Dugometražni film se smatra naslednikom književne forme romana. S pravom. U to smo uveravani sa različitom argumentacijom i od izvora s različitim stepenom autoriteta. Od Danila Kiša povodom prvog FEST-a 1971. godine pa do bezbrojnih replika u američkim sitkomima sa tezom: „Zašto čitaš knjigu kad je postoji film?“ Sedma umetnost se razvijala delom kao umetnička forma, naročito u Evropi, delom kao industrija preko Atlantika. Televizija se, s druge strane, nikada nije ni trudila (ili tek incidentno) da proizvede fikciju sa umetničkim pretenzijama. Serijalnost dugačkih i lepršavih fikcionalnih formi prošaranu burnim strastima televizija je nasledila od radija. Termin sapunica nastao je po reklamama za sapun kojima su prekidane melodrame u nastavcima. Televiziji treba neki lak segment sadržaja kao izgovor da se guraju pivo i deterdžent. Visoka umetnost tera čoveka da misli, a bolji je potrošač koji je pasivan i čiji su moždani talasi na granici sa lakom dremkom.
Naravno, ima i časnih izuzetaka koji su sa televizije prešli u istoriju filma. Recimo serija Tvin Piks Dejvida Linča, Dekalog Kišlovskog (otkazan posle prve sezone pošto je izvršni producent odustao od projekta) ili Angels in America, reditelja Majka Nikolsa i scenariste Tonija Kušnera.
Međutim, početkom 21. veka stvari se preokreću, čemu je doprinela kombinacija faktora. Neki od njih su besmisleni i autokastrativni kriterijumi američke agencije za rangiranje filmova MPAA, koji bitno utiču na to koliko će ljudi videti jedan film u američkim bioskopima. S druge strane, napretkom tehnologije prenosa TV signala u američke domove stigli su kablovski paketi koji su doneli male nezavisne kanale i njihove produkcije. Pošto nisu potpadali pod velike televizijske mreže (ekvivalent onome što je u Srbiji nacionalna frekvencija) kriterijumi za nasilje, seks i vulgarnosti su bili mnogo niži. Revolucija počinje od televizije HBO, koja pristaje da producira seriju Sopranovi od koje su odustale veće TV stanice. Od Sopranovih, koju je nedavno Američko udruženje scenarista (Writer’s Guild of America) proglasilo za najbolje napisanu TV seriju u istoriji televizije, preko Seks i grad, John from Cincinnati, Rome, How to Make It in America, The Wire, In Treatment, Generation Kill, Flight of the Conchords, Six Feet Under, Oz pa do tekućih True Blood, Boardwalk Empire, The Newsroom, Girls, Game of Thrones, ovaj TV kanal odgovoran je za neke od najboljih TV serija ikada snimljenih.
Od tada počinje velika migracija iz Holivuda ka televiziji koja se uvek smatrala kao niža, manje respektabilna i manje plaćena grana posla pravljenja pokretnih slika. Neki od najvećih reditelja i dobitnika Oskara za režiju, nakon ili paralelno sa svojom filmskom karijerom, prihvataju se produciranja i režiranja TV serija. Nakon što je već pokrenuo seriju Boardwalk Empire, Martin Skorseze trenutno razmatra pravljenje TV serije od svog hita Bande Njujorka iz 2002. godine zato što je ta „epoha bila previše bogata da se u potpunosti istraži u dvočasovnom filmu. TV serija će nam omogućiti vreme i kreativnu slobodu da pokažemo ovaj živopisni svet i sve posledice koje on ima i na današnje društvo“. Možda najbolja potvrda da je televizija postala podjednako bitna kao i film jeste vest da je reditelj Ang Li, neposredno nakon osvajanja Oskara za film Pijev život počeo da radi na TV seriji Tyrant kablovske mreže FX.
Evo jednog ličnog izbora aktuelnih TV serija na koje vredi obratiti pažnju.
