Za turistu u Firenci nezaobilazni su Mikelanđelov David, Stari most, muzej Barđelo, i – David Vađeli. Vađeli je jedan od uličnih muzičara koji je od firentinske opštine dobio licencu, pravo da svira svakog dana na ulicama ovog lepog italijanskog grada.
Od ostalih uličnih muzičara u Firenci izdvaja ga nedavna pobeda na konkursu Obbiettivo Sanremo (Cilj Sanremo). Njegov nastup u februaru na 66. izdanju čuvenog Festivala Sanremo doneo mu je pobedu, a ona pravo na snimanje studijskog albuma u profesionalnom studiju i značajnu medijsku pažnju.
Raspored uličnih muzičara u Firenci određuje se na dve godine, i za svakoga se tačno zna kog dana, u koje vreme, i na kom mestu u gradu ima pravo da svira i postavi kutiju u koju se može ubaciti novac. Za pravo da nastupa na Starom mostu i čuvenim trgovima Santa Maria Novella, Santa Kroče i Republika, Vađeli je morao da položi neku vrstu ispita, i da potom gradu plaća godišnju taksu od nekoliko stotina evra.
„Sasvim dobro živim od ovog posla“, kaže Vađeli, ali i dodaje da sviranje na ulici nimalo nije lako, između ostalog zato što podrazumeva i fizički napor: svakodnevno dovlačenje opreme, i sviranje i po hladnom vremenu, a zna se da količina posla i zarade zavisi od vremenskih prilika.
Pa ipak, već 12 godina, ovaj 46-godišnji muzičar gotovo svakodnevno izlazi na ulice Firence i promuklim glasom i gitarom skreće pažnju prolaznika. Njegov repertoar jednim delom je van ovog vremena, a čine ga između ostalog, obrade Simona and Garfunkela, Sindi Loper, Eltona Džona, grupe Coldplay i Bon Iver. Energiju za disciplinu i revnosnost u poslu dobija od publike, jer se oko njega svaki dana okupi velika grupa ljudi koji kupuju njegove CD-ove, ili žele samo da razgovaraju. Neki ga crtaju dok svira, a drugi u svesku postavljenu pored kutije za ubacivanje novca pišu pohvalne poruke u kojima neretko ističu, kako kažu, emotivnost ovog muzičara. Osim toga, njegova Fejsbuk stranica puna je komplimenata od ljudi iz celog sveta, nekada možda i preteranih, kao što je ocena da je „jedan od najboljih umetnika na svetu“. Ipak, ono što je sigurno, jeste da je atmosfera koju pamte iz Firence mnogim turistima određena i Vađelijevim nastupima.
U Vađelijevoj biografiji ima elemenata koji ga smeštaju u kategoriju ne samo uspešnog uličnog performera, nego i autora. Upravo radi na autorskom albumu, ali ne zato što gaji ambiciju da jednog dana prestane da svira na ulici – pisanje pesama i komponovanje posledica je njegove potrebe za stvaranjem. Takvim stavom profesiju uličnog muzičara definiše kao izbor, a ne kao prolazni posao ili nametnuti trajni angažman neuspešnog umetnika.
Ako se ima na umu o kojem gradu je reč, i činjenica da od publike svaki dan dobija značajno ohrabrenje da i sutradan izađe na ulicu, po ko zna koji put sam postavi svoju „binu“ i počne da svira, onda ne čudi Vađelijev izbor da iz Firence gotovo nikad ne izlazi. Putovao je po Evropi, ali kaže da se u Firenci najbolje oseća, i da je siguran da će u svom rodnom gradu provesti ceo život. Vađeli je zato – za razliku od svojih prethodnika koji su još od srednjeg veka zabavljali ljude na ulicama putujući od grada do grada – neputujući muzičar. Zbog svoje „firencocentričnosti“ savršeno se uklapa u Firencu – jer ovaj grad i dalje deluje kao da je pomalo svet za sebe, grad renesansne umetnosti koji, iako je jedan od centara sveta, deluje kao oaza smirenosti i prisnosti.
