Te daleke 1998. godine prvi put sam došao u kontakt sa notarom. Išao sam kod brata i snaje u Španiju pa su mi oni za dobijanje vize poslali famozno – garantno pismo. Umesto suvoparnog dokumenta, stigla je koverta od posebnog žućkastog papira, nešto nalik srednjovekovnoj papskoj buli sa slikovitim zaglavljem, kaligrafijom i jezikom dostojnim Servantesa. Primetio sam, uprkos skromnom znanju kastilijanskog, da je jezik dokumenta neobičan. Kada smo konačno otputovali i raskomotili se, domaćini su mi rastumačili i preveli garantno pismo koje je, saznadoh, pisano službenim jezikom u imperfektu.
Prevedeno na srpski, glasilo bi otprilike ovako:
Časna komora kraljevskih notara ovim vrednim dokumentom garantuje da je plemeniti (ime notara) uvaženi i priznati član […] itd
Nakon ovog uvoda koji je bio na celoj strani, moj plemeniti brat i snajka garantovahu čašću, krivično i materijalno da ćemo žena i ja obitavati u njihovim bijelim dvorima u periodu za koji nam časni konzulat izdade vizu.
Svi navedeni (osim mene i žene) bijahu uvaženi, plemeniti, časni, pošteni, a na kraju je čak i cena usluge i muhur tog gospodina izgledao ko doktorska diploma.
Pošto se kod nas po definiciji sa podozrenjem gleda na svaku vlast, malko sam se žacnuo – jer mi je sve zasmrduckalo na kolonijalni i imperijalni duh Španije, na aristokratiju i plavu krv, privilegije po rođenju u koje duboko ne verujem.
Takođe sam imao problem sa pakovanjem pravnog dokumenta, skupom hartijom i serdarskim hvalisanjem čašću i poštenjem. Čim se poštenje potencira, pitam se da li je na prodaju, a dokument ne bijaše jeftin, ni za podanike španske krune, a još manje za Srbe pod sankcijama.
Tada sam prvi put shvatio kako jezik može biti oblik diskriminacije, jer se učenost notara pokazivala akrobatskim srednjovekovnim frazama koje nisu imale veze sa savremenim jezikom. Po ovoj praksi, naši notari bi danas dokumente pisali slavjanoserbskim ili glagoljicom – što bi onda mogao postati službeni jezik pravnika u regionu. Glagoljaša je bilo i na teritoriji današnje Hrvatske i Bosne – eto kako bi notari mogli lepo da se dopisuju. Rekao bi Branko Ćopić: guskinim perom divno li šara!
Naši mediji su pokušali da nam, potpuno nespretno i neuspešno predstave novo zanimanje i dokažu da su nam notari neophodni. Čini mi se da je pravni sistem ovom odlukom priznao da je potpuno neefikasan i posle nebrojenih epohalnih reformi. Ne samo da će notari, kao privatnici raditi posao sudova, nego će predsednici sudova neke sudske predmete moći da prepuste notarima. Trećinu, polovinu ili neki drugi procenat. U vestima sam video priručnik, podebeo ćitab, o ovlašćenjima notara, pa moram pod hitno da ga nabavim i proučim. Narod je prvog radnog dana osvanuo pred vratima beležnika računajući da rade kao i sudovi od 7 i 30. Moša! Najluđe je što u opštinama gde nema notara, njihov posao i dalje obavljaju sudovi.
Ukratko, izvršena je privatizacija dela pravosuđa, koje je finansirano iz budžeta, a građani će, navodno, sada manje plaćati usluge overe. Ohrabrio me nastup jednog našeg beležnika koji je upozorio građane da ova novina ne znači da će overa biti brža, jer će provera dokumentacije biti detaljnija. Vi ste do danas mogli u sudu da overite izjavu da je Zemlja okrugla, a sada ćete kod notara za to morati da donesete pouzdane dokaze.
Na spisku notara u Srbiji vidljivo je da su to društvena bića jer često ordiniraju jedni blizu drugih, kao komšije. To podseća na našu maloprivredničku praksu da pekara niče pored pekare, a kladionica pored kladionice. Razrađena lokacija!
Beležnici, kako razumjedoh časne predstavnike, pretežno ovjeravahu časne ugovore o prometu plemenitijeh nekretnina. Manje-više tu se posao svodio i u sudu na čekanje reda, udaranje pečata, potpis u onu knjigu starostavnu naopačke ko na izborima i plaćanje masnoga harača državi. Država se dakle, iz razloga svoje plemenite nesposobnosti i javašluka koji eufemistički nazvahu „pretrpanost predmetima“ odrekla prihoda od overe da bi 93 plemenita notara imala bijela ljeba da jedu. No, ne brinite za rupe u budžetu, jer što propusti pravosuđe, to dopuni Poresko. Ono me jošte danas izvolelo milostivo obavestiti da je kazna za kašnjenje uplate poreza iliti docnja 50.000 dinara, a zatezna kamata 18%. Kraj ljeta gospodnjeg, a ni poreskog jošte nije, a država ište i porez i kaznu i interes. Kazna je veća od poreza, a objašnjenje je genijalno: država nema kaznu manju od 50.000, pa ćete toliko platiti makar dugovali jedan dinar.
Država u disciplinovanju građana ne poznaje čvrgu, čupanje zulufa, čvoku ili pedagošku opomenu. Odmah šamarčina, da se zna ko je gazda!
A časnim notarijusima želim uspešnu poresku školsku godinu, počeli su milošću države kao i školarci 1. septembra. Čovek se pravici uči dok je živ.
