Dobro došli u svet predizbornog TV programa. Pošto novih ideja nema na političkom tržištu, sve stranke će, to je već izvesno, kampanje bazirati na blaćenju konkurencije. U tome smo inače najverziraniji. Bitno je samo odrediti gde je visina struka, da bismo izbegli udarce ispod pojasa. Za to služe preporuke RRA, ali pokazuje se da je visina struka i granica dobrog ukusa relativna kategorija.
U kampanji je zgodno pomenuti nivo obrazovanja protivnika, naročito ukoliko se doškolovao, kao recimo Toma Nikolić. U ratu saopštenjima, važno je udariti prvi, jer će nastavak polemike privlačiti sve manje pažnje javnosti.
Vlast će, naravno, koristiti prednost domaćeg terena u medijima, pa ćemo tako detaljno čuti šta je Tadić izjavio prilikom posete porodici cvećara u okolini Kragujevca. Čućemo kompletnu izjavu, ali uglavnom nećemo čuti šta su rekli domaćini. Cveće je tom prilikom ćutalo. Akcije Telekoma će biti neverovatna tema u kampanji, jer verujem da ćemo pratiti ceo proces štampanja para, redove u poštama za prijavljivanje za upis akcija, licitacije cena, savete brokera, a ako bog da pred glasanje – ima da legnu i prave pare.
U ovoj fazi kampanje izuzetno je važno da stranke pripreme lepe kutije sa spiskovima, ukrase kutije trobojkom, ispišu na njima neku poruku (SRBIJA, POBEDA itd.) i predaju ih uz pobednički osmeh pun samopouzdanja. Kutije nek nosi neka lepa omladina oba pola, da svet vidi da mladi podržavaju stranku.
Najviše volim i snimke predizbornih skupova, prema kojima u Srbiji ima birača tačno onoliko koliko ima gledalaca TV programa kada se saberu milioni gledalaca iz istraživanja. Ako saberete ponedeljkom rejtinge RTS-a, Prve i Pinka, ima u Srbiji jedno 10 miliona gledalaca. Valjda je toliko i birača jer je istog dana puno na svim mitinzima. Što se tiče snimaka sa mitinga, tu važi zlatno pravilo holivudskih epizodista. Važno je biti neupadljiv, nosiš onaj tipski transparent, ništa egzotično u odevanju ili izgledu, pa ćeš lepo proputovati Srbijom, naplatiti dnevnice i lanč paketiće. Vidite samo koliko se razlikuju protesti i mitinzi radnika – čist amaterizam, to sve brkato, preti šakom, poruke rukom pisane po kartonima, pište i trube, smišljaju posprdne pesmice – nije to za izbore. Ne bi se oni leba najeli od mitingovanja.
Beskrajne polemike otvorila je i preporuka da se političari (naročito kandidati) ne bi smeli pojavljivati u TV emisijama. Čemu ta samokastracija, pitam se u ime voditeljki ćeretavih TV doručaka i ručaka. Ko će ljuštiti čvarke kod Lee Kiš, ili ko će presuđivati u bračnim nedoumicama kod Sanje Marinković? Da li će svim gradonačelnicima biti udarena zabrana u Šarenici kod Žike Seljaka? Da li će Ivan Ivanović do izbora u gostima imati samo glumce?
Na kraju, spreman sam da otvorimo i najškakljiviju temu ovih izbora. Da li je kršenje Preporuka i famozno pojavljivanje Marka Karadžića u „Survajveru“ u dalekoj ali prijateljskoj Kostariki? Prvo, da li je dotična Kostarika priznala Kosovo, jer ako jeste, odma’ gasi! Drugo pitanje je mnogo delikatnije i tiče se činjenice da on upadljivo jedini nosi spido model kupaćih gaćica ignorišući većinski trend bokserica i šorceva. U nekoliko navrata je bilo evidentnih aluzija na situaciju u Srbiji, naročito kada je sekao koks (pardon, kokos) mačetom!
Kao nemaju vatru, nemaju leba da jedu, al’ bore se, biće bolje, bore se i sa protivničkim plemenom, još nemaju vatru, imaju samo onu mačetu.
Pitam se samo kakva li će tek papazjanija nastati ako se pred izbore emituje novi ciklus „Insajdera“, što je veoma moguće. Neke političke partije će svoj uspeh ili neuspeh sigurno pripisivati Brankici, žuta štampa će dobiti svoju porciju materijala za razmazivanje, a od nas se očekuje da sve to racionalno gledamo, razumemo i hladne glave donesemo odluku pred biračkim listićem.
Kad smo kod doslednosti, nekako tiho, na prvi dan proleća otišla je Verica Barać. Godinama je uporno i dosledno svima pokazivala da je moguće biti dosledan, uporan i iskren u borbi protiv korupcije. Posle njenog odlaska je potpuno jasno da je to najveća bolest našeg društva, da partije zbog svojih interesa nisu u stanju da se izbore sa ovim problemom, ali nam je pokazala da individualni angažman ipak ima smisla. Poslednji izveštaj koji je napravila ticao se baš – medija, a odgovori ili ćutanje nakon njega su prilično potvrdili da tu mnogo šta smrdi. Verica je bila savest našeg društva, baš kao onaj lik u romanu Vadisrce Borisa Vijana, koji sakuplja i vadi grehe koje ljudi bacaju u reku. Nije nam dozvoljavala da zaboravimo i zato je zaslužila da je pamtimo.
