Prošle nedelje u Ateljeu 212 premijerna publika iskreno je aplaudirala Urnebesnoj tragediji u kojoj Dušan Kovačević, na primeru jedne porodice, priča o ludilu vremena, raspadanju države, gladi, nemanju novca za zdravstvo, propadanju kulture. Urnebesna tragedija je napisana 1990. godine. Od devet lica ovog Kovačevićevog teksta, jedino Milan pokušava da reši nesuglasice i probleme u porodici i da zaustavi nadolazeći kraj. U predstavi Ateljea 212, Milana igra Branislav Trifunović.
Osim po ulogama u Ateljeu 212, čiji je član, i u drugim pozorištima, poznat je i po filmovima u kojima je glumio i koje je producirao, po časopisu „Lice ulice“ koji je osnovao kako bi pripadnici marginalizovanih grupa lakše živeli, ali i po stavovima kojima bi da promeni svet.
„VREME„: Nova inscenacija bilo kog teksta Dušana Kovačevića je događaj i siguran repertoarski potez, zato što su njegove predstave po pravilu rado i dugo gledane.
BRANISLAV TRIFUNOVIĆ: Duško Kovačević je – Duško Kovačević, i tu je sve jasno. On je usavršio tragikomediju, žanr koji odgovara ovom delu Evrope, on razume strukturu naroda, on je od onih dobrih pisaca skenera koji umeju da lociraju problem i pretvore ga u dramsku situaciju, a u komadima koje je pisao krajem osamdesetih umeo je i da oseti šta nas čeka.
Reditelj Marko Manojlović opisuje Urnebesnu tragediju kao realnost dovedenu do apsurda…
Da, zato što je realnost koju živimo i o kojoj pričamo ovom predstavom, apsurdna. Mi je živimo kao da je ta apsurdnost nešto normalno. Kad bi neko hteo da napiše komad o nama sada, komad u kome bi likovi bili inspirisani likovima aktuelne vlasti – znači Santosom, Doktorom Smrt, Slinom i ostalim ljudima čudnih nadimaka – mislim da to ni Dušku Kovačeviću ne bi pošlo za rukom! Apsurd je logična posledica matrice, zastrašivanja i zamene teza, koju ljudi na vlasti temeljno i uspešno sprovode. Ova vlast zna kako da vlada narodom. Neko nas je dobro prostudirao, psihološki, sociološki, svakako. Neprestano nas plaše da će nam biti gore, da će se, na primer, vratiti „žuti“, da će se vratiti neman! I narod poveruje da su ‘žuti’ gori od ovih. Tačno je da su oni pravili svakakve gluposti i greške, ali sve je to manje od grešaka koje pravi sadašnja vlast. A narod je lako zastrašiti, zato što pamti sankcije, nemaštinu, rat i bombardovanje. Takav narod kaže: dobar nam je ovaj, ne spava, stigne svud, zna engleski, ima i indeks, bolje da ja ćutim da ne bude gore od ovoga.
A šta ako je narod u pravu, ako zaista neka nova vlast bude gora od sadašnje?
Da se ne lažemo: gorih od ovih nema. Ne kažem da postoji neko mnogo, mnogo bolji. Ali mislim da su ovi najgori. Rekao sam vam već, vladaju po matrici zastrašivanja i zamena teza. Nedavno sam gledao bivšeg ministra informisanja a sadašnjeg predsednika, kako objašnjava da penzije nisu bile smanjene. Kako li te njegove reči doživljavaju ljudi koji svakog meseca prime ček i vide šta na njemu piše? Kako uspeva da ih i pored toga obrlati da glasaju za njega? Ko je tu lud? Ljudi se boje. Misle: kad smo izdržali bombardovanje, izdržaćemo i ovo. To je atak na svest! Lažima, penom od obećanja, paravanom koji prave za svoje posliće za uzimanje para, oni vređaju inteligenciju, vređaju mene kao čoveka… Nametnut nam je stres da bivšeg ministra informisanja sa prosekom 9,44 stalno neko napada: te mu je podmetnuto oružje u Jajincima, te mu je udaren automobil, te ga napadaju Amerikanci, vanzemaljci i američka televizija, a on – prijatelj sa svima. I posle svega toga, narod misli: bolje da ćutim da ne bude gore, još samo ovo da izdržim, još samo ovo – i tako prođu godine. Imamo 400.000 nepismenih, a niko ništa ne preduzima da ih opismeni. Niko, ni ova ni bilo koja prethodna vlada, niko! Ne zanima ih. Jer to su ljudi kojima se obraćaju, ne obraćaju se onima koji čitaju. Ja zaista ne omalovažavam ljude koji nisu pismeni, nije to njihova krivica. Ja samo tvrdim da bi i oni sve razumeli samo kad bi im se na pravi način objasnilo šta im se događa.
