Novi »ženski« talas

Ima već neko vreme da su žene osvojile i preplavile srpsku dramaturgiju (Srbljanović, Marković, Bogavac, Pelević, Šljivar, Dimitrijević, Grumić etc. etc.) tako temeljito da su novi, mladi, relevantni, s napred imenovanima u istoj ligi igrajući autori muškog pola postali tek izuzetak od „ženskog“ pravila; sada se, izgleda, nešto slično dešava sa srpskim pozorištem u celini, ili bar s njegovim najpropulzivnijim i najvitalnijim delovima. Kako je krenulo, još malo pa će muški autori tražiti „rodne kvote“ (ali im ih ne treba dati!) u ime ravnopravnosti… U prilog ovome govori i izbor selektora Sterijinog pozorja Svetislava Jovanova, utoliko znakovitiji što sam Jovanov napominje da nije imao nikakvu „unapred zadatu tezu“, nego mu se dominantno „ženska“ selekcija prosto nametnula tokom odgledavanja i sagledavanja aktuelne pozorišne sezone.

Ovde ćemo se baviti trima predstavama kojih neće biti na Pozorju, bilo zato što su za selekciju „zakasnele“, ili zato što u nju nisu uvrštene, ali koje se sasvim prirodno uklapaju u priču o zdravoj feminizaciji srpskog pozorišta (koja nije tek personalna, nego i tematska i senzibilitetska, što je mnogo važnije).

Tekst Staše Bajac (rođ. 1985) Ovaj će biti drugačiji dobio je prvu nagradu na Heartefactovom konkursu za 2017. i nedavno je praizveden u Ateljeu 212, u režiji Đurđe Tešić, a kako su i sve tri uloge ženske, može se reći da se radi o estrogenskom teatru par excellence… Može se reći da je autorka teksta odabrala teži, ali naposletku produktivniji put: umesto teatarski jalovog nadrifeminističkog dociranja, Bajac se opredelila za dramaturški izazovno (koliko i rizično) uranjanje u svet mitskih „sponzoruša“ i tome sličnih mladih žena namernih da se iz socijalne i statusne čamotinje izbave preko kačenja za tzv. moćnog muškarca, bogatog i društveno uticajnog, kojem će biti ljubavnice i naložnice u zamenu za sitne (sitne za Njega, dakako) materijalne i statusne protivusluge, a sve na duži rok loveći bingo u vidu udaje za isto takvog alfa-mužjaka, čim se na lukrativnom „bračnom tržištu“ ukaže neko upražnjeno radno mesto. Radi se, dakle, o ženama koje nisu buntovnice ni po jednom validnom modelu, pre će biti da idu niz dlaku tek prividno redefinisanom i osavremenjenom patrijarhalnom modelu, tražeći u njemu mesto za sebe; po mogućnosti bar minimalno ugodno, toplo, ušuškano. U tu su svrhu spremne na radikalne transformacije i „nadogradnje“ sopstvenog tela i tzv. ženskih atributa, a mahom u skladu s hiperseksualizovanim predstavama zalutalim u stvarnost iz raznih žanrova pornografske imaginacije; nastojeći, dakle, da privuku i što duže zadrže pažnju i naklonost (to jest – požudu spremnu na odgovarajuće investicije) muškaraca koji ni sami nisu mnogo više, kamoli složenije, od svojih pramodela iz jeftine kombinacije lokalnog, balkanskog mačizma i globalne pornoimaginacije.

