Među devet predstava ovogodišnjeg Sterijinog pozorja preovlađuju neka nova imena autora i pozorišta van prestonice, zbog čega su selekciju Boška Milina jedni proglasili hrabrom i dokazom da je promena koncepta ovog festivala bila dobar potez, a drugi čudnom i potvrdom da je prethodna varijanta bila bolja. Kao što se zna, Pozorje više nije festival nacionalne drame i pozorišta što je bio prethodnih petnaestak godina, već će se, isto kao i prvih pedesetak godina, na njemu opet takmičiti predstave nastale po tekstovima domaćih autora, što je i bio razlog njegovog osnivanja pre 63 godine.
Da odbrane ovu promenu, profesor Boško Milin izabrao je sledeće predstave: Carstvo nebesko (režija Jernej Lorenci, Narodno pozorište i Bitef teatar Beograd), Ožalošćena porodica Branislava Nušića (režija Milan Nešković, Teatar „Fjodor Volkov“ iz Jaroslava, Rusija), Jami distrikt Milene Bogavac (režija Kokan Mladenović, Bitef teatar, Centar za kulturu Tivat, Festival MASZK iz Segedina i Think Tank studio iz Novog Sada), Švajcarska Petra Mihajlovića (režija Milan Nešković, Narodno pozorište Republike Srpske, Banjaluka), Kepler 452–B Tijane Grumić (režija Jug Đorđević, Pozorište „Bora Stanković“, Vranje), I ostali Maše Radić, Mine Ćirić, Nede Gojković i Galine Maksimović (režija Stevan Bodroža, Ustanova kulture „Vuk Stefanović Karadžić“, Beograd), Hajka na vuka Ognjena Obradovića (režija Nataša Radulović, Šabačko pozorište), Svedobro Stevana Vraneša (režija Nemanja Ranković, Narodno pozorište iz Užica) i Utopljena duša Aleksandra Jugovića (režija Slobodan Skerlić, Beogradsko dramsko pozorište).
„VREME„: Jedan od razloga što se Pozorje opet bavi samo nacionalnom dramom jeste podstrek našem dramskom stvaralaštvu. S obzirom da poznajete pozorišnu produkciju između prošlog i ovogodišnjeg festivala, da li je ta namera ostvarena?
BOŠKO MILIN: Pitanje je koliko njih je tu nameru shvatilo. Pozorišta u unutrašnjosti pokazala su veliku hrabrost zato što su rešila da ne igraju na sigurno, da ne postavljaju dramske tekstove naše klasike koje će publika sigurno prihvatiti, Steriju i Nušića. Usudili su se da publici ponude nove, u ovom slučaju mlade dramske pisce, i imali su reditelje sa sluhom za takve tekstove. Šteta što se većina naših pozorišta nije usudila na takav korak. Ali, mislim da će sledeće godine biti više domaćih tekstova nego sad, što će možda biti podsticaj pozorištima da obrate pažnju i na njih.
Zašto ste se odlučili za autore čije karijere tek počinju? Da li su njihovi tekstovi i režije zaista bolji od njihovih već renomiranih kolega? Mnogi ovakvu vašu odluku smatraju hrabrom.
Odlučio sam da pozovem ne debitante, to su autori koji već imaju po neku izvedenu profesionalnu predstavu, ali još nisu učestvovali na Pozorju. Priznaćete, i Sterija i Nušić i svaki drugi pisac nekad su imali svoj debi, zašto ne bi i ovi mladi ljudi čije drame zaslužuju da dođu na Pozorje. Naglasio bih da su to ljudi koji su se opredelili da u ovoj zemlji svoj život zasnuju na pisanju pozorišnih komada, a znamo kakva je finansijska situacija naše pozorišne scene. Prema tome, ja toj deci moram da skinem kapu. Oni su hrabri, a ne ja. Zatim, iskusnih autora ove godine gotovo da nismo imali na našim scenama. Bila su dva izvođenja po tekstovima Duška Kovačevića, u Banjaluci i u beogradskom „Ateljeu 212“, i jedna predstava po tekstu Ljubomira Simovića u Somboru. To su predstave s pravom cenjenih umetnika, ali kad se sravni šta je moglo da se postigne a nije, pokazalo se da su upravo sterijanski debitanti imali više živosti i energije.
