Nema razgraničenja?

Ostajući u već ustaljenom formatu – 5 večeri, svake 2 x 2 koncerta, pod krovom organizatora (Dom omladine Beograda – DOB) i u jednoj većoj dvorani – Beogradski džez festival (dalje: BJF) u svom 34. izdanju obeležen je popunjenim salama (ulaznice do 2.000d.), pohvalnim infiltriranjem mlađe publike i u časovno ranije, takoreći tradicionalne termine i sadržaje, i pozivanjem gotovo svih izvođača na bis; uglavnom zasluženo, pa su se i odazivali. I, nikad nisu ovoliko zahvaljivali ambasadama i lokalnim organizatorima. A što je veći pivski brend na čelu komercijalnih sponzora, to Vas saleće više promoterki (OK), no manje je šankova i sporije se dolazi do pića (nije OK).

Prve dve večeri ujednačeno visok nivo nastupa održavan je takoreći bez ijedne standardne kompozicije, štaviše svi izvođači forsirali su sopstvene. Otvaranje je ponovo pripalo domaćim muzičarima: sad već solidno ustanovljen beogradski sastav Fish In Oil posle četvrt veka postojanja, od skrajnutog učešća na BJF 2013. preko proboja van domovine, do ključnog (svog trećeg) albuma 3 ključa (2016, Metropolis), može da zanemari sopstveno najnovije izdanje (Sve će biti u najboljem redu, isti izdavač) i svega par sati kasnije posveti se numerama napravljenim za ekskluzivnu saradnju s Mark Riboom (Marc Ribot, SAD). Uzor eklektičar, maksimalno prilagodljivi i radoznalo ‘šarajući’ Ribo, veče posle debija ove saradnje na festivalu u Sofiji, prilagodio se našem kvintetu kao da stalno imaju tandem gitarista: sedeći, on i Bratislav Radovanović el. gitarama su surfovali kroz Opštu mobilizaciju, Vojnu knjižicu, dinamični Šmajser, a za kraj je ipak Fragola ringišpilski uspešno prearanžirana. Ovo je Riboovo treće pojavljivanje na BJF (prvo 2011, s triom), svakako plodonosnije nego prošlogodišnji disko-izlet.

Produžili su Markovi zemljaci, saksofonista Ben Vendel i njegov Seasons Band, moderni glavnostrujaši trenutno zabavljeni poznatim kalendarskim konceptom. Takođe u velikoj dvorani DOB, sutradan je prednost ostvario Qantar izraelskog kontrabasiste međunarodne reputacije Omera Avitala: svakom kvalitetu prija preliv tople, neretko euforične energije koju nam praktično bez izuzetka donose mlađi džezeri, potomci onog što je razgraničio Crveno more. A slična osećanja su valjda terala i mladog, plodnog pijanistu iz Španije Marka Meskidu (Marco Mezquida) da ‘zaprlja’ klasičarsku tehniku i od lirike romantizma u svom resitalu skače u robusne napade na klavijaturu, dostojne najstarijih stilova pijanizma u džezu/bluzu (strajd) i Bad Pauela. Nije valjda što je Katalonac, što i oni nešto s granicom…?

U manjem prostoru DOB, sali Amerikana, kasnovečernji koncerti nisu popuštali. Kanadske sestre Džensen (Jensen), poznate i nagrađivane trubačica Ingrid i saksofonistkinja Kristin – nekada i u orkestru Marije Šnajder – sa švedskom pijanistkinjom Magi Olin i muškom ritam-sekcijom svojih zemljaka nastanjenih u Parizu, efektno predstavljaju album Infinitude (2016, Whirlwind). Hopes Trail, Karla Blej, Margareta, atmosferični komadi i oštra sola, da bi svedočili i kako Ingrid rukom udara po pisku, a zatim trubi klaviru ‘pod haubu’ i izaziva harmonske odjeke.

Mađarski cimbalista Mikloš Lukač ovog puta u Beogradu predstavio je mogućnosti svog velikog, starog instrumenta da se uz ritam-sekciju upusti i u džez i druge vrste muzike mimo svoje narodne; sigurno nije od onih što granice pojačavaju žicom. Australijski trio Necks lagano je talasao svoje tkanje ‘prikriveno’ repetitivnošću, kao i Meskida držeći se jedne kompozicije sve vreme. Posle takvih doživljaja, trio LAN – predvođen portugalskim klaviristom Mariom Lažinjom (Mario Laginha) – doneo je od ponoći poželjan povratak dinamike i standardnih formata; prate ga saksofonista Džulijan Argeljes (V. Britanija) i bubnjar Helgde Andreas Norbaken (Norveška).

Opet dole, nemački oktet Džulije Hulsman (Julia Hulsmann) prvi je potpuno ženski sastav na BJF: njen klavir, ritam sekcija, par gudača, i 3 pevačice (i naizmenično, i zajedno) graciozno i alt-elegantno promoviše autorice u rasponu od uglazbljene kanadske književnice Margaret Etvud do pop-zvezde Alanis Moriset. Osveženi Big Bend RTS decenijama nije zvučao bolje nego pre par nedelja kad je na ovoj istoj pozornici pratio Duška Gojkovića (zajedno su slavili 70-godišnjice karijere), i opet je dobio priliku: cenjeni orkestarski trubač Dizijeve škole Bobi Šu (Bobby Shew, SAD) manirom starog, duhovitog profesora proveo nas je kroz standarde, svaki nauk čineći lakim, zaključno s dirljivom Smoke Gets In Your Eyes.

