Now you’re dead and gone
No loneliness, just on my own
Sometimes you walk into my room
And sit and brood until I fall asleep
Love is tiresome when you’re older
Grief and madness make you colder
You still won’t let anyone but you
Hold on to me until it’s hard to breathe
(Nina Nastasia, Afterwards)
Nina Nastasja je američka alternativna folk-rok kantautorka od formata, zaslužna za održavanje emotivnog smisla tog umetničkog pravca u 21. veku i istovremeno preteča mnogih simpatičnih devojaka što su poslednjih nekoliko godina krenule istim putem. Njeno najnovije ostvarenje dolazi nam nakon retko traumatičnog iskustva koje joj je obeležilo život, a da to nismo ni slutili. Da bismo objasnili šta se desilo, moramo za trenutak otići korak unazad: tokom decenija se u popularnoj muzici iskristalisala čitava klasa “albuma o raskidima”, najčešće inspirisanih pločom Blue Džoni Mičel, koji svedoče o sazrevanju žene kao osobe tokom bolnog razlaza sa voljenim. E pa, Nina Nastasja je upravo uspela da napravi novitet u tom žanru – album koji obrće tok stvari i predstavlja nam priču o raskidu koji joj je spasao život.
Čak tuce godina nakon onog prethodnog Outlaster iz 2010, Nina Nastasja (r. 1966) objavila je – i doslovno pre neki dan – svoje praktično prvo, samostalno remek-delo Riderless Horse (Temporary Residence Limited), uloživši u njega sve one nepregledno duge časove misterioznog izgnanstva sa muzičke scene koje joj se dogodilo u međuvremenu. Na ovoj ploči srce Nine Nastasje konačno kuca veselo i slobodno, što posle bukvalno četvrt veka nevidljivog unutrašnjeg mučenja i grizodušja, svakako nešto specijalno znači. Otuda, reč “samostalno”, upotrebljena maločas, ovde nimalo slučajno nije naišla.
Samoubistvo životnog i kreativnog partnera i menadžera Kenana Guđonsona – od kojeg su u potpunosti zavisili njena karijera, te intimni autorski i svaki drugi egzistencijalni prostor – izbavilo je početkom 2020. godine Ninu Nastasju iz smrtonosnog emotivnog i stvaralačkog zatvora jedne vrlo posebne supružničke svakodnevice, u kojoj je provela skoro polovinu svog dotadašnjeg postojanja. Obeshrabrivši je do srži sumanutim umetničkim perfekcionizmom i nateravši je da oseća krivicu i nesigurnost u vezi sa bilo čim što bi uradila po svom, a da on o tome konačno ne odluči i bude uključen od početka, Guđonson je digao ruku na sebe odmah sutradan pošto je njegova odana dugogodišnja žrtva napokon smogla snage da mu saopšti kako dalje moraju odvojeno, to jest svako za sebe. Otprilike na taj način nastao je smlavljujući Riderless Horse, kao, paradoksalno, manje muzički spomenik preživljavanju istrpljenih trauma – jer one su već odavno nanele svoje nezalečive rane i pretvorile ih u zauvek bolne ožiljke – a više kao oda životu bez ponižavajućih ograničenja i zapadanja
u bezizlaz bitisanja nižeg reda. Nina Nastasja time je ispevala himnu pobedonosnom, premda ranjenom ženstvu, što je odvažno raskinulo svoje lance bez kajanja i podlo nametnutog osećanja kako je pogrešno biti nezavisan i svoj.
Nina Nastasja, omiljena kompozitorka i pevačica Džona Pila i Stiva Albinija, sigurno nije nikakva šminkerska ikona
MeToo pokreta. Svoje muke oduvek je podnosila dostojanstveno i sama, ne žaleći se nikom i iskreno verujući u zapovesti svog voljenog do te mere da se dobrovoljno pretvorila u neizlečivu ovisnicu o tuđem patološkom plesu po ivici brijača. Položaj očigledno neprivlačan, no ako ste imalo divlji u srcu – izazovan bez imalo sumnje. U muzici – ne igrati na sigurno, pruža vam dabome kraljevski legitimitet za večnost, izdržite li do kraja, doduše. Ali, u životu… i ljubavi? Ma, dajte! Trpeti permanentnu torturu, doživljavati svoje, a ne ono drugo biće, mentalno oštećenim, nesposobnim i tupim, odricati se sebe samog i sledstveno tome svega što vam je ikada donosilo radost, a zbog čega? Zarad sentimentalne opsene, sablasti navodnog zajedništva, ili one – od naivnih dana krhke mladosti, pa sve do pune zrelosti – skupa proživljene ere? Jer, najzad bilo je: ona ili on. Život je odneo prevagu.