Tekst Staše Bajac, razigran, duhovit, na pravim mestima prigušeno liričan, velikog, ali izvrsno teatralizovanog (to jest – lišenog pamfletističke forme i intonacije) društvenokritičkog naboja, bio je odlična podloga Đurđi Tešić za predstavu koja bi u svakom bitnom segmentu daleko odskakala, sasvim izvan i iznad standarda aktuelne produkcije sa sličnim karakteristikama ili barem namerama, i rediteljka je taj potencijal teksta u potpunosti realizovala i dodatno nadogradila. Predstava je furiozna, u potpunosti komprimovanog i nabijenog teatarskog ritma i vremena, bez praznog hoda i kupovine vremena ili publike bilo čime što bi bilo neprimereno ili suvišno. Tri glumice, tri lika, tri komplementarna modela ženske predaje koja se pretvara u ženski otpor i pobunu – manje ili više artikulisanu, manje ili više uspešnu – posebna su vrednost ovog pozorišnog doživljaja. Ana Mandić kao krhka, neizlečivo detinjasta Ivana, ona koja će uvek iznova očekivati da joj se dogodi Bajka tamo gde za nju po definiciji ne može biti mesta, Tamara Dragičević kao Mirela, neka vrsta „instruktorke“ jednog nepriznatog zanata (profesionalnog lovca na The muškarca), naizgled gruba, cinična, samosvesna, zapravo sasvim već i rezignirana, mada spolja oklopljena tvrdom rešenošću da dođe do svog cilja – šta god on bio. A šta je zapravo taj cilj, kada se razgrnu sve magle i sve površne fantazije? Možda tek malo jednostavnog kućnog mira, tihe polusreće (četvrtsreće, osminasreće, decisreće, milisreće, nanosreće…) u tzv. običnim stvarima, u gledanju televizije ili tako nečemu… O tome govori Jovana Milice Janevski, posebno dobro napisana i sjajno donesena, harizmatična u svakoj svojoj aktivnoj scenskoj sekundi, jedna nežna beštija oštrih kandži i mekog srca. Eto, to je pozorište, kad valja: harmoničan spoj podjednako važnih elemenata, gde sve „klikne“ i legne na svoje mesto, a pri tome te se tiče, nije da tek prisustvuješ pozorišnom činu čekajući da što pre prođe, nego učestvuješ u njemu: nešto ti daje, i to nešto ti je važno, pa mu tako i uzvraćaš.

foto: uk vuk

Tekst Mine Ćirić i Jasmine Večanski O(p)stanak opet je iz Hartefaktove radionice: dobio je drugu nagradu za 2018. godinu. Mina Ćirić je već solidno afirmisana dramska spisateljica najmlađe generacije (igrana i na Pozorju, ako je to neka referenca, a jeste), i koliko se da razabrati, njen je zadatak bio da dramaturški uobliči razgovore sa zlostavljanim ženama koje je obavila glumica Jasmina Večanski, i na osnovu kojih je tekst uobličen. No, kako se ipak ne radi o tzv. verbatim teatru, dramatrurška je stilizacija bila sasvim primerena. Kao pozorišni čin, ovo je ipak pre svega autorski projekat potonje (tj. doktorat na FDU), koja je i rediteljka i tumač glavne uloge (tu su još Mihailo Laptošević i Mihaela Stamenković). Kroz nekoliko manje ili više „tipskih“ situacija bračno ili nebračno zlostavljanih žena, kroz prikaz patologije (društvene više nego psihološke) odnosa dominacije i potčinjenosti, sve do posvemašnje nesamostalnosti i odsečenosti od elementarnih postulata i ospoljenja individualne slobode (radne, slobode kretanja itd.), kroz dramaturški dobro postavljene situacije u kojima se muški zlostavljač – koji ne mora biti „neobrazovana sirovina“, kako se obično stereotipno zamišlja – pokazuje kao siledžijska, ali posve slabićka persona (tu nema nikakvog paradoksa), a žrtva neretko i kao osoba dugoročno onesposobljena za „radikalan“, a zapravo tek elementarno samoodbramben čin napuštanja toksične „zajednice“, tekst nudi sasvim dovoljno mogućnosti teatarski potentnog razigravanja, koje nisu sasvim realizovane jer predstavi u koprodukciji UK „Vuk Karadžić“ i Puls teatra iz Lazarevca manjka teatarske slojevitosti, odnosno, ova pati od viška didaktičnosti, pa i celomudrenosti, što joj ograničava domet. No, i uz te svoje inherentne limite, O(p)stanak je predstava koja ima svoje mesto u aktuelnom beogradskom repertoaru, ne naposletku i kao zalog za buduće, potpunije i ambicioznije domete autorki.

