Dugo i teško izlazeći iz senke svog već desetak godina starog romana Poslednji zanosi MSS, od naše „tradicionalističke“ i u svakom smislu dozlaboga strejtaške kritike pomalo nepravedno favorizovanog u odnosu na ostala njena dela – koja na ta način nekako i baca u zasenak – te polako izlazeći iz svojevrsnog „opsadnog stanja“ u koje, hm, nije upala nego su je upali nakon što je svakako nesavršenim, ali dobrim, važnim i odvažnim romanom Mrena ustalasala duhove u (pre svega) novosadskoj čaršiji, Milica Mićić Dimovska pojavljuje se potkraj prošle godine s romanom Utočište, po mnogo čemu gotovo antipodom prethodnoj proznoj knjizi. A koji i kao takav, opet, sa Mrenom i svim prethodnim romanima i zbirkama pripovedaka čini jedinstven i prepoznatljiv svet Miličinih tema i opsesija, usidrenih tako solidno i temeljito u koordinate jednog precizno „omeđenog“ autorskog mikrosveta da retko idu daleko izvan pretresanja intimnih, a Istorijom na razne načine opterećenih ljudskih, napose ženskih sudbina, a sve to negde na južnom panonskom prostoru, uvek manje-više pod senkom novosadskih tornjeva, jal’ crkvenih, jal’ soliterskih.
Stilski brižljivije pisan od pokatkad zadihano-raspričanog prethodnika, kao romaneskni tekst takoreći besprekoran, kompozicijski naizgled „razbarušen“ (usled asocijativnog vremenskog cik-cak ševrdanja, logične posledice solilokvija naratorke), a zapravo minuciozno promišljen, roman Utočište novi je autorkin zaokret od buke i besa istorijske pojavnosti ka intimnim hororima iza debelih zidina novosadskih građanskih kuća. Naratorka je žena na pragu srednjih godina, (malo)građanski situirana u svojevrsnu Životnu Klopku između muža koji je hladan prema njoj koliko i ona prema njemu, majke koja je prezire, rastržuće uspomene na oca ko jedino biće koje je istinski volela i razumela, i bolesnog deteta koje su muž i majka već ionako „kidnapovali“ od nje, ona se u jednom momentu odlučuje – zavedena slučajnim, površnim, možda posve nepostojećim nagoveštajem mogućnosti bekstva kroz odnos sa naizgled zainteresvanim neznancem, a za koji se odnos pokazuje da je bio potpuna iluzija, ona čini jedan „egzistencijalistički“ sartrovsko-kamijevski gest koji ujedinjuje apsurd i neartikulisanu pobunu: pokušava samoubistvo skokom sa drugog (!) sprata, i ostaje invalid. Utočište je zapravo njen bolnički monolog, sa obilnim premotavanjima unapred i naročito unazad, kroz istoriju nekoliko generacija porodice Tomanovića, naslednih knjigovođa, čiji je poslednji muški izdanak bio njen rano preminuli brat; ona će, kao žensko, vegetirati nekakav infinitezimalni, nemerljivi i nevažni preostatak Tomanovića, udajom i formalno napustivši to ime, ona će biti ona „knjigovodstvena nula“ koju je njen otac video kao (zasluženi) kraj loze: u patrijarhalnom svetu, pa makar on bio opervažen i tihim dostojanstvom i sobnim glamurom „graždanskih“ tradicija, žena je uvek na gubitku, naročito ako nije „talentovana“, to jest zainteresovana za uživanje onih licemernih beneficija koje joj takav svet nudi.
