Bivalo je ljudi koji su pokušali da na sebe preuzmu svu patnju sveta. Jednog su, zbog toga, prikovali za krst. Drugi je, onaj Rus, prikucavanje na krst izbegao samo zato što je, u međuvremenu, poludeo. Josti, dvadesetosmogodišnjem dečjem psihologu, takva opasnost, doduše, ne preti jer u Švedskoj nemaju običaj da razapinju na krstove, ali to ne znači da mu ne bi prijalo da se malo skloni na krst, da na raspelo utekne od živopisnih likova koji mu se, poput poplave, useljavaju u kuću i u život. Dvanaest polusatnih epizoda serije „Josta“ (švedski: Gösta, HBO, 2019), po scenariju i u režiji Lukasa Mudisona, studija je ljudskih karaktera u čije središte postavljen je dobri, neporočni Josta, kao nekakav savremeni Iskupitelj okružen bezrezervnom ljubavlju bližnjih i daljnjih, ali i njihovom upravo zapanjujućom sebičnošću. Smestio je Mudison svoje likove u mali prostor i pustio ih da se, tako zgurani, ponašaju. Podsećalo bi sve to na bizaran eksperiment s pacovima u kontrolisanim uslovima, da nije prepodobnog Joste koji ispoljava talenat da se posveti svima i svakome, osim, dabome, sebi (za to nema ni vremena ni prostora). On ume pažljivo da sluša i da udeli dragocen savet, spreman je svakome da pomogne, ali njega, prirodno, niko ništa ne pita. Uz to, za razliku od pacova kojima nije dopušteno da izađu iz eksperimenta (ako im se ne sviđa), ovde je reč o ljudima slobodnim da u svakom trenutku napuste skučeni prostor i neželjeno društvo, te da svoju slobodu konzumiraju na način koji im odgovara, ali, gle čuda, slobodni će ljudi, odnekud, pre da izaberu svakovrsnu skučenost nego široke predele slobode. Zbog toga će Josta, u jednom trenutku, da prespava na verandi svoje kućice, dok će ostali, kako ljudima i dolikuje, spavanje da obave unutra. Sve to ne može da izađe na dobro. Ali idemo redom.
USELJAVANJE
Josta je pronašao posao u švedskoj provinciji i iznajmio kućicu izvan gradića do kojeg dolazi biciklom. Zatičemo ga, dakle, u dobrom raspoloženju, u kućici koju deli s izbeglicom iz arapskog sveta (kasnije ćemo saznati da Josta, zapravo, krije čoveka kako bi sprečio njegov izgon iz Švedske). Uskoro upoznajemo Jostinu devojku, razmaženu i njanjavu studentkinju medicine, ali upoznajemo i Jostinu sklonost ka činjenju bezinteresnog dobra: upravo zbog toga što će, ponukan svojom dobrotom, da pomogne nepoznatoj starici u nošenju teških torbi, Josta će zakasniti na voz za Stokholm i zbog toga biti kažnjen nepodnošljivim prenemaganjem svoje devojke. Nedugo potom na Jostina će vrata zakucati njegov otac, apsolutno nezreli pedesetogodišnji gubitnik, prepun, dabome, velikih ideja i neugasle energije, ali savršeno bez ikakvog kapaciteta da bilo šta uradi u životu, osim da pravi štetu. (U nizu antologijskih epizoda s ocem, valja pomenuti repovanje dugokosog pedesetogodišnjaka na krovu i haubi automobila, dragulj koji su u stanju da izbruse samo najveći, poput Mudisona.) Sledeći useljenik je sedamnaestogodišnja Jostina pacijentkinja s relativno ozbiljnim psihičkim problemima. Zašto ona? Pa, Josta ne može da je prepusti surovom svetu. U međuvremenu huligani će da mu otmu bicikl, pa sada ide pešice u grad i iz grada, a kada bude kupovao novi bicikl prodavac će, razumljivo, da ga prevari. Družini u kućici se, potom, pridružuje i Jostin najbolji prijatelj, nedaroviti muzičar i jednako nedaroviti pesnik koji je izgubio inspiraciju, te je sad nastoji pronaći u prirodi. Kao vrhunac, na vratima se pojavljuje i Jostina majka, egoistična umetnica koja najviše na svetu mrzi njegovog oca (kao i on nju). Tu je i svakodnevni Jostin posao psihologa, premda, strogo uzev, to što radi na poslu s decom – pokušava da razume njihove probleme i da ih iz njih izvuče – radi i sa svojim odraslim uljezima, a nezaobilazan je i njegov odnos sa starijom nestabilnom koleginicom koja iz svojih pijanih depresija izlazi samo ako spava s Jostom kome, međutim, nije do seksa s njom, ali ako će koleginici to već da pomogne… I tome nije kraj, ali nećemo otkriti baš sve.
