Moni, dobri Moni, kojemu Bog ne dade pameti ni koliko je šafrana u sirotinjskoj kaši, na haustoru se, pred znatiželjnim pogledima susjeda koji su virili kroz špijunke, izgrlio i izljubio s Ivkom i Rutom, a onda je ustašu, koji se nije sabrao od šoka, potapšao po ramenu i viknuo:
– Pusti žene, idemo mi svojim muškim poslom!
Malo zatim, s ulice se začula pjesma: Zagreb, Zagreb, kak taubek beli naš, svaki moj hercšmerc ti jedini najbolje znaš…
Ima tako nekih pisaca zaguljenoga karaktera, koji lepo ne umeju sedeti s mirom, neprestance iznova varirati ono što ih je jednom proslavilo, a u međuvremenu strateški špancirati čaršijom i povazdan dobardanisati na sve četiri strane. One koji takve socijalne veštine znaju i rado upražnjavaju, dobre će stare gospodže gradske gledati raspekmeženo i hvaliti njihove manire, skromnost i ostale vrline zetovskog žanra. Na one, pak, koji to ne znaju ili neće, gledaće se kao na (o)besne pse. Miljenko je Jergović kanda jedan od tih, nezahvalnih i neuljudnih, i to s vremenom postaje sve teže podnošljivo. Svojom je najnovijom knjigom, recimo, ovaj przničavi bosanski dotepenac zaratio s „pola Zagreba“, iako u njoj nema ama baš ničega što bi se neposredno ticalo bilo kog živog stanovnika grada između Sljemena i Turopolja. Ili možda ipak ima, samo to, moguće, ni sam pisac nije slutio dok mu se to nije kazalo?
U čemu je, dakle, „problem“ s novim romanom Miljenka Jergovića Ruta Tannenbaum (hrvatsko izdanje: Durieux, Zagreb 2006; srpsko izdanje: Rende, Beograd 2007), u čemu je piščev greh zbog kojeg bi deo, ne toliko zagrebačke koliko zagrepčanske (pri)kulturne javnosti rado predao pisca izglednelim lavovima, samo da se taj umilni običaj nije poslednjih milenijuma pomalo izgubio? U lošem čitanju, a bogme i u lošoj savesti. Gadna kombinacija, ne samo u Zagrebu, ne samo u Hrvatskoj. No, najpre da vidimo „o čemu se tu radi“.
PILEĆA JUHICA: Najnoviji Jergovićev roman smešten je u „međuratni“ Zagreb, od godine 1920. u kojoj se agramerski birgeraj polako, ali bez mnogo krzmanja priklanja novoj državi, poretku i „opančarskoj kraljevini“, preko svih turbulencija dvadesetih i tridesetih u jednoj dosta nesolidno sklepanoj državnoj tvorevini, do predratnog zasumračenja i, konačno, nastanka kanibalskog i varvarskog ustaškog poretka. A kroz sve će te mene naše dobro građanstvo proglavinjati poslušno i smerno, aplaudirajući kome treba, huleći na koga je preporučljivo, zaboravljajući i samo postojanje onih koji su proglašeni nepostojećim. I nadasve Gledajući Svoja Posla, brinući se samo za svoje sledovanje „pileće juhice“.
Ruta Tannenbaum – i roman i naslovni lik – jeste književna fikcija, ali ima više nego nedvosmislen uzor iliti model u istorijskoj stvarnosti: sudbinu Lee Deutsch, jevrejske zagrebačke devojčice koja je tridesetih godina bila velika pozorišna zvezda, da bi dolaskom NDH preko noći bila pretvorena u samo još jednu „rasno nedostojnu“ Jevrejčicu, srušena u blato, u anonimnost i podređenost, u socijalno a potom i biološko poništenje. Odatle nije bilo povratka: jedina „perspektiva“ bio je stočni vagon, a pravac – konclager. Lea Deutsch se, poput miliona drugih, nikada nije vratila odande. S tim da je ona bila odviše poznata da bi za nju bilo ko mogao reći da „nije znao“ da je naprasno nekuda nestala: bilo bi to kao da, recimo, kažete da niste primetili nestanak jednog tornja katedrale… Mnogo godina kasnije, „u većinskom Zagrebu ništa se ne zove imenom Lee Deutsch“, zapisaće Jergović u Appendixu romana. Verovatno su takve reči nekoga silno zasvrbele, pa se sada javno češe na polemičkoj bazi. Dešava se to, poznato nam je i na ovim stranama. S tom razlikom što ovde još nema pandana Ruti Tannenbaum, a nije da se ne bi imalo šta pisati, nije da nisu bila inspirativna ona vremena dok su ljudi visili sa bandera na Terazijama, a koji metar dalje srećniji od njih ležerno ispijali pivo. A ona dvojica veseljaka, od kojih se jedan zvao Gec, a drugi Majer, ili možda obrnuto, mirno i neometano od lokalnog stanovništva, vozikala svoj kamion s gasom ustaljenom maršrutom.
