdanja prvog dela filma, reklamiranje video-igre koja prati film (Enter the Matrix) i Animatrixa (animirani serijal sa Matrix motivima). Unapred se znalo da će Matrix Reloaded biti pun finansijski pogodak: prvi vikend doneo je zaradu od oko 92 miliona dolara čime se film smestio na drugo mesto liste vikend-rekordera, između Spajdermena (115 miliona dolara) i Hanibala (nastavka filma Kad jaganjci utihnu, 58 miliona). Za manje od dve nedelje prikazivanja film je inkasirao oko 150 miliona i to samo od američkih bioskopa. Finansijski uspeh filma još je značajniji jer se zbiva u godini u kojoj holivudska industrija beleži zabrinjavajući pad prihoda.

Tu je i kraj svim superlativima koje Matrix Reloaded nesporno zaslužuje. Zapravo ostaje još jedan: Oskar za specijalne efekte koji će Matrix Reloaded sigurno dobiti naredne godine, ukoliko mu ga ne otme Matrix Revolutions, završni deo serijala koji će biti prikazan u novembru. Možda smo nešto slično naslućivali još od Aliena, Terminatora ili Gospodara prstenova, ali tek nakon Reloaded verzije Matrixa možemo da tvrdimo kako nema te ideje, akcije ili scene koja se u svom kompletnom ludilu ne može preneti na filmsko platno. Iako su specijalni efekti urađeni sa takvom eksplozivnom preciznošću da vam od nje procvrči mozak, kad odgledate film i malo bolje razmislite, videćete da su u pitanju „fazoni i fore“ iz prethodnog dela, kopirani sa maksimalnim uveličanjem, vrlo često i do grotesknih dimenzija. Usporenih, zamrznutih i zarotiranih kadrova sada ima mnogo više, agent Smit je počeo da se razmnožava, Nio uspeva da rukama zaustavi i veće stvari a ne samo metke, karate i kung-fu su u svetu Matrixa konačno postali efikasniji od bilo kakvog pištolja. Nekad groteska prija oku, kao u sceni kada Nio razbaca po vazduhu stotinak kloniranih Smitova, nekad je ona prosto izvor dosade: nakon još jedne beskonačne scene kung-fu baleta padate u iskušenje da akterima tuče udarite po dva šamara i pošaljete ih kući.

Pod teretom tolikih specijalnih efekata, priča nije izdržala, survavši se sa skoro teološkog nivoa iz prvog Matrixa na nivo sapunskog zapleta: odjednom su se pojavile zabrinute supruge, napaljeni klinci, sujetni komandanti, rege-mudraci kojima nedostaje još samo Bob Marli, gramzivci, lažljivci, vernici i nevernici, zapuštene cure željne poljupca i ostala lako razumljiva ljudska boranija sa zvučnim imenima pokupljenim iz istorije ili religije (Niobi, Persefon, Mifune, Meroving…). Iako Matrix Reloaded nema rasplet (pošto je on u celosti prebačen u Matrix Revolutions), zaplet je, ipak, tu: Nio (Keanu Rivs) sa jedne strane pokušava da spase Zion (grad slobodnih ljudi koji će bez njega pasti u naredna 72 sata), a sa druge, da spase Triniti, tj. Keri En Mos (koja će dobrovoljno „pasti“ pod naletima Niovog neodoljivog šarma još u ranoj fazi filma). Neko pomaže (Morfeus, Lorens Fišburn), a neko odmaže (agent Smit, agent Smit, … i agent Smit, a glume ih Hugo Vejving, Hugo Vejving, … i Hugo Vejving).

Kako primećuje Pol Klinton, kritičar CNN-a, priča koju nudi Matrix Reloaded ne omogućava da se likovi Nia, Triniti ili Morfeusa dalje razviju: „Od silnog ponavljanja počinje da boli glava, jer koliko god puta da Nio razbuca agenta Smita, on se iznova vraća, i vraća, i vraća… baš kao i onaj ružičasti zeka iz reklame za Duracell baterije“. Osim toga, prvi deo Matrixa, sa svojom epskom pričom o sukobu čoveka i mašina, pojavio se u vreme kada se verovalo da će problem 2000. godine zablokirati polovinu računara na Zemlji. Četiri godine kasnije pokazalo se da su ovaj problem, iako marginalan, isforsirale firme koje su se „specijalizovale“ da ga otklanjaju za velike pare, tako da odnos čoveka i kompjutera danas nije onako „zategnut“ kao pre.

