Novosadska „Stripoteka“ je drugi najstariji strip-magazin u Evropi, i naša najdugovečnija revija tog tipa. Početkom ove godine vlasnik „Stripoteke“ postala je beogradska izdavačka kuća Darkwood. Šta je dovelo do toga da „Stripoteka“ nakon 49 godina pređe iz novosadskog Marketprinta u Beograd, koji je značaj ove revije za kulturu, i kakva je perspektiva stripa u Srbiji, razgovaramo sa Milanom Jovanovićem, jednim od urednika Darkwooda i novog uredničkog tima „Stripoteke“.
„VREME„: Kako je došlo do odluke da „Stripoteka“ nakon skoro pola veka promeni vlasnika?
MILAN JOVANOVIĆ: Marketprint je velika privatna izdavačka kuća koja objavljuje mnogo publikacija, raznih enigmatika i herc-romana, koji koštaju malo, a imaju velike tiraže. U izvesnom smislu njima je „Stripoteka“ kamen oko vrata iako im ne pravi gubitak. Pošto smo mi već imali razgranatu saradnju na nekoliko serijala, kad se postavilo pitanje kako da „Stripoteka“ nastavi da izlazi, ispostavilo se najprirodnijim da se mi priključimo. I, tako je i počelo. A onda je Vlada Novaković, vlasnik Marketprinta, doneo odluku da više neće trošiti resurse i kapacitete na održavanje strip-revije, i preuzeli smo je mi. U svakom slučaju, hvala mu na istrajnosti, izuzetno je važno što je ona opstala. Darkwood je velika izdavačka kuća, za nepunih sedam godina objavljujemo oko 400 publikacija, i mislim da smo dokazali da smo dovoljno uspešni i pouzdani da možemo da nastavimo nov život „Stripoteke“.
Meni lično, kao ljubitelju stripa, bilo bi tragično da se „Stripoteka“ ugasila. Kao kada bi se ugasio „Politikin Zabavnik“, na primer. To su kulturna blaga, i mi nemamo mnogo takvih stvari koje izlaze po 50 ili 70 godina.
U kojim okolnostima je 1969. godine nastala „Stripoteka„?
U to vreme strip izdavaštvo je bilo bogato. U Jugoslaviji su postojala četiri velika centra: Zagreb, čiji je Vjesnik objavljivao „Plavi Vjesnik“ i „Superstrip biblioteku“; zatim Gornji Milanovac – Dečje novine sa „Nikad robom“ i „Lale“ i sa Diznijevim stripovima; u Beogradu su postojali „Kekec“, „Novosti za mlade“, i „Politikin Zabavnik“; u Novom Sadu je Marketprint objavljivao „Crtane romane“, a Dnevnik „Lunov magnus strip“ i „Zlatnu seriju“. Postojala je još i Marketprintova „Panorama“, izlazila je od 1965. do 1971, imala je 318 brojeva, i u svakom od njih je bilo po nekoliko strana Dena Derija, na primer, pa Taličnog Toma, Karla Vikinga, Olaka Gladijatora…. „Lunov magnus strip“ i „Zlatna serija“ su među prvima štampali u istom broju manje-više jedan strip, a većina ostalih je bila kolažnog karaktera. Krajem šezdesetih čitaoci počinju da traže zaokružene priče u jednom broju. U aprilu 1969. najavljuje se novi časopis, „Stripoteka – Posebno izdanje Panorame“, i već u maju izlazi prvi broj sa celom epizodom Umpah Paha, Dupli skalp. Čitaoci su bili oduševljeni što su dobili celu epizodu u jednoj reviji, ali su pomalo bili i razočarani zato što su je već ranije čitali, u nastavcima, u „Panorami“. Slično se desilo i nama, kad smo mi počeli da objavljujemo „Stripoteku“. U prvom broju objavili smo Long Džona Silvera, i neki su bili razočarani što vide nešto već ranije objavljeno u albumskom izdanju u boji. Istovremeno, crno-bela varijanta je bila veoma lepa, a „Stripoteka“ daleko tiražnija i dostupnija od albumskog izdanja, pa se sve dobro završilo.
U tom momentu, sve ostale revije su ugašene, a „Stripoteka“ postoji 49 godina…
…Trenutno je druga najstarija strip-revija u Evropi, 1146 brojeva. Nigde u svetu trenutno nije dobra perspektiva za magazine. „Stripoteka“ je svojevremeno objavljivala sve relevantno od svetskog stripa. Ono što nije bilo objavljivano, a što smo mi od prošle godine počeli da ispravljamo, jeste DC-jeva produkcija. Objavili smo Betmena Frenka Milera odmah nakon američke premijere. I taj broj je postigao neviđen uspeh. Od 1992. do 1999. „Stripoteka“ nije izlazila. Sećam se kada se nakon te pauze pojavila 1999, doživljena je kao nagoveštaj boljih vremena. Nešto se popravlja, čim je tu ponovo „Stripoteka“ – govorilo se. Mi u Darkwoodu sada objavljujemo sve živo, od japanskih mangi do francuskih i američkih klasika, i imamo razvijene kontakte sa stranim izdavačima. Lično mi je drago što, kada razgovaramo sa nekim starijim ljudima iz tih inostranih kuća, kada se pomene „Stripoteka“, oni reaguju: „Aha, znam šta je ‘Stripoteka’, kako da ne!“ To govori da je „Stripoteka“ bila na veoma dobrom glasu u svetu. Mlađe generacije agenata je ne znaju, treba im se objasniti, posebno kada nešto treba da se objavi u serijskoj publikaciji koja na kiosku košta 1,2 evra. A svi funkcionišu po principu nekih procenata.