foto: branislav lučić

Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu postavilo je na Kamernoj sceni tekst Tijane Grumić Najusamljeniji kit na svetu, manje od godinu dana nakon što je na istoj sceni praizveden njen komad Moćni Rendžeri ne plaču. Ako imamo u vidu još i da u Ateljeu 212 od prošlog decembra igra njen komad Stvaranje čoveka (u režiji Ivone Šijaković, još jedna „ženska koprodukcija“, u ovom slučaju umereno uspešna), a da iz lepog sećanja publike prošlogodišnjeg Pozorja još nije iščilela odlična vranjska produkcija Tijaninog komada Kepler 452 B, može se reći da je Tijana Grumić „preplavila“ srpsko pozorište, da je autorka „u trendu“. Njene su drame donele u aktuelnu produkciju sasvim apartan senzibilitet, lirski u jednom osobenom, pomalo sanjarskom (kao da staviš Hope Sandoval ili Cocteau Twins na repeat…) ključu i tonalitetu; njen je svet pretežno lociran u porodicu, u to mesto zaštićenosti, nežnosti i sreće koje se može – dejstvom spoljnih faktora, fatumskih udesa (pre svega bolesti nekog od ključnih protagonista, kao u Kepleru, ali i sada u Kitu), ili pak unutrašnjeg rastakanja, pretvoriti u vlastitu suprotnost. Ali ako se i to dogodi, to se u komadu Tijane Grumić svakako neće desiti na neki „markovićevski“ način, nego opet unutar nekih „mekših“ (ne nužno i bezbolnijih) koordinata. Nov i samosvojan spisateljski glas Tijane Grumić s razlogom je prepoznat i opravdano mu je data prilika da „zaživi“ na sceni, ali utisak je da s većinom tih inscenacija nije bilo dovoljno „sreće“, to jest da su čitaoci njenih komada imali pravo da očekuju više… Ovo se odnosi i na najnoviju produkciju, u režiji (debitanta!) Zijaha A. Sokolovića. Zaigranu obično-neobičnu porodičnu fantaziju, koja se na trenutak tvrdo prizemljuje, a potom transformiše u specifičan poetski izričaj fatalnom bolešću devojčice naratorke, Sokolović postavlja možda malo previše razbarušeno, naročito pred kraj predstave, arčeći gledaočevo strpljenje veoma predugom i dramaturški sasvim neubedljivom tj. u svojoj nemuštoj ekstenzivnosti suvišnom scenom igre (na granici svetova, recimo) devojčice i Plavog kita, u komadu i predstavi prisutnog kao simboličkog označitelja usamljenosti, čežnje, nemogućnosti komunikacije i pravog dodira s Drugim, a sličnim, srodnim, bliskim. Glumci su sasvim dobri, tačni i gde treba na pravi način stilizovani tj. pomaknuti od psihološko-realističkog ključa (Mia Simonović, Milan Kovačević, Sanja Mikitišin, Ervin Hadžimurtezić i drugi), ali predstava kao celina gubi konzistentnost i posustaje, da bi se već opisanom scenom dobrano rastočila u teško oprostivoj dramskoj defokusiranosti. Pa opet, a bez ikakve kurtoazije, i u tim svojim očiglednim nesavršenostima, ostaje vredna gledanja, kako zbog dobrih glumačkih momenata i lepršavih scenskih rešenja tako i zbog onih spisateljskih vrlina koje je Tijana Grumić pokazala i koje će tek pokazati, u to teško da može biti sumnje.