Film je, kao što svi znamo, najkomunikativnija umetnost, najlakši i najsigurniji način da se nekom prenesu informacija i stav, da se pokaže nešto što moguće nikad neće videti. Getefest, filmska manifestacija koju Goethe Institut u Srbiji održava sedmi put, koristi upravo to svojstvo filma s namerom da ovdašnjoj publici približi Nemačku, pre svega njenu kulturu i savremeni život. Od 11. do 16. februara deset nagrađenih i zapaženih filmskih ostvarenja nove nemačke produkcije preneće Beograđanima lične sudbine, različita životna shvatanja i postaviti niz pitanja o Nemačkoj, svetu, smislu života. Nakon Beograda, filmovi Getefesta biće prikazani u Novom Sadu i u Nišu.
Sunčica Šido, koordinatorka programa kulture u Goethe Institutu u Beogradu kaže za „Vreme“ da je centar interesovanja nemačke kulturne scene pitanje dekolonijalizacije, tranzicije, posttranzitog perioda i fluidnost identiteta. Najveći deo programa Getefesta selektovan je na međunarodnim filmskim festivalima poput Berlinala, Minhena, Kluža, u čemu sarađuju sa rediteljem Stefanom Arsenijevićem. Gospođa Šido priča da je prošle godine bila članica nemačkog nacionalnog žirija na filmskom festivalu Šlingel u Kemnicu u Nemačkoj gde je otkrila izuzetno zanimljiv fenomen na nemačkoj kulturnoj sceni. „U pitanju je autorka i rediteljka Helene Hegeman koja je napisala prvi roman Axolotl Roadkill i po njemu je snimila svoj prvi film Axolotl Overkill. Može se reći da su teme zastupljene u ovom filmu, poput ispitivanja granica, tipične za mlađe generacije nemačkih filmskih stvaralaca. Festival otvaramo filmom Andine Pintili Touch me not krunisanim Zlatnim medvedom. Film se bavi temama telesnosti i intimnosti. Preporučila bih i film Larsa Krauma Minut ćutanja koji nas vraća u Istočnu Nemačku 50-ih godina, zatim film Delo bez autora oskarovca Florijana Henkela fon Donersmarka koji je inspirisan životom Gerharda Rihtera. U Veneciji gde je premijerno prikazan, film je izazvao veoma podeljena stanovišta, pre svega zbog scene u gasnoj komori.
Izdvojila bih i film Tomasa Štubera Među rafovima, za koji je Franc Rogovski dobio Veliku nemačku nagradu kao najbolji glavni glumac, ali i jedinstvenu filmsku instalaciju Manifest Julijana Rozefelda, eksperimentalni film u kome američka glumica Kejt Blanšet u 12 epizoda igra 12 različitih uloga, dok svaki od karaktera izražava jedan kulturno-istorijski ili politički manifest.“
Moto ovogodišnjeg Getefesta „Normalan život?“ je višeznačan. S tim u vezi, gospođa Šido kaže da izabranim filmovima žele da omoguće gledaocima „uvid u neke od tema koje zaokupljaju pažnju nemačkih reditelja. Takođe, trudimo se da u svakom festivalskom izdanju zastupimo kako debitantska ostvarenja tako i dela velikih rediteljskih i glumačkih imena. Beograd je neverovatno bogat filmskim festivalima, tako da uopšte nije lako izboriti se za licence za filmove koje bismo želeli da prikažemo. Zato se o tome dogovaramo sa prijateljima i partnerima festivalima poput Slobodne zone ili Festivala autorskog filma.
Želja nam je da pokrenemo diskusije u publici nakon projekcija filmova u ovogodišnjoj selekciji.“
Da je srpska publika itekako zainteresovana za savremena nemačka filmska ostvarenja dokazuje činjenica da se za većinu projekcija traži karta više. „Ako uzmete u obzir da je ove godine Berlinale posetilo skoro pola miliona gledalaca iz celog sveta, onda verovatno ne čudi ni to što u Beogradu, Novom Sadu i Nišu vlada veliko interesovanje za neke od filmova koji su upravo na Berlinalu doživeli premijeru“, smatra gospođa Šido i napominje da dalja sudbina filmova, da li će oni biti na redovnom bioskopskom repertoaru, ne zavisi od Getefesta. Sunčica Šido pretpostavlja da će se „mnogi verovatno saglasiti sa mišljenjem da ovi filmovi konačno pričaju priče koje je odavno trebalo ispričati, ali će drugi u njima možda videti samo tipično nemačku sklonost ka teškim temama. Naravno, nećemo biti uskraćeni ni za ironiju, a ni za lakoću, samo što nam one ove godine dolaze tiho, kao iz potaje.“