I tako smo dobili film koji svojim dizajnom, ritmom, bojama i zvukom veoma liči na video igru, i to prilično dobru: redovi akcije i naracije smenjuju se u pravilnim intervalima, akcija je začinjena odličnom muzikom a naracija dubokim frazama, po mogućstvu tautološkim ili metafizičkim. Međutim, svako ko je poslednjih godina pratio dinamično tržište video igara može jedino da kaže: „If you’re trying to impress me, you’ve failed!“ (rečenicu je, inače, prvi upotrebio Homer Simpson kada su mu pokazali skelet čoveka star dva miliona godina koji ima manje kostiju od njega). Video igrice su, naime, odavno postavile visoke standarde i u mnogim elementima predstavljaju jaku alternativu filmovima poput Reloaded verzije Matrixa. Čak i prosečne igre imaju odličnu priču koju najčešće piše scenarista od karijere, zaplet koji vam noćima ne dâ da spavate, iznijansirane likove koji se ne zaboravljaju, veštačku inteligenciju koja radnju čini realističnijom a svaku igru unikatnom, malo misterije, filozofije, ezoterije i mnogo akcije. A šta je tek sa onim natprosečnim? Uzmimo na primer Half–Life koji je preko pedeset puta proglašen za kompjutersku igru godine i nekoliko puta za najbolju igru svih vremena. Glavni junak Half–Lifea Gordon Frimen, baš kao i Nio u Matrixu, u početku samo pokušava da drži korak sa događajima, ali kasnije postaje svestan svoje mesijanske misije. Scenario je sličan: postoje paralelni svetovi koji se međusobno prožimaju, nastavljaju jedan na drugi ili prepliću po nevidljivim meridijanima, postoje mala vrata pomoću kojih se jedna „stvarnost“ kao čarapa izvrće u drugu. U oba naslova postoje identični motivi konspiracije, ugroženosti ljudskog roda od dehumanizovane sile, kompjuterske, nezemaljske, državne ili neke hibridne. Čak su i čitave scene analogne: ulazak pobunjenika u Zion, kompjuterski dizajniran i ispoliran do perfekcije u Matrixu, ipak je samo bleda senka ulaska Gordona Frimena u podzemni federalni kompleks Black Mesa, centralno mesto priče. Da potegnemo i najteži argument: Matrix ima milionsku armiju obožavalaca ali ni Half–Life ne zaostaje. Na njegovim temeljima rođen je Counter Strike, kolektivna opsesija miliona klinaca od koje žive sve igraonice i sajber-kafići i pate mnoge škole u gradu. Half–Life je, međutim, napravljen 1998. godine a Matrix Reloaded tek 2003. You’ve failed to impress me!

Takođe, nije poznato odakle braći Vahovski ideja da je leteći čovek nešto što može lako da se proguta, bilo u kompjuterskom programu ili u fantastičnom filmu. Opštepoznata je činjenica da je poslednja letačka dozvola izdata Supermenu i da je ona poništena kada je Kristofer Riv pao sa konja. Keanu Rivs, koji sa svojim tamnim naočarima, drvenom facom i mimikom kamenih predsednika uklesanih u Rašmor planinu brzinom taneta leti kroz tesne gradske ulice a za sobom vuče oblak isprevrtanih automobila, bolje pristaje uz lomatanje iz Pritajenog tigra odnosno Skrivenog zmaja negoli na nešto što zdrav razum može da proguta, čak i metaforično.

Nema nikakve sumnje da je Matrix 1 remek-delo: film se pojavio niotkuda i na elegantan način još jednom postavio večna pitanja. Kakve potencijalne opasnosti krije razvoj kompjutera i veštačke inteligencije? Da li su te opasnosti predimenzionisane ili sasvim realne? Da li je svet oko nas realan ili je samo projekcija nečije superiorne fantazije? Može li se iz tog fiktivnog sveta pobeći sopstvenom voljom? Gde je granica između naše i božanske volje, između stvarnosti i fikcije, između duha i materije, između slobodnog izbora i sudbine? Da li gospodarimo sopstvenim životom ili smo samo nesvesno oruđe u tuđim rukama? Zašto nam je neophodan heroj? Zašto ga neprekidno tražimo u drugima, a nikad u sebi? I kako se Triniti uopšte uvlači u onako tesne pantalone?

U knjizi Kratka povest vremena Stivena Hokinga, jednog od najvećih umova današnjice, postoji priča o bakici koja fizičara prekida usred predavanja tvrdeći kako je ona saznala da čitav kosmos počiva na leđima velike kornjače. „Da, gospođo“, kaže fizičar, „ali na čemu stoji ta kornjača?“ „Nećete me zbuniti“, kaže bakica, „ispod nje su takođe kornjače, sve do samog kraja.“ Najveće dostignuće originalnog Matrixa jeste to što je običnim ljudima pružio mogućnost da se prave pametni i bave pseudofilozofijom, kao da se razumeju u velika pitanja. Matrix je kreiran tako da nijedno objašnjenje ili paralela (Morfeus – Platon, Nio – futuristički Hrist, Triniti – Marija Magdalena) nije ni tačno ni netačno u celini jer su autori ostavili rupe u scenariju koje svako može da popunjava sopstvenom pameću ili glupošću.

Izgleda da su kreatori Matrixa vremenom došli do zaključka da od teške filozofije samo boli glava i da je došlo vreme za odmor, razonodu i zgrtanje para. Zato je, možebiti, pametnije da gledanje trećeg dela Matrixa zamenite igranjem Half–Lifea. Po ko zna koji put iz početka, ili u nekoj Reloaded verziji – svejedno…