Muzika svakodnevne budućnosti

Teško je pisati o muzici van muzičke štampe, jer vas svaki tekst tera da ga posebno opravdate u kontekstu političkog magazina – prosto kao da vas nevidljiva sila navodi na to da nešto hvalite i više nego što treba, da se ne bi ugasili poslednji prostori kritičkog pisanja. Ipak, novi album St Germain spada u kategoriju događaja godine, po svojoj prefinjenoj, plemenitoj nameri – da ujedini svetove.

Mnogo se razmišljalo šta je to world music, a da nije papazjanija raznih muzika skupljenih sa raznih strana sveta i udrobljena u jednu tržišnu kategoriju da bi se prodala. Dugoočekivani muzički komad Ludovica Navarrea, jednog od retkih od svih priznatih vizionara u savremenoj muzici, daje sjajan odgovor: za istinski world music nije još bilo vreme. Vreme stvarne „svetske muzike“ tek dolazi, plovi internetom kao muzika umrežavanja, muzika tankih spona koje povezuju sve ljude ovog sveta.

Album „St Germain“ je iskorak u našu svakodnevnu budućnost, u kojoj različite muzike odjekuju sa svih strana u isto vreme, sa minijaturnih, a nikad glasnijih zvučnika, uvučenih u naše uši. U njoj se sto godina stari bluzerov glas vozi po digitalnim bas linijama, u njoj se hiljadu godina stari afrički instrumenti trkaju sa drhtavim elektronskim ritmom. Kao šetnja ulicama u Parizu, u kome se stiču svi svetovi.

ISPOD SVEGA: Ispod svega stoji zapovest improvizacije, tako neobična u preprogramiranom okruženju, preuzeta direktno iz džeza, soula i regea, glavnih inspiracija Ludovica Navarrea. Osim ukoliko njegova glavna inspiracija nije bilo neobuzdano voženje mopeda čime se bavio kao mlad, pre muzike… a sva je prilika da jeste, jer je u vožnji motociklom nalazio mir, koga je – posle jedne teške povrede – uspeo da nađe komponujući iz kreveta prve muzičke numere na prvoj dostupnoj jeftinoj elektronskoj opremi.

Rani dani pariskog mangupa iz srednje klase, rođenog u sada pomalo fensi kraju St Germain-en-Laye, školskog momka koje je sebe tražio u vožnji krajem osamdesetih, ostaju nam slabo poznati, jer o njima glavni junak nikad nije hteo da priča, smatrao ih je beznačajnim. Priča počinje iz kreveta u kome je dve godine usamljen ležao osluškujući udaljene zvuke, pokušavajući da na kompjuteru zabeleži muziku – jer više ništa drugo nije mogao da radi.

Prvi tehno i haus momenti već su imali manjeg uspeha pod njegovim raznim pseudonimima, dok se nije upoznao sa tehnologijom, a onda su usledili ozbiljni muzički komadi, svi od reda potpisani sa St Germain – to ime je rezervisao samo za projekte koji su otkrivali novo džez polje. St Germain-en-Laye je inače bio dom džeza u Parizu, ali i kraj u kome su se odavno okupljali pesnici i filozofi, deo mita o boemskom Parizu.

CIGANSKI DŽEZ: Ali zašto je džez bio vodič kroz muziku za Ludovica, odraslog na elektronskom beatu? Možda i zbog toga što je Pariz bio prestonica izlaska džeza van SAD, vrata kroz koja je on prošao da bi stigao u svet, uvek veći od Amerike?

Prvi džez čuo se u tom gradu 1917. kad su prve američke trupe tamo stigle, po ulasku Amerike u Prvi svetski rat. Godine 1934. stvoren je Quintette du Hot Club de France, u kome su Django Reinhardt i Stéphane Grappelli napravili novu stilizaciju džeza. Njihov gipsy jazz ili ‘manouche’, bio je prvi uspešan, originalan džez zvuk koji je nastao van američkog kontinenta – odmah je bilo jasno na koji način Evropljani mogu da doprinesu: vrhunskom stilizacijom.