KILOMETRAŽA: Ruta, međutim, nije Lea: Jergović nije naprosto „preobukao“ jednu stvarnu sudbinu u književni lik; jedino što je njima dvama zajedničko jeste njihovo jevrejstvo, njihova slava i njihov kraj. Sve ostalo je romansijerska imaginacija, a ona u Ruti Tannenbaum radi izvanredno. Vešto slikajući svojevrsnu „društvenu fresku“, sa bezbroj gotovo besprekorno ukomponovanih detalja koji oslikavaju (zlo)duh vremena – dobro, i s ponekom sitnijom faktografskom greškom, koja ne narušava ama baš ništa bitno u romanu, ali služi ogovaračima kao zgodna koska za glodanje – Jergović se fokusira na sudbine jevrejske familije Tannenbaum-Singer, i susedske katoličke working–class obitelji Morinj, izvanredno vajajući galeriju likova, i muških i ženskih, koji nastanjuju ovaj roman kao punokrvni likovi, a ne portparoli piščevih ideja, ili čega već. U tom su smislu Rutin otac Salamon Moni Tannenbaum, nesrećnik koji bi da nekako utekne iz svoje jevrejske kože, pa koliko god to koštalo i njega i druge, i Rutin deda Abraham Singer, onaj koji jedini na vreme naslućuje dolazeću katastrofu, i umire ne uspevajući da makar svoje najbliže izbavi od nje, svakako među najupečatljivijim likovima celokupne jergovićiane. Poneko bi prigovorio da su oni čak odviše uspeli, tj. da su snažni muški likovi nekako „istisnuli“ Rutu T. iz sopstvenog romana, ali tu je „kilometraža“ pogrešan kriterijum: Ruta Tannenbaum centralni je lik ovog romana zato što je njena sudbina paradigma, a ne zato što ona, dramatičarski rečeno, (treba da) „ima najviše replika“.
Ima čak ocena da je Ruta Tannenbaum „mizantropski roman“, da u njoj „nema pozitivnog lika“. Radi se o nečemu drugome: pisac je sebi očigledno postavio zadatak – i položio sa odlikom – da i žrtve prikaže kao obične ljude, Jedne Od Nas; u vreme svoje slave, Ruta je nepodnošljivo ohola mala gadura, a njeni se roditelji uglavnom ponašaju kao skorojevići koji su naglo „digli nos“. Zašto da ne: u takvim se okolnostima većina ljudi baš tako ponaša! Nisu anđeli terani u konclagere, nego ljudi. U tome i jeste cela stvar: Tannenbaumovi su ljudi. Ništa manje ili više od toga. Baš kao i njihov komšija Radoslav Morinj, železničar koji će završiti u ustašama a da ni sam ne ume razjasniti kako je, mic po mic, otklizao ka Zlu u kojem će se utopiti, okupan nedužnom ljudskom krvlju do lakata. Iako je pre toga, bez ikakve ironije, bio dobar čovek.
E, to je priča o Ruti Tannenbaum: nije to roman „o Zagrebu“ (ili „protiv“ njega), o Jevrejima, Hrvatima ili ne-znam-kome. Ne, to je priča o tome kako čovek drugom čoveku lako, odviše lako postane nevidljiv. I kako se iz toga rađa svako zlo. I kako je nepodnošljivo lako pristati na to, zatvoriti jedno oko, posle i drugo… O tom se ciljanom slepilu radi u Ruti Tannenbaum: Zagreb je bio zahvalna pozornica jednog košmarnog sveta, ali ne brinite, taj je košmar odavno na svetskoj turneji.