Na jednom blogu pojavila se primedba da sve autore ovogodišnjeg Pozorja vi lično poznajete. Čak je predložen slogan „Moji studenti„.
Tačno je, poznajem ih. Oni su diplomirani dramaturzi i reditelji, ja sam redovni profesor Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, i svako od njih je slušao moja predavanja ili, dok sam bio asistent, prisustvovao vežbama. Ali to nisu samo moji studenti već i Stevini (Koprivica), Biljanini (Srbljanović), Milenini (Marković), Medeničini, Prokićevi… U pozadini te i ostalih primedbi je pitanje da li sam mogao da pozovem druge predstave? Da, mogao sam, da su bile bolje od ovih koje sam pozvao. Moram da kažem da postoje predstave koje imaju fantastičnu scenografiju i odlične kostime, ali podsetiću: Pozorje je, ipak, festival dramskog teksta. Zatim, ima predstava koje su nastale po delima pomenutih Sterije i Nušića i drugih velikih pisaca, ali nisu imale scensku ubedljivost i živost kao što imaju ovih devet.
Među naslovima koji nisu na vašoj listi najčešće se pominju Moja ti Olge Dimitrijević, Zrenjanin Igora Štiksa Zrenjaninskog pozorišta u režiji Borisa Liješevića, i Grobnica za Borisa Davidoviča Novosadskog pozorišta u režiji Aleksandra Popovskog.
Igor Štiks nije naš autor, samo piše na zajedničkim jezicima ovog područja. Grobnica je veličanstvena knjiga veličanstvenog pisca i raskošne režije koja je potpuni promašaj. Tekst Moja ti Olge Dimitrijević je nagrađen na konkursu Sterijinog pozorja za originalni dramski tekst, realizovan je u koprodukciji Sterijinog pozorja i „Ateljea 212“, napravljena je izuzetno dobra predstava i prikazana je prošle godine na zatvaranju festivala. Ta predstava jeste u kontekstu predstava koje sam odabrao, ali je već viđena na Pozorju. Dao sam šansu onima koji nikad nisu bili na Pozorju.
Nema ni jedne predstave iz Vojvodine.
Nije tačno. Jami distrikt je koprodukcija u kojoj učestvuje Think Tank studio iz Novog Sada.
Propozicijama su odgovarale tri predstave koje je režirao Kokan Mladenović. Zašto ste izabrali Jami distrikt, a niste Rubište po tekstu Ninoslava Đorđevića Šabačkog pozorišta ili Kad bi Sombor bio Holivud Narodnog pozorišta Sombor?
Zato što je Sombor autorski projekat Kokana Mladenovića, što znači da nije autorski tekst. U situaciji u kojoj sam imao u konkurenciji Jami distrikt, tekst Minje Bogavac koja je jedna od naših najizvođenijih mladih autorki a još nije bila na Pozorju, festivalu dramskih tekstova, ja sam se, naravno, odlučio za Jami distrikt. Što se tiče uspele predstave Rubište, ostalo mi je žao što za nju na Pozorju nije bilo mesta, između ostalog i zbog izvanredne scenografije Vesne Popović.
Predstava Carstvo nebesko reditelja Jerneja Lorencija takođe je autorski projekat, istina, koji potpisuju dramaturzi Matic Starina i Filip Vujošević, pa ste je ipak pozvali na Pozorje.
U Carstvu nebeskom naša epska poezija pretvorena je u dramsku formu na jedan veoma inteligentan, provokativan i inovativan način, a ono što su napravili glumci Narodnog pozorišta u ovoj predstavi kombinujući stvaralaštvo našeg narodnog uma i svog ličnog doživljaja, zaista je inspirativno. U prvom delu predstave je muška epika, a u drugom, posle bitke na Kosovu je ženska tragika. Carstvo nebesko je, pre svega, veličanstven teatarski uspeh, a takođe i veličanstven tekst, jer mi u našoj kulturi ništa bolje nemamo.