The Killing
Jedina produkcija koja je po kvalitetu i po nagradama uspela da uzdrma primat HBO–a je AMC, prevashodno serijama The Killing, Mad Men i Breaking Bad. U ovom prikazu preskočićemo Mad Men, koji, iako u svojoj šestoj sezoni, nije pao u kvalitetu, ali jeste zapao u monotoniju. The Killing je adaptacija istoimene danske serije koja se trenutno prikazuje na RTS1. Američka verzija koju je pisala ista scenaristkinja, Vina Sud, smeštena je u Sijetl, grad sa najviše kišnih dana u godini od svih velikih gradova SAD. Geografija i meteorologija određuju čitavu atmosferu ove detektivske drame. Prve dve sezone bavile su se slučajem koji je bio nepredvidljiv, te i dobar, dobar zato što je vodio gledaoca suprotno intuiciji klasične detektivske proze koja uvek podrazumeva neki promišljeni zločin i kriminalnog genija iza njega. Ovaj slučaj se bavio političkom pozadinom ubistva jedne tinejdžerke i kompleksnom mrežom interesa, do kojih neki nisu imali veze sa samim zločinom. A ništa nije tako nepredvidljivo kao sticaj okolnosti. Ova scenaristička ingenioznost zajedno sa neprestanom kišom koja pada u Sijetlu kao i tamnoplavim post–noire filterima na kamerama, čine ovu seriju odličnom opcijom za osveženje od letnje žege.
Top of the Lake
Čuvena novozelandska rediteljka Džejn Kempion, najpoznatija po filmu Klavir, vratila se na scenu mini serijom Top of the Lake. Detektivka, koju u seriji glumi Elizabet Mos, koju znamo kao Pegi iz Med Mena, vraća se u svoju rodnu zabit da istraži slučaj nestanka trudne dvanaestogodišnje ćerke lokalnog narko-bosa i njegovu familiju koja se bavi proizvodnjom ekstazija. Holi Hanter ponovo sarađuje sa Džejn Kempion, ovoga puta u zabavno bizarnoj ulozi androginog gurua. Kako slučaj napreduje, serija je sve manje policijski triler, a sve više postaje drama o čitavoj plejadi različitih karaktera i njihovoj egzistenciji tu na kraju poznatog sveta. Kriminalistički deo priče nije ni loš ni genijalan, ali to i nije previše bitno.
The Good Wife
U produkciji čuvene filmske braće Ridli i, nedavno preminulog, Tonija Skota, ova na prvi pogled prosečna advokatska drama u svojih već punih pet sezona ne pokazuje znake posustajanja ni pada kvaliteta. Televizija u svojoj najčistijoj formi, ova popodnevna zabava za domaćice i nezaposlene ujedinjuje sve oblike američke TV zabave: politiku, fascinaciju pravosudnim sistemom, seks, kriminal, melodramu. Prosečno je prosečno zato što je najprijemčivije. Ono što razlikuje ovu seriju i čini je vrednim ovog izbora je što je jako dobro napisana. Džulijana Margulis u glavnoj ulozi je ubedljiva, elegantna i – osvežavajuće sredovečna. Već je bilo previše dvadesetpetogodišnjih naučnica, doktorki i advokatica.
Homeland
Ova serija je prvi uspešan televizijski osvrt na još tinjajući rat protiv terorizma. Uspeh duguje prevashodno odličnoj glumi dva glavna lika. Kler Dejns igra strasnu, ali psihološki nestabilnu agenticu CIA Keri Matison, koja progoni agenta Al kaide u vrhovima američke političke vlasti, narednika Nikolasa Brodija (u tumačenju Demijena Luisa), ali i gaji izvesna osećanja prema njemu. Homeland odlično spaja špijunske zaplete sa ličnim dramama i ne dopušta banalizaciju patriotskim mlaćenjem. Svi su ovde podjednako odlučni i izgubljeni, dobri i zli, pobednici i poraženi. Trenutni „sukob civilizacija“ – sukob potpuno nekomunikativnih suprotstavljenih sistema vrednosti – ovde dobija dramaturški i akcioni izraz.
Girls
Ova serija o četiri devojke koje žive u Njujorku i nakon diplomiranja na fakultetu na različite načine ne uspevaju da se snađu u svojim prvim pokušajima u stvarnom svetu, na prvu loptu može se ispravno opisati kao mešavina Seksa i grada i Vudija Alena, odnosno prodavanje sopstvene anksioznosti umotane u suvi humor sa golicavim pričama o lošem seksu. Percepciju Girls i ispravnog tumačenja njenog kvaliteta još više otežava činjenica da je debeljuškasta kreatorka serije Lena Danam postala sticajem raznih okolnosti jako popularna, pa se za seriju vezuje promocija sveopšteg i često površnog hipsteraja. Međutim, ispod svega toga krije se jedan jako zanimljiv pristup likovima i dramaturgiji koja često dovodi gledaoca u nedoumicu. Serija se čini kao dobra, ali teško je objasniti sebi ili drugima zašto. Kao da nedostaje referentni sistem kojim bi gledali i vrednovali njen sadržaj. Ta inovativnost je najveća vrednost serije Girls. Današnja neobičnost sutra lako prelazi u mejnstrim. Ali to ne umanjuje značaj i hrabrost inovatora.