Provučen pomalo kroz evropsku potkulturu romskog naroda, koja je po svemu bila najbliža afroameričkim lutalicama, džez je zazvučao slobodno i drugačije, swingujući na dotad nepoznat način, nošen netipičnim instrumentima – gitarom i violinom. Evropska stilizacija džeza bila je zasnovana na međuigri gitare koja je davala ritam i violine koja je nosila melodiju, a onda bi se u divljem obrtu našli u suprotnim ulogama. U stvari, Kvintet je bio jedan od malog broja džez bendova u kome su bili samo žičani instrumenti, te su oni držali i ritam.

Na ovaj način, džez je dobio svoj spiritualni produžetak u kontekstu predratne Evrope, Evrope pred sam svetski sukob, postajući i njena muzika. Boljeg slavljenja afroameričke kulture u nastanku nije moglo biti.

Tačno 60 godina kasnije, druga stilizacija iz Pariza pohodila je džez podrume. Ovaj put zasnovana na elektronskoj muzici, sa ritmom koji je propušten kroz mašinu, ali sa mnogo topline.

FRANCUSKI DODIR: Početkom devedesetih, u Parizu se dešavala jedna druga mala revolucija, nešto što će promeniti kartu muzičkog sveta. Začet kao klupska zabava u tehno i haus klubovima Detroita i Čikaga, novi muzički talas se pretvorio u rave – društveni underground pokret i novu industriju u Engleskoj – da bi na kraju dobio svoju zavodljivu evropsku stilizaciju u Parizu.

Izdavačka kuća F Communication, koju su vodili Laurent Garnier, svakako najpoznatiji francuski DJ, te Eric Morand kao glavni operativac, napravila je već do sredine devedesetih solidne temelje za nešto što će se ubuduće zvati „French touch“, odnosno stilizovana elektronska klupska muzika francuske škole. Njen osnovni novi sastojak bio je često džez: pored Garnierovih smelih proboja na tu stranu, koji su ipak uvek ostajali čvrsto u tehnu, album „Boulevard“ sastava St Germain, sa svojim elegantnim beatovima srednjeg tempa, presvučenim sadržajnim dodirima smooth džeza, dobio je neočekivanu ulogu trajnog ideološkog statementa i potrage za toplinom u jednom još više ohlađenom svetu koji je tek nastajao posle Hladnog rata.

Vrlo brzo, imena kao što su Daft Punk, Etienne De Crecy, Bob Sinclaire, Cassius, Air, postaće deo novog svetskog jezika sofisticirane futurističke zabave, temelj pop muzike koja je tek dolazila (doduše u mefistovskom liku Davida Guette). Ali među svima njima, iz pozadine je uvek stajao St Germain sa svojom plemenitom namerom da dotakne viši smisao, koja kao da je deo afroameričkog nasleđa.

Pod imenom St Germain – 1995. izašao je breakthrough singl „Alabama Blues“, fascinatna mala house numera u kojoj se mnogo sempluje Lightnin Hopkinsova eksplicitno antirasistička „Stranger Here“. U stvari, ovo i nije klasičan sempl, jer mu se u pesmi daje uloga naratora kome se dopušta da priča i priča, dok njenu euforičnu grandioznost kroz dance beatove i classy orkestrirani aranžman, prati poruka stare bluz legende, ponavljajući se dok ne postane svima urezana u svest: „If they don’t stop fightning, there is going to be war pretty soon“.

Izuzetno neobična poruka za jedan himnični, uplifting dancefloor hit.

Tim pre što je bila tačna i onda, kao i sad.