Kultura ima tu moć, zašto pozorište ne pravi predstave koje će biti za svakog?
Ne mislim da je pozorište dužno da obrazuje niti da krpi decenijske rupe u obrazovanju. Kultura je tu da proširi već postojeće vidike, a ne da namešta ljude tamo gde nikad nisu bili. Država treba da obrazuje ljude koji će jednog dana sami doći u pozorište, kako bi benefit od toga imali i oni i država. Nisam za to da svaka predstava treba da je za svakoga, ili da je odlična. To je nemoguće. Jedino šta pozorište može da uradi, kao uostalom i bilo ko drugi u kulturi, jeste da radi najbolje što može i ume, pa da dobrim glasom o sebi privuče ljude. Inače, očekivati od pozorišta ili od kulture uopšte da će da zakrpi rupe u obrazovanju od 20-30 godina, to je besmisleno. Vi ne možete očekivati cvet ili krompir tamo gde je iz zemlje sve izvađeno i srušeno a ništa nije zasejano. Država može da obnovi domove kulture po Srbiji, da u njima organizuje program, radionice za decu, da dovede glumca, pisca, pa će jednog dana neko dete, neki čovek iz tog mesta, napisati svoju knjigu i napraviti predstavu.
Vaš predlog je dobar, ali skup.
Koliko košta da se obnovi dom kulture? Da li košta četiri miliona evra, koliko je poslednje tri godine plaćeno da se postave po centru Beograda one novogodišnje lampice u obliku satova na kojima je pet do dvanaest? Šta nam država time poručuje? Da joj je bitnija firma koja se bavi novogodišnjom rasvetom nego kultura? Da više veruje Deda Mrazu nego kulturi?
Verovatno bi se i najveći laik složio s vašom računicom, pa zato čudi kako to da se ljudi, dakle ovo demokratsko društvo, nisu pobunili protiv trošenja para na, recimo, pomenutu novogodišnju rasvetu?
Niko ne pominje da 40.000 ljudi godišnje odlazi iz zemlje, uglavnom obrazovanih i mladih. Predsednik o tome uopšte ne priča, i mislim da mu je malo i drago da ti ljudi odu kako mu ne bi pravili probleme. Kritične mase koja bi mogla nešto da promeni u ovoj zemlji, sve je manje.
Maločas ste se zapitali ko je tu lud. To je jedno od glavnih pitanja Kovačevićeve Urnebesne tragedije.
Milanov otac Vasilije (igra ga Branimir Brstina) nekadašnji je visokopozicionirani službenik koji je potpisivao smrtne presude, znači ubijao je, i koji je verovatno zbog toga poludeo, oboleo je. Ostali nisu bolesni, zvanično su funkcionalni, a u stvari su izuzetno disfunkcionalni. Ti drugi su pre svega egoisti, vode računa samo o svojim problemima. Jedino Milan pokušava da smiri situaciju, ali ne uspeva. Svi su u vrzinom kolu bez izlaza. Egoizam je toliko velik, da će im popucati kuća. Ja mislim da našu bivšu zemlju nije ubio nacionalizam već ljudi koji nisu bili u stanju da vode računa o svojim najbližima.
Kako Milan izdržava sve te pritiske? On, osim porodičnih, ima i velikih problema u pozorištu čiji je direktor i gde traje haotična situacija istovremeno kad i u njegovoj kući.
Milan u jednom momentu kaže: „I meni se ne sviđa moj život, pa ga ja eto živim.“ Pristaje na život koji je pakao. Sve će probati ne bi li smirio brata (Nebojša Ilić), svoju ženu i dete (Sonja Kolačarić, Amar Ćorović), kolege u pozorištu, ali neće uspeti. Kuća se raspala, glumac se ubio. Milan nije uspeo nikoga i ništa da spase.