Dok slušate Ninu Nastasju kada peva Just Stay in Bed, ne možete da se otgnete utisku kako sve neodoljivo podseća na aktuelni planetarni hit Love is Selfish veličanstvenog Džeka Vajta. Ništa ovde apsolutno nije autorski inferiornije, niti manje sirovo iskreno, ni poezija niti baratanje gitarom – o orkestru ljudskog glasa, sa svim tananostima što ih naša junakinja poseduje, da i ne govorimo. Sve je tu, dakle, osim što Nina Nastasja, nažalost, nikada neće biti ovako testosteronski samouverena i osvajački nepokolebljiva kao naš omiljeni detroitski weirdo. Možda se od toga generalno i sastoji ona stalno iznova ponavljajuća, potlačena i grubo zapečaćena uloga žene u rok muzici i inače: možeš biti dobra bez premca, ma najbolja moguća na vaskolikom svetu, ali šta ima veze i koga je realno briga za tvoju darovitu jedinstvenost?
Između uvodne Cork and Pour, što započinje otčepljivanjem neke snolike boce, iz koje će samo trenutak docnije poteći vino u spremnu čašu, i završne Creek and Chimes, što šumi potočićima baš ovog časa, u vrhunaravnoj paganskoj slavi, iz imaginarne fontane u vašoj glavi – smešten je onaj neukrotivi konj iz naslova, pošteđen hirovite ćudi svog mučiteljskog jahača nakon svih strpljivo savladanih patnji. Nina Nastasja ovde je u društvu svoje gorke, ali ne i ogorčene lire, da nazdravi svom teškom, no zapravo srećno amnestiranom životu, makar to bila naprasna posledica jedne tragične okolnosti. Njen glas emituje tu fragilnu iskru, delujući povremeno kao iskaz deteta koje sa poverljivom naivnošću pripoveda svoje stradanje slušaocu.
No, ni mrvicu patetike ne pronalazite unutar ovih hrabrih versova. Nastasja je istinski VOLELA, zato ima privilegiju da svoj fatalni sudar sa deus ex machina iz lične antičke tragedije primi čistog srca, makar se ono ranije skrhalo u komadiće. Kada u mračnoj šansoni Nature kaže: “He’s born to abuse/ The violence excites him/ He’s wired that way”, vi ne osećate ništa nalik mržnji i podmukloj naplati računa, već pre prvu priliku da se sa duhom stradalog uvrnutog ljubavnika razgovara ravnopravno, govoreći mu istinu o njemu samom. U Lazy Road, iznova otkriven život buja iz grla Nine Nastasje gotovo do stadijuma vaskrsenja tvrdeći: “And I feel like I’m happy for the first time”, iako će samo malo kasnije ipak prizvati familijarni mrak: “I’m starving for the pain/ I don’t want shelter from this rain/ There’s danger in the fog/ And golden eyes out in the bog”.
Ali, kada u Ask Me Nastasja u par svojih stihova genijalno spoji velike učitelje Dilana i Janga: “But I’ll be the one/ To choose life over illness/ To be born from/ This deadness and leave/ And I might think twice/ When the damage is done”, koji su i sami snimili možda najčuvenije ‘breakup’ albume Blood on the Tracks i Homegrown, stvar se okreće prema životu i jedra budućnosti namah se napune čistim kiseonikom da uhvate novi kurs. Iako će se proplamsaji iskušene bede pojaviti još koji put, kao u pesmi Go Away, gde Nastasja tera Guđonsonovu prikazu smlavljujućim rečima: “Go away, go away/ No room to breathe/ I take and break/ The things you keep/ You slow me down/ You make me weak/ Go away, go away/ And leave me be”, ništa više neće biti isto u zbilji ove 56-godišnje devojčice.
I zato, kad negde pred kraj albuma čujete kako sat metronomski otkucava trenutke u Trust, uopšte više ne osećate jezu i potištenost. Samo spokojnost i ohrabrenje.
Živela, devojko, pohitaj uzbrdo napred, zaslužila si.