Izabrali ste dve predstave u režiji Milana Neškovića. Jedna od njih je Švajcarska iz Banjaluke, a druga je Ožalošćena porodica u izvođenu pozorišta iz Rusije. Novo čitanje istog tog Nušićevog teksta u beogradskom Narodnom pozorištu, međutim, niste izabrali.
Da, zato što su stranci ostvarili veoma inspirativno i sveže čitanje klasike na živ i, na izvestan način, potresan način i zato što su glumci prepoznali tekst kao nešto što im je blisko. Predstava Švajcarska po tekstu Petra Mihajlovića je tekst nagrađen Nagradom „Slobodan Selenić“ na FDU, i prikazuje jednu zaumnu priču o nama koji tragamo za rešenjem kao u zemlji iz bajke, kako se doživljava ta zemlja.
Za program Krugovi u kome su najbolje predstave iz regiona, izabrali ste dve predstave iz Hrvatske (Ljudi od voska Mate Matišića, režija Januš Kica, HNK Zagreb, i Črna mati zemlja Kristijana Novaka, režija Dora Ruždjak Podolski, ZKM) i iz Slovenije Zid, jezero Dušana Jovanovića. Ovaj tekst nije nov…
Krugovi nije program u kome se prikazuju samo novi tekstovi, a Zid, jezero Dušana Jovanovića je poslednji nagrađeni tekst na Pozorju pre raspada Jugoslavije. Režija Miloša Lolića u Slovenskom narodnom gledališču nudi novo čitanje ovog dela koje svakako pripada Pozorju, i to dela jednog od najvećih pisaca Jugoslavije.
Smatra se da je Sterijino pozorje pokazatelj tema i stilova pozorišne produkcije u godini između dva festivala. Sudeći po vašoj selekciji, čini se da se smanjuje interesovanje pozorišta za političke i društvene teme.
U izvesnom smislu, ljudske teme u pozvanim predstavama jesu društveno angažovane, samo što nisu vezane za neku političku strukturu. Neke predstave su izuzetno kritične – Jami distrikt na primer. Neke predstave govore kako se porodica, kao segment društva, batrga u sukobu sa onim što joj društvo čini kao što je Hajka na vuka Ognjena Obradovića. Svedobro Stevana Vraneša je o pokušaju izlaženja porodice iz nekog sistema. U toj grupi je i predstava mladih dramaturškinja Maše Radić, Mine Ćirić, Nede Gojković i Galine Maksimović, koje su četiri dramska teksta spojile u celinu što je ovde neuobičajeno. Do danas ne znam ko je tu šta pisao, ali znam da je dobro. Zatim, u predstavi Kepler 452–B Tijane Grumić stapaju se teme koje je teško zamisliti da se mogu stopiti: sudbine običnog čoveka i medijskih zvezda i zvezda u kosmosu. Utopljena duša Aleksandra Jugovića, o pesniku Vladislavu Petkoviću Disu koji strada na brodu pokušavajući da učini nešto za svoju zemlju, priča je o sudbini umetnika.
Na početku ovog razgovora istakli ste pozorišta van Beograda. Njihovo učešće na Pozorju je redak primer decentralizacije kulture o čemu se dugo unazad govori, ali bez pomaka ka rešenju problema.
Nisam ni ja znao šta i kako rade svi ti ansambli van glavnih centara dok nisam otišao da ih vidim. Ukazala mi se šansa da ih upoznam sa ostatkom kulturne javnosti, i ja mislim da su svojim delom oni to zaslužili. Svaka prilika je podsticaj, neka se odvaže da krenu dalje u tom pravcu. Nadam se da će ih i drugi slediti. Dao sam šansu domaćoj drami, što je bio nužan potez da Pozorje opstane, inače bi se pretvorilo u još jedan festival u nizu. Drago mi je što itekako ima nade za domaći dramski tekst, samo ako pozorišta budu spremna da ga izvode. Znači, nije stvar na piscima, sad je stvar na pozorištima.