Na kraju predstave na pozornici ostaje Neven, Milanov i Ružin dvanaestogodišnji sin, sa pištoljem u ruci koji je zatekao u kući i pitanjem „ko sam ja„.
Jeste, roditelji su mu ostavili razrušenu kuću da se snalazi. Ne znam šta bi se meni desilo da mi je neko dao pištolj u to vreme kad je krenulo naopako devedesetih. Znam puno prijatelja kojima su dotureni pištolji pa su završili što na ratištima što u nekim drugim zemljama baveći se ko zna čim, i od kojih mnogi nisu živi. To je zaleđe koje su nama ostavile devedesete. Kuća je polako razbijana: prvo se odvali luster, pa se pomeri zid, a dok se to dešava svi mi nastavljamo da živimo kao da se ništa ne dešava. Kao da je sve u redu. To je metafora koju smo predstavom hteli da pokažemo. Osim Nevenovog pitanja „ko sam ja“.
S obzirom na to da se pred svakim problemom i nelagodnom situacijom Neven brani glasnom muzikom, da li mu je uopšte stalo do odgovora?
Neven u predstavi sluša Disciplinu kičme iako je po Dušku Kovačeviću trebalo da sluša Elvisa, muziku koju je slušao njegov otac. Te godine kad je napisana Urnebesna tragedija kod nas je objavljeno nekoliko dobrih albuma, a mi smo izabrali Zeleni Zub na Planeti dosade. Neven sluša pesmu Betmen, Mandrak, Fantom, čiji su stihovi „ne, ja nisam dete i tebi moji prsti prete i prijatelji moji jesu Betmen Mandrak Fantom“. To jeste Nevenovo bežanje od stvarnosti. Ali on sluša i pesmu u kojoj se kaže „tata. mama, ja nisam sa vama“. Imao sam 12 godina 1990, kao i Neven. I pitao sam se ko sam ja. Ja sad imam 40 godina, ali i dalje imam isto pitanje. Mislim da današnji klinci ne stižu do takvih pitanja od stvari koje im svakodnevno troše život. Nemaju vremena da se zainteresuju za sebe.
Ako je pozorište mesto gde se trezveno sagledavaju društveni i lični problemi ne bi li se predočili publici, da li je pozorište oaza normalnosti?
Jeste, s tim što bih ja voleo da pozorište jasnije i glasnije govori o sadašnjosti. Ne mora u svakoj predstavi. Ali nužno je da mi u pozorištu povremeno budemo hrabriji, da direktno i otvoreno progovorimo i o onome o čemu se ne govori.
Kao pre pet godina u autorskom projektu Olivera Frljića Zoran Đinđić koji je igran u Ateljeu?
Recimo kao u Đinđiću. Mada, možda je to bilo previše direktno, možda je bilo…
Prerano?
Ne, trenutak jeste bio pravi. Ne trebaju pozorištu istorijska distanca ni povoljne društvene okolnosti da kaže šta hoće da kaže. Mi smo predstavom govorili šta je dovelo do ubistva premijera, i šta se posle dešavalo sa tom zemljom. Najmanje smo govorili o Zoranu Đinđiću. Govorili smo o mulju, o blatu u koji je došao, on, čovek drugog mozga. Nije ni čudo što je postao smetnja. Kažem vam, voleo bih da pozorište bude glasnije, hrabrije i da kaže ono što drugi ne govore.
Predstava Beton mahala, projekat koji ste radili sa mladima iz Novog Pazara da biste zajedno rekli šta mislite o nacionalnosti, baš će večeras (četvrtak) u Zvezdara teatru imati 50. izvođenje. Da li se njen glas čuo?
U jednom trenutku sam bio siguran da smo nešto uradili, promenili. Ali sad, posle tri godine, nisam siguran u to. Nisam siguran da su naša energija i sve šta smo preživeli sa tom predstavom značajno promenili mlade Beton mahale i one oko njih. Očekivao sam da će oni imati više muda nego što se ispostavilo. Ali, bez obzira na to, mislim da smo ovom predstavom dokazali šta sve pozorište može. Da čak i kad radite sa mladima iz grada koji nema pozorište i čija je vlast protiv vas, moguće je napraviti predstavu koja govori otvoreno i hrabro.