AFRIČKA VEZA: „Tourist“ (Blue Note) godine 2000. bio je trijumf ovog koncepta: džez koji je zaigrao, bluz koji ume da pleše, oslobođene mogućnosti organskog beata, kao da su bile njegove glavne neočekivane muzičke poruke. Serija fantastičnih kompozicija, od „Sure Thing“, bogate sampleovanim John Lee Hookerom, preko epske „So Flute“ do „Rose Rouge“ sa nezaboravnom insistirajućom porukom: „I want you to get together“ – sve odreda postale su odloženi hitovi. Nošen talasima beskrajno inspirisanog sviranja najtalentovanijih mladih francuskih džezera koje je sam okupljao, Ludovic Navarre je na svom putu našao duhovnu sferu muzike u ovom remek delu – boljeg slavljenja afroameričke kulture nije moglo biti. Činjenica da je ono nastalo u Evropi bila je znak vremena, jedan od prvih materijalnih proizvoda nove panglobalne popularne kulture u nastajanju, simbol unutrašnjeg putovanja novih građana umreženog sveta.

„Tourist“ je album-fenomen, sa svojih prodatih preko četiri miliona primeraka i dalje se svakodnevno kupuje kao klasik koji nadilazi sve kategorije, mada uslovno pripada široko shvaćenoj dance muzici, kod koje visoki tiraži albuma nikako nisu uobičajena karakteristika. No, na monster turneji od dve i po godine i 250 koncerata, ogromna očekivanja od sledećeg projekta dovela su do klasičnog „burnouta“ autora. Navarre se povukao na skoro celu deceniju, i potpuno nestao iz vidokruga javnosti, živeći krajnje povučeno – tek je nedavno postalo jasno da je sve to vreme radio na nečemu što bi po njegovim unutrašnjim merilima dobacilo do vrhova na koje se popeo u strasnom vizionarskom zanosu „Tourista“. Na jednom usputnom susretu u Beogradu sa njegovim starim drugom, Laurentom Garneirom, pre nekoliko godina sam imao priliku da pitam ima li vesti o Ludovicu, nadajući se da nije potpuno nestao, i dobio sledeći odgovor: „Ah, viđen je napokon u studiju, pre dva-tri meseca, i otad nije ponovo dolazio – ali, uvek je tako sa njim: mnogo mu treba za sve, ali ako je ušao u studio, to znači da ima razloga i da će nešto završiti – za nekoliko godina, ali sigurno će završiti.“ Tako je i bilo, ali niko nije pomislio da će iz studija izaći sa zavežljajem punim afričkih inspiracija.

benoit peverelli / warner music

SPLIN PARIZA: Kad se letos pojavila razrađena mistifikacija što je najavila povratnički album pod imenom „St Germain“, ona je bila, još jednom, potpuno u pariskom tonu – sa lepljenjem maske sa likom Ludovica Navarrea svuda po gradu, kao što je zabeleženo u spotu za izuzetan prvi singl „Real Blues“. Maska je postala zaštitni znak njegove nove vizije i njene sveprisutnosti, i potom se pojavljivala kao najava u bojama svih zastava gde su nastupali, širom sveta, obećavajući mu ujedinjenje kroz St Germain.

U njoj su bogatim semplom jednako prisutni antički bluzer Lightin Hopkins i ovaj moderni kao što je RL Burnside, ali novom pločom vlada gomila sjajnih afričkih muzičara uglavnom iz Malija. Do njih je Ludovic došao istražujući tamošnje krajeve, sledeći prethodnika sa F Communication Frederica Galliana, što je nešto slično pokušao pre desetak godina. Delta bluz ovde sreće afrički bluz na disko podijumu, deep house sreće svoje afričke duhove. Kao što neko reče: Ako je moguće sresti Karlosa Kastanedu kako tripuje na plesnu muziku, to je ovde. Bogatstvo mogućnosti, ovaj put kao deo jedne iste muzičke duge, ispod koje su svi napokon ravnopravni, a boja kože se ne čuje.

Novi album „St Germain“ zato je suštinski pariski album, kao šetnja pariskom ulicom, slobodnom u svom šarenilu života, kao i uvek.

DAN POSLE SUTRA: Ludovic Navarro je 2. novembra 2015. sa svojom novom, afro postavom St Germain, počeo povratničku svetsku turneju iz Beograda. Bila je to jedinstvena prilika da javnost prvi put vidi njegovu novu viziju na delu – sofisticiranu i fizički snažnu u isto vreme, sa digitalