Odlaganje poraza

Svega dva meseca po objavljivanju, zbirka priča Igora Marojević Beograđanke u izdanju „Lagune“ doživela je tri izdanja, što je nesvakidašnji komercijalni uspeh za jednu pripovedačku zbirku. Beograđanke su osma Marojevićeva knjiga. Pre nje, objavio je romane Obmana Boga (1997), Dvadeset četiri zida (1998, 2010), Žega (2004, 2008), Šnit (2007, 2008), Parter (2009) i Majčina ruka (2011), zbirke priča Tragači (2001) i Mediterani (2006, 2008), kao i knjigu eseju Kroz glavu (2012). Autor je drama Nomadi, Bar sam svoj čovek i Radovan 2013, preveo je sa španskog, pored ostalog, i četiri knjige Roberta Bolanja i urednik je u izdavačkoj kući „Laguna“. Njegova poslednja knjiga povod je ovom razgovoru.

„VREME„: Zbirka priča Beograđanke predstavlja tematski iskorak u odnosu na vaše prethodne knjige. Zašto ovoga puta knjiga baš o Beograđankama?

IGOR MAROJEVIĆ: Ukoliko se posmatra u sklopu mog celokupnog opusa, može da se učini tako, posebno utoliko što moje petoknjižje, „Etnofikcija“, još nije završeno, a iz tri njega do sada objavljena dela, to jest romana, možda i dalje ne može uvek da se prepozna celokupna intencija. Mislim da će kad „Etnofikcija“ bude objavljena kao zasebno izdanje, koordinate mog ukupnog opusa biti neuporedivo jasnije, ali već sada mi se čini da su Beograđanke u jasnom dosluhu sa dve moje prethodne knjige priča. U sva tri slučaja je u pitanju pokušaj podrivanja nekih uvreženih predstava, a u poslednja dva i predstava vezanih za određeni lokalitet, Mediteran i Beograd. Otuda i oblici plurala u naslovu mojih knjiga priča. Takođe, mislim da svakim delom propitujem položaj individualca u manje-više agresivnom kolektivu, bilo da su u pitanju mirovno orijentisani pojedinci unutar rata, bolesni u društvu čija je većina, bar fizički, zdrava, ili snalaženje individualističnih žena u večitoj srpskoj tranziciji, kakav je slučaj u Beograđankama. Neskromno mislim da spadam u one muškarce koji baš ne bi morali da promene pol kako bi mogli da kažu da poznaju žene. A od svih koje poznajem, najbolje moram poznavati Beograđanke jer one potiču iz grada u kojem sam proveo najveći deo života. Tematizovao sam devojke i žene koje imaju između petnaest i četrdeset pet godina. Nije mi bilo teško jer komunikacija sa mojim čitaocima najčešće uključuje ženske osobe u dotičnom vremenskom rasponu. Osim toga, tematizovao sam savremene Beograđanke i u ranijim knjigama, romanima Dvadeset i četiri zida i Parter, knjizi priča Tragači, pa i u drami Bar sam svoj čovek. S tim što sam im ovog puta pristupio drugačije, više iznutra, i dao svom pripovedaču da govori iz njihove tačke gledišta.

Na koricama Beograđanki piše „Knjiga o drugačijim ženama„. Šta vaše junakinje čini drugačijim?

Možda je korisno pojasniti da u pitanju nije autorski podnaslov nego izdavački blurb. No mislim da u knjizi ima i žena koje su drugačije, i onih koje su po mnogo čemu tipične, mada sam prilično siguran da ne poznajemo baš mnogo kod nas žena koje su oflajn život u potpunosti promenili za onlajn, pa već gotovo deset godina nisu izašle iz stana kao u priči Unutra, ili onih koje su iz Srbije emigrirale, praktično, da bi izbegle od Ive Andrića i sveopšte priče o njemu (Sivi komplet). U svakom slučaju, čini mi se da u vezi sa time da li su Beograđanke drugačije ili pak ne, postoji bar jedan paradoks. Većina njih mi se čine kao diskretne, intuitivne, individualistične junakinje, donekle traumirane životom u Srbiji, ali najčešće jake i razumne, a ovo poslednje bi trebalo da ih čini i većinskim modelom. Ali to ne mora da bude tako u ovoj višestruko pomerenoj sredini, gde one svakako deluju apartno u odnosu na neki najupadljiviji i najeksponiraniji model pa i kao drugačiji, manjinski tip iako to nisu nužno. Književnost je unapred izgubljena borba protiv opštih mesta; ne samo protiv uvreženih i nepreciznih idioma nego i protiv tipskih, jednostranih predstava o određenim temama, raznih mentalnih šortkatova. Svaka uspešna knjiga samo odlaže poraz.

U relativno kratkom vremenu, vaša knjiga je doživela tri izdanja. Kako to objašnjavate, naročito s obzirom da je reč o jednoj zbirci priča, što je kod nas žanr dosta zapostavljen u odnosu na roman?

Mislim da je u tom kontekstu dva meseca, da prostite, apsolutno kratko vreme. Posebno što je tiraž prvog izdanja bio dve hiljade primeraka, što za pojmove srpskog izdavaštva nije malo, mada je kod „Lagune“ standard. Do sada najkomercijalnija knjiga priča srpske literature dvadeset prvog veka, Ako je to ljubav Mihaila Pantića, imala je sedam izdanja za desetak godina, mada bi pribeležila i više da je objavljena kod ambicioznijeg izdavača. Slučaj obe te zbirke govori da ne mora da bude u pitanju komercijalno potcenjen žanr. Priča je u principu ultrakratki roman, pa bi čitaocima trebalo da bude u interesu da dobiju više romana u okviru istih korica nego jedan. Osim toga, kao fragmentarnija forma, ona je više u duhu vremena. E sad, pitanje je i kako se priča piše, a ako su posredi hermetični, poetički zaostali narativi nejake pripovedne i simboličke ekonomije, kakvi se kod nas forsiraju, onda ne čudi što čitaoci ponekad čak više kupuju i stihozbirke nego knjige pripovesti. Možda se uspeh Beograđanki duguje tome što je, makar u pokušaju, u pitanju knjiga priča pisana sasvim drugačijom logikom.

Svako društvo se menja, pa čak i srpsko. Shodno tome valja očekivati da se pojedine stvari vezane za njegovu kulturu takođe promene, iako je u pitanju oblast u koju se najmanje ulaže. Do pre neku godinu je nezvanični refren dobrog dela ovdašnje čitalačke publike bio „ne čitam domaće pisce“ da bi se sada bezmalo prva rečca tog iskaza mogla ukinuti. A među komercijalnim autorima ima sve više potvrđenih književnih imena. Po istom principu verujem i da će se položaj knjiga kratke proze popraviti, iako to nije samo lokalni nego mnogo širi problem, i iako se u nekim razvijenijim kulturama konkretno ulaže za očuvanje kratke priče. Pošto kod nas takvih mera nema, drago mi je što poziciju žanra u našoj književnosti trenutno popravlja upravo moj naslov i pokušaću da je korigujem i jednom od sledećih svojih knjiga. Naravno, sve to u okviru napomene da književnost u celom svetu sve više gubi na značaju. Ali mi smo zaostalo društvo pa kod nas ona sporije gubi na značaju nego drugde, i to je jedna od retkih prednosti zaostalosti. Grublje rečeno, to je slično poziciji ovog društva u drugoj polovini devedesetih; pošto smo bili izolovani, stranci su slabo svraćali kod nas, pa je bilo manje neobaveznog seksa i, samim tim, srazmerno niska prevalenca obolelih od side i zaraženih bila je jedna od retkih kolateralnih dobiti sankcija.

Izjavili ste da su vam se javili zainteresovani producenti koji bi ovu vašu zbirku pretočili u televizijsku seriju. Da li je postignut dogovor?

Nisam sasvim siguran zašto sam pričao o tome. Verovatno je to posledica znatno dinamičnije medijske kampanje nego što sam navikao. Posle promocije Beograđanki na licu mesta sam dao nekoliko intervjua, producent mi se tog dana javio i jedna novinarka me je pitala hoće li biti kakvog snimanja serije po Beograđankama, malo poneseno sam rekao da možda hoće pa moram da pričam o tome sada umesto kada se sve u vezi s time oposli. Pa ako već treba ovako, postoji ozbiljan producent sa kojim se u vezi sa ekranizacijom Beograđanki u potpunosti slažem oko poetičkih pitanja, što je veoma bitno. Jedino je ostalo i da se dogovorimo oko uslova, što je često presudno. Ako sve legne kako se očekuje, trebalo bi da se Beograđanke prikazuju od proleća naredne godine. Uvodna epizoda crpla bi se iz priče Unutra a ja bih pisao i scenario.

Vaš izdavač „Laguna“ učinio je neuobičajen potez: po knjizi Beograđanke raspisao je istoimeni nagradni konkurs za priču koja će govoriti o jednoj ili više Beograđanki. Kako ste došli do te ideje i kakav odziv očekujete?

Prvi put iz ličnog iskustva vidim koliko život knjige koja među čitaocima ima živahnu cirkulaciju može da uzme različitih oblika. U njih spada i ovaj nagradni konkurs, čije propozicije mogu da se nađu na prigodnom baneru, na sajtu „Lagune“. Ideja je verovatno potekla iz brojnosti komentara na moju poslednju knjigu i na toj i drugim veb-stranicama, i u mojim inboksima. Ja odranije preferiram komunikaciju sa čitaocima, kao jedinim sasvim nekorumpiranim slojem književnog i okoloknjiževnog života. Niko ne može naterati nekoga da kupi knjigu određenog pisca, čitalac ulaže u njega po svom izboru pa su njegove pobude čiste, što u našoj sredini uopšte nije malo. Pošto je o pitanju komentara na Beograđanke bilo i veoma kreativnih, te budući da i čitaoci stvaraju značenje knjige, mogu da u konkretnom slučaju ispolje još veću kreativnost, gde je moja proza samo povod, u smislu da poslatu priču treba nasloviti po jednoj od onih iz knjige, čijeg se naslova uslovno treba držati kao teme u procesu pisanja, ali je profil priče potpuno slobodan. Ne mogu da kažem kakav odziv na nagradni konkurs očekujem, s obzirom na to da nisam najtačnije predvideo ni ovoliki komercijalni uspeh Beograđanki.

Vaši romani Žega, Šnit i Majčina ruka su, kako ste najavili, prva tri dela najavljenog petoknjižja nazvanog „Etnofikcija„. Rečeno je i da ste ovim romanima začetnik istoimene poetike, koja je izvršila izvestan uticaj na nekoliko mlađih srpskih autora od kojih je najupečatljiviji Dejan Stojiljković. Šta je zapravo „etnofikcija„? Kako birate teme kojima se u ciklusu „Etnofikcija“ bavite i šta će biti tema sledeća dva romana?

„Etnofikcija“ želi da prikaže etno u oba svojstva: kao interesovanje za drugost uz prateće multikulturalne izvedenice, ali i kao etnocentrizam, dakle potpunu kontru. U svemu tome je nacionalizam prelomljen kroz priču o nekoliko evropskih naroda koji su doživeli izolaciju zbog sopstvenog etnocentrizma tokom dvadesetog veka, tog najneveselijeg i najgoreg stoleća. Posredi su, pre svega, Nemci, Španci i Srbi. Pripadnici tih naroda su unutar romana pomenutih u vašem pitanju prikazani i kao agresori, i kao žrtve. Na primer, u Šnitu su Nemci prikazani kao okupator, a kao žrtve – u Majčinoj ruci. Planirao sam da u sledećem romanu prikažem ovdašnje devedesete, nakon što sam ih u dosadašnjima uglavnom aluzivno opisivao smeštajući priču u četrdesete ili dvadesete, i da uključim Španiju u priču, počev od Građanskog rata, kao po nekim aspektima odlučujućeg evropskog rata u dvadesetom veku, do devedesetih: glavni, bezimeni junak „Etnofikcije“, tokom bombardovanja iz Beograda preko Perasta i Brezovika beži u Barselonu. Završni roman bi trebalo da uspostavi dodatne veze između bitnijih likova iz prva četiri i da što se radnje tiče ponudi nastavak i epilog.

Svojevremeno ste predložili da umesto što se smenjuju ministri kulture, treba ukinuti Ministarstvo kulture. Da li i dalje isto mislite, s obzirom na bilans rada aktuelnog ministra kulture?

Ta moja izjava je najpre bila reakcija na činjenicu Vlada Republike Srbije za Ministarstvo za kulturu izdvaja 0,62 odsto sopstvenog budžeta, a zatim i na neke druge stvari nasleđene iz prošlih saziva resornog ministarstva. U ovako kulturno opustošenoj državi procenat je morao da ide dvostruko iznad standarda, a ne više nego trostruko ispod. Moja logika bila je da je manja sramota da resorno ministarstvo ne postoji nego da prima takvu crkavicu, i da bi njegovi poslovi u tom slučaju mogli da budu obavljani u kancelariji unutar Ministarstva prosvete ili Ministarstva inostranih poslova. E sad, pošto nisam stranački angažovan, takva izjava u ovom društvu može da u najboljem slučaju ima težinu individualnog ispada. Pa ako već Ministarstvo za kulturu postoji, moram da kažem da mi se dopala reakcija državnog sekretara Dejana Ristića na slučaj Srđana Tešina. I iz nekih drugih razloga, stekao sam utisak da je u pitanju moderan i razuman menadžer, kakvi bi mogli da pomognu. Lako je kritikovati bez ukazivanja na moguću pozitivnu smernicu.

Kako uopšte ocenjujete današnje stanje na kulturnoj i političkoj sceni Srbije?

Prijatno sam zaprepašćen činjenicom da Srbija još uvek nije zvanično bankrotirala, mada ima vremena… Ovo je država koja već godinama praktično nema prihodnu ekonomiju i koja i to malo što ima troši na partokratiju. Vlada je u prošlim sazivima pokušavala da pred biračima zameni izvoz za izvoženje haških optuženika, a u poslednjima prihodnu ekonomiju za hapšenje tajkuna. Sad teku njeni pokušaji da se priča o nedostatku ekonomije zameni za nešto treće, za priču o „Beogradu na vodi“ ili o „Etihadu“. Sve to prolazi kod dovoljnog broja birača, čime biračko telo pokazuje da ne traži mnogo. Znači da je sve što se politički desilo od devedesetih do danas, uključujući i tragikomično smanjivanje procenta za Ministarstvo kulture, nažalost urodilo plodom.