Podnaslov „Stripoteke“ je – Revija svetskih stripova. Niste hteli da se ograničavate?
Bilo je nekih negativnih kritika kada je u prošlom broju objavljen Dilan Dog. Bio je to potez da se neka publika koja voli italijansku produkciju zainteresuje za „Stripoteku“. U tom broju je osim Dilana izašao i Parker, kao američki strip, zatim je bio i francuski geg strip, tekstualni dodaci i pretposlednji deo Jugurte. Zato će taj neko ko kupi „Stripoteku“ zbog Dilana Doga, pročitati i te druge stripove. Kad smo objavili Betmena, klinci su počeli da se javljaju i pitaju kada će XIII Misterija, koji je bio u sledećem broju. Imamo slično iskustvo sa mangama. U jednom trenutku smo prepoznali da je to jedino što klinci žele da čitaju, i počeli smo da izdajemo Naruto i One piece, koji su izuzetno popularni u Evropi i svetu. Onda se desi da klinci dođu po mangu, pa počnu da se raspituju za neki Boneli serijal, kao što je Gea, koju je Luka Enoh radio u crtačkom stilu bliskom mangama. I tako oni počnu da čitaju i druga dela svetskog stripa. Ne možemo mi danas da očekujemo da će deca naučiti da čitaju strip ako uzmu Korta Maltezea ili Princa Valijanta. Ni mi nismo počinjali s time. Niko nije počeo tako. Grafički izgled mangi je njima blizak, i tako ulaze u strip, i sada uzimaju i „Stripoteku“.
Strip se poslovično doživljava kao laka literatura…
Da, kao literatura koja se uzme, pročita, pozajmi komšiji i zaboravi. Da se ne lažemo, većina ljudi se na isti način odnosi i prema književnim delima, ne čitaju se baš klasici u izobilju. Ali jedan broj ljudi koji su zavoleli čitanje zahvaljujući Karlu Maju, nastavi dalje preko Džeka Londona i dođe do Dostojevskog.
Nedavno je „Stripoteka“ pokrenula novi francuski geg serijal Avanture Kikireza Prvog.
Crtač je Žanri, koji je radio Spirua i Malog Spirua, a scenarista je Erik Emanuel Šmit, poznati dramski pisac, čije se drame Posetilac i Zagonetne varijacije igraju i kod nas u Ateljeu 212 i u Narodnom pozorištu. Laguna je objavila njegova četiri romana. Prvi put je ušao u svet stripa kao scenarista ovog geg serijala, o jednom malom, tek ispilelom kikirezu, koji na infantilan način postavlja filozofska pitanja tipa „šta je starije, kokoška ili jaje“.
Darkwood je sredinom februara objavio prve dve knjige serijala Korto Malteze Huga Prata. Nakon 20 godina – Komuna je devedesetih objavila nekoliko albuma u boji, neke crno–bele, ali nije završila serijal. Korto je sada ponovo u Srbiji, prvi put na ćirilici, ako izuzmemo magazinska izdanja. Planirate 12 knjiga u tri godine, što je ceo opus Korta Maltezea.
Korto Malteze je jedan od kamena temeljaca stripa kao umetnosti. Lik i delo Huga Prata su verovatno među najboljim argumentima za tvrdnju da je strip umetnost. Osim što je prošlo 20 godina od Komuninog izdanja, prošlo je i 50 godina od prvog pojavljivanja Korta – Balada o slanom moru objavljena je 1967. godine. Prat je svaku knjigu ukrašavao akvarelima, mapama i dodatnim materijalima. U Baladi smo objavili, osim svih tih crteža i mapa, i originalni uvodnik Umberta Eka. Dosad nismo imali Korta objavljenog u celini, i meni je to, kada razmislim, toliko krivo. To mi je ravno tome da smo, na primer, Džeka Londona, Hermana Melvila ili Ernesta Hemingveja mogli da čitamo samo u književnim časopisima, i da ih nikada nismo dobili kao knjige. Mali broj naslova iz sveta stripa se kroz istoriju izborio za status kakav ima Korto.
Koliko strip može da se bori protiv dominantne antikulture u Srbiji?
Pisana reč, i umetnost uopšte, mogu da se bore na jedan relativno pasivan način. Nećemo stripom direktno menjati društvo. Strip, kao i sve druge umetnosti, oplemenjuje dušu. Svaka umetnost, da bi bila umetnost, osim estetske ima i etičku komponentu. Ljudi koji čitaju tako menjaju sebe. A ako menjaju sebe, onda će menjati i druge. U tom smislu strip sigurno može da utiče na društvo.