Na spratu, izvikani saksofonista Džimi Tenor (Jimi Tenor, zapravo Lassi Lehto, multiinstrumentalista) nema ništa odlično osim prezimena: plitko kalemljenje elektronskih trikova na prosečan bend iza finskog fićfirića koji bi da zvuči kao debeli Crnci. Teško je uvažiti to čak i kao kemp, jer npr. kuvar/Ajzak Hejs u South Park svake svoje sekunde ima više soula i džeza nego Tenor kroz ceo album Intervision iz ‘97. koji nam je suvišno ponovio. Elem, mnoga zla ovog sveta potiču od pretencioznog amaterizma (ne ume, al’ voli), pa tako i Džimi s pevanjem jadan ko Đura Mornar. Bar da je uzeo ovde popularnog Maria Biondija, kompletirali bi simulaciju. Prošli put kad su navalili tako nešto da nam prodaju, zvalo se acid jazz, pa su i sad mladi ‘kupci’ napaljeni. Posle ovakvog promašaja, i austrijski Kompost 3 je dobro došao, a fleke su u Amerikani naredne noći žestoko vadili Skandinavci Cortex i The Thing.

Najatraktivniji nastupi smešteni su u lepo obnovljenu dvoranu Doma sindikata – odnedavno, Kombank dvoranu – gde je BJF ranih ‘70-ih imao svoje slavne početke, a publika se ne računa stotinama već do 2000. Od ‘ponovaca’, višestruki gosti novijih izdanja ovog festivala, trubač Enriko Rava (Italija) i tenorista Džo Lovano (SAD) pružili su manje od zbira svojih reputacija; prvi put u paketu, zvučali su osrednje, kao ovog puta i Ravin prateći trio. Bitno bolji no 2009. (Vreme 983.), uglađeni Kurt El(l)ing s odličnim kvartetom i albumom Questions (OKeh/Sony) u vokalni žongleraj upustio se samo u početnoj obradi Dilenove A Hard Rain… no potonji politički intoniran monolog vratio ga je na nivo. Sposoban da – kao Sinatra – i obične pesme interpretira upečatljivo, Eling s aktuelnog izdanja nudi poetične i muzikalne, džez & knjiške spojeve koji nadilaze zanimljive obrade. Toplo a tehnički besprekorno, znalački protkano instrumentima, kulminiralo je Karmajklovom/Merserovom Skylark.

Naš prijatelj iz prošlog broja „Vremena“, Hesus Valdez zvani Čučo (Jesus Chucho Valdes) mogao je ići linijom manjeg otpora, ostati u granicama milozvučja s Kube i svakako oduševiti prisutne. Budući mu je samo pok. otac Bebo suparnik za mesto najvažnijeg kubanskog pijaniste od Rubena Gonzalesa naovamo, mogao je svojim ručerdama i citatomanijom da ispretura i Šopena i Lista. Srećom, krenuo je gde od afro-kubana ne očekujete: iz kubanskog dublje u afro, lomeći granice ka korenima. Uz kontrabasistu i bubnjara, s dvojicom još perkusionista, grupno raspevanih i obredno razigranih, ogromni čika Čučo – 40 godina pošto su njegovi fuzijski Irakere bili na BJF – održao je pitki Jazz Bata čas (bata, po vrsti bubnjeva), i oduševio. Da ne bude zabune, yoruba i santeria, ali ako je klavir = orkestar, onda je Čučov klavir = najsjajnija el banda gigante iz Havane i sredine prošlog veka.

Najprijatnije iznenađenje 34. BJF svakako je iz Južne Koreje, pariski školovana Jun Sun Na (Youn Sun Nah), ljubimica kritike i sve šire publike. S vrsnim kvartetom, na pesmama od antičkih tradicionala svog naroda (s obe strane granice) do Vejtsove Jockey Full Of Bourbon, ljupka mini-diva zadivljuje glasovnim rasponom i tehnikom, ali i originalnošću – ako ne egzotikom – poteklom iz nama slabo poznate kulture. Aktuelni album She Moves On (2017, ACT/Warner) i nije prvina da tumači Hendriksa, ali pevačka obrada Džimijeve Drifting s vokalizama a ne solažama sve žmarce u zgradi isterala nam je uz kičmu. Da bude i teže, samo s el. gitaristom Koenova mnogo obrađivana Hallelujah navodnjavala je oči i tiskala knedle u grlo jače no ikad. Ovacije!

Slogan ovog BJF – Bez granica – srećom je lansiran mesecima pre no što su mnogi nalegli na rudu razgraničenja (kao teme bez odrednica). Ipak, zadržao je u zabranu poslednje noći, zadiranjem u šesti dan, ono što organizatorima dobro zvuči – srpski showcase – ali nadarenom i vrednom domaćem podmlatku uskraćuje veću pažnju javnosti. Dovoljno nas je ostalo za neobično, moderno i nervozno tumačenje narodnih pesama s Kosova, u izvođenju Irine Karamarković i klavirskog trija koji predvodi austrijski pijanista; za ambijentalni Uroš Spasojević projekt bas-gitariste s klaviristom i ženskim vokalom; i za mladalački bap alt-saksofoniste/kompozitora Uglješe Novakovića, poznatog iz Soul Connection Duška Gojkovića.