ISELJAVANJE
Zgurani, dakle, na malom prostoru, ali slobodni da u svakom trenutku iz tog prostora izađu, svi se – svim svojim težinama, svim svojim sebičnostima – oslanjaju na Jostu. Otvarajući im vrata svoga doma, otvorio je Josta vrata pakla. Kroz taj pakao vodi nas Lukas Mudison s razoružavajućom jednostavnošću: sve je toliko prepoznatljivo i obično da nam se čini kako bismo to i sami mogli (a ne bismo). Istovremeno, jednostavnost izraza
otvara ponore značenja i spletove dilema pred kojima nas, doslovno, hvata nervoza: bilo bi neizdrživo gledati ovu seriju kada bi epizode trajale duže od pola sata. Ne možemo se, naravno, odvojiti od ekrana, ali neretko poželimo da se sve to što pre završi, da se oslobodimo napetosti u koju nas Mudison nemilice uvlači. Likovi su tako postavljeni da će se malo ko začuditi, najmanje Josta, kada se njegov pedesetogodišnji otac, oličenje čiste neodgovornosti, zaljubi u sedamnaestogodišnjakinju, pa je sad jedino praktično pitanje hoće li se suzdržati od seksa s njom, ili pak neće, što dovodi do urnebesnih situacija. Ili kada Jostina majka zatraži mišljenje (od sina, dakle) o fotografijama na kojima pozira gola. Mudison proizvodi zarazni humor, a da nas, gotovo ni jednog trenutka, čak ni kada se smejemo, ne napušta duboka nelagoda.
Šta je, međutim, s Jostom? U jednoj će replici neko da primeti kako je Josta toliko besprekorno dobar, toliko savršen, da je neprijatno biti u njegovom društvu. Da li je, dakle, Josta kriv što je dobar? U drugoj će replici pak majka, zdravo iznervirana, da izgovori kako Josta nije ništa bolji od njih. Oduvek se, nastaviće ljutito, Josta držao tako kao da je bolji od njih. Ali nije, dodaće. Sličnu će mu zamerku uputiti i otac koji će, uprkos tome što deluje kao bezopasni idiot, kao štetočina nižeg intenziteta, u međuvremenu da napravi upravo nezamislivu svinjariju. Isuviše bi, međutim, bilo lako, isuviše psihološki, odbiti ove uvrede konstatacijom da su majka, otac – kao i svi ostali, uostalom – sebičnjaci nemoćni pred Jostinom dobrotom. Bilo bi odveć očekivano reći da ga ujedaju kako bi mu se osvetili jer je toliko različit od njih. Ima nečeg uistinu zastrašujućeg u Jostinoj bezrezervnoj dobroti. Njegova dobrota kao da ruši mogućnost zajednice. Kao da je njegova posvećenost drugima sebičnija od svih sebičnosti zajedno, razornija čak i od neoprostivih svinjarija koje mu ti drugi priređuju. Kao da je tolika dobrota opasnija od naših svakodnevnih pizdarija, zloba i nemoći.
Osim ako je Josta, ipak, samo isuviše dobar za nas.