Elem, raspada se, bukvalno i neumitno, ta kuća Tomanovićevih i Doroških pod navalom Novog: prvo je nestalo jedno njeno krilo, ono očevo, kao što je i sam otac svojim odlaskom u nepovrat odneo jedan svet da bi onda i ostatak kuće pojeli parkinzi i soliteri, na iskrenu majčinu arivističku radost, kao da to rušenje i preseljenje u bezlični novi stan znači i njeno konačno oslobođenje iz teškog ropstva, iz življenja u svetu kojem nikada neće pripadati, i utoliko strasnije će ga mrzeti. Utočište svakako nije „laka“ i razbibrižna knjiga, ali je isto tako sigurno da se radi o jednom od vrhunaca „sezone“ srpskog romana, a i dosadašnjeg autoričinog opusa. E sad, to što ova knjiga nije doživela ništa od one vrste pažnje i priznanja kakvi joj pripadaju ne treba da vas zbuni: tako to ovde ide, u tužnoj i zabačenoj semolj–zemlji u kojoj se lako smrkava a teško i retko svanjiva…
„Slučaj“ Đorđa Pisareva ponešto je drugačiji, mada bi se između njegovog i Miličinog romana dalo pronaći iznenađujuće mnogo tajnih veza, a što ne škodi ni jednom ni drugom (traumatični porodični odnosi i dugo zapretane tajne, komunikacijska disfunkcionalnost u odnosima ključnih likova, bolnički ambijent, egzistencijalni plesovi na ivici ponora ludila…). Enivej, Đorđe Pisarev je pre koju godinu romanom Pod senkom zmaja napravio prilično jeretički iskorak iliti otklon od Svetog pisma postmodernog pisma – a da zapravo nije izdao bitne postulate svog pisanja, nego ih samo otrebio od viškova – da bi sledećim ostvarenjem U srcu grada načinio ne baš nužan korak nazad ka penzionisanom „Mikiju Šepardu“ kao svom alter-egu… Ponoć je u sobi uspomena nešto je, pak, sasvim treće: od „Senke zmaja“ baštini taj (sasvim uslovno) realistički postupak (mada: a šta je danas uopšte taj „realizam“? Lakše bi bilo odgovoriti šta on nikako nije), ali sa njim čini nešto sasvim drugo. Pisarev je napisao roman komunikativan kao možda niti jedan prethodni, žanrovski ga locirajući u najbliže susedstvo „ljubavnog romana“, to jest one njegove „ozbiljne“ vrste, one koja se ne krčmi na kioscima sa roto-avanturama zgodnih, umereno bogatih i mačo-zaštitničkih ginekologa koji se na kraju ožene skromnim devojkama iz provincije i izrode s njima čopor zdravih pionira. Sahranjujući oca (sic!) u fruškogorskoj zabiti, njegova se junakinja iznova upliće u jednu Staru Ljubavnu Priču koja bi trebalo da je odavno završena – ako je uopšte trebalo, a nije, da ikada postoji – kao da nikada ne možemo pobeći od jednom započetih priča, kao da se korice ni jedne od „knjiga“ u našim životima ne sklapaju pouzdano do kraja, nego iz njih vazda čkilji nešto što će, samo ako dobije priliku, ponovo da iskoči, da nas zaskoči kada smo odavno već sigurni da smo usred, ili potkraj, nečega sasvim drugog… Recimo, veze s Piscem koji je čeka tamo, preko Dunava, u Gradu, u stanu u kojem obitavaju kao entiteti koji se privlače i odbijaju s jednakom žarom, i jednako beznadežno. Razmatrajući sve krake ovog ljubavnog triangla, kao i onaj neizbežni kofer porodičnih užasa, Pisarev više nego vešto uvodi u igru motive i simbole na granici kiča (poput one „čarobne kuglice“ u kojoj pada sneg kad je protreseš, kao zaloga jedne Životne Vernosti), da bi se onda okretno izmakao svakoj mogućoj banalizaciji, ispisavši poetski draguljčić, mali noćni roman za relaksirano, a pametno čitanje. Ponoć u sobi uspomena lirski je roman u jednom pomalo zaboravljenom smislu reči, knjiga koja zaslužuje drugačije čitanje od uobičajenog kad je ovaj autor u pitanju, i kojom je Pisarev dokazao da se suvereno snalazi u jednom diskursu koji nema mnogo veze s „aleksandrinskim“ ludizmom i cinizmom: kao da je želeo da napiše tematski i motivski „staromodnu“ knjigu modernim sredstvima. I nije da nije uspeo u tome.