Vi ne izbegavate predstave van prestonice, igrali ste u Somboru, Kruševcu…
Razumljivo, ja sam iz malih gradova, iz Kruševca i Užica. To su gradovi u kojima je glumio moj otac, i odlično znam šta su mi kad sam bio mali značila gostovanja pozorišta ili glumaca iz Beograda. Imam ogromno poštovanje prema ljudima koji su karijeru posvetili pozorištu u malom gradu. Moj otac je jedan od njih. Preko dve stotine premijera je odigrao u malim pozorištima Srbije i Bosne i Hercegovine, i nije ga zanimalo da dođe u Beograd iako je imao prilike. Odlučio je da bude misionar u malom mestu. Za mene je to herojstvo, pogotovo za nekog ko se bavi poslom koji podrazumeva pažnju javnosti. U Užicu se upravo održava 22. jugoslovenski pozorišni festival „Bez prevoda“. Odlično se sećam šta mi je značilo da sedam dana gledam najbolje predstave u zemlji. Šok totalni! Meni i nekim mojim prijateljima je užički festival promenio život, mi smo pričali o predstavama, nešto nas je vuklo da nastavimo tim putem, ne mogu da vam opišem kako je to bilo i šta nam je značilo. Oni koji pričaju da nam ne trebaju festivali, nikad tako nešto nisu osetili. U svakom gradu koji ima pozorišnu zgradu trebalo bi napraviti festival!
U toku je buđenje televizijske produkcije, naročito serija. Čini se kao da nema glumca koji negde nešto ne snima…
Osim mene. Ja nisam ljubitelj snimanja serija, što ne znači da ne bih. To bi mi možda rešilo finansijske probleme, ali… ako nešto ne mogu da gledam, onda ne bih ni da glumim u tome. Ja sam od onih koji misle da glumac ne treba svakog dana da bude i u seriji i u reklami i u skeču. Da li je meni, glumcu, dužnost da budem na sto mesta? Ne, nije! Da li imam prava na lični izbor da li hoću da budem na sto mesta? Da, imam.
Da li isto pravilo važi i za filmove? Zašto ste, na primer, prihvatili ulogu u debitantskom filmu Nikole Koje Stado?
I ispostavilo se da sam dobro uradio – to je najgledaniji film u Srbiji!
Da li ste zadovoljni prijemom Odumiranja, najnovijeg filma koji ste producirali? Da li se isplati biti producent?
Mislim da već sam naslov tog filma govori da me ne zanimaju komercijalni filmovi. Ne bavim se ja filmom da bih zaradio. Nikom nisam dužan, sve honorare sam platio, ne vozim džip, nemam stan ni tajne račune u inostranstvu. Miloš Pušić, reditelj Odumiranja, i ja pripremamo dugometražno-dokumentarni film o Draganu Stojkoviću Piksiju…
Zar neće to biti komercijalni film?
Kad ste videli neki dokumentarni film koji je komercijalni? Dakle: letos smo bili dve nedelje kod Piksija u Gvandžuu, to je kineski „gradić“ od 18 miliona stanovnika. Piksi je jedan od onih naših ljudi koji su izuzetno cenjeni i poštovani tamo negde, a ovde baš i nisu. On je primer svih onih čije je mišljenje trebalo da slušamo, a nismo, nego smo ih sklonili. Piksi je od deteta iz Pasi Poljane kod Niša postao autoritet kome japanski car daje orden – prava filmska priča! Ta, ni bilo koja druga čast, sva slava i novac, ništa ga nije promenilo: Piksi je veliki gospodin, radi sve bolje, i veoma mu je stalo. Mislim da ćemo imati zanimljiv film, sa brojnim sagovornicima, poznatim imenima iz sveta fudbala, koji su o Piksiju otkrili mnogo toga dosad nepoznatog. Milošu i meni pomažu prijatelji da završimo ovaj film što znanjem, što informacijama, što novcem. Film će koštati između 400.000 i 500.000 evra, što je nezamislivo za Srbiju. Trudimo se da film tako i izgleda. Zadovoljstvo koje osetiš kad doneseš svoj film u bioskop niko ničim ne može da ti plati. Ja odlično pamtim šta mi je film značio kad sam tek shvatio šta je to. Ta klinačka zaluđenost me još uvek drži.