Franja se Petrinović, činilo se, odavno povukao iz romanesknih u izdavačko-publicističke vode, no Poslednji tumač simetrije dokaz je da je predugoj „pauzi“ kraj; sudeći po onome što ovih dana izlazi po časopisima ka naznaka novog, budućeg romana, sledeće pauze kanda neće biti… Kako god, Poslednji tumač simetrije po mnogo čemu je apartna knjiga, svojevrsno Petrinovićevo svođenje računa sa jednom epohom (ili, pak, dvema: onom Nekad i onom Sad), sa jednim društvom, sa jednim Gradom, zna-se-kojim, i sa ljudima koji kroz sve to (epohu, društvo, grad) glavinjaju nemajući pojma ni odakle s došli ni kuda su uopšte krenuli, ako su krenuli. Pripovedačevu prijateljicu (hm, priroda tog zakučastog odnosa izmiče jednoj reči), baš u ono vreme kada započinju kanibalski južnoslovenski ratovi, a uveliko već traje smena „ideoloških“ paradigmi (u društvu fundamentalno nepismenom, te otuda nesposobnom za istinsko i konsekventno usvajanje bilo koje ideologije doli maroderske…), pregaziće autobus, a on će ostati u uverenju da to nije slučajnost: da su je ubili. Ko i zašto? To će ostati nejasno, ako ćemo pravo, do kraja knjige: Petrinović će postaviti primamljivu intrigu koja knjizi daje potencijal krimi priče, romana detekcije, baš koliko i mračne političke misterije, ali ništa od toga neće biti isterano do kraja. Na drugoj strani, jedna zagonetna smrt i sve zavrzlame oko nje (tajanstveni „pomoćnici“ i nešto manje tajanstveni neprijatelji s kojima će se narator preganjati po Novom Sadu, obavijenom ledenim mrakom i teskobom Devedesetih) pokazaće se kao pogodan „okidač“ za reminiscencije i, napokon, povratak u selo Čandrli, smešteno na obroncima Fruške Gore i nadnesno nad Dunavom (svaka sličnost sa piščevim rodnim Slankamenom je… neizbežna) iz kojeg su oboje znanaca nekada davno pobegli da se više nikada ne vrate, kao da od duhova ranih dana ima pravog bekstva… Uronivši u taj drugi, paralelni tok priče, u čandrlijanske niske strasti kroz koje takođe prosviravaju – mnogo surovije i elementarnije nego u gradu – pogane olujne vetruštine Epohe, od vremena „idealističkog“ komunizma do današnjih dana, Petrinović se nalazi na putu da otvori jednu bolnu, a zaturenu i „neispisanu“ temu: mračne etničke progone u Sremu, početkom i sredinom devedesetih. On to, međutim, čini sasvim zakučasto i u dalekim aluzijama, i to je velika šteta: ne zato što bi literatura imala nekakvih „novinsko-istraživačkih“ dužnosti, nego zašto ta preterana okolišnost šteti samom književnom tekstu. Baš kao što tom istom tekstu Poslednjeg tumača simetrije generano nedostaje još „jedna ruka“ i dobar redaktor. Ali i sa tim nedostacima, to je jedan od onih romana koji su neopravdao ostali u senci izvikanih koještarija, i dobra osnova za nove, buduće Petrinovićeve knjige.
Ako ovim knjigama pridružimo ranije već razmatrana dela Lasla Blaškovića i Slobodana Tišme, jasno je da se u Novom Sadu i dalje piše mnogo i dobro. A semoljanja što se tiče, svašta rađa u Božijoj bašti. Ko zna zašto je to dobro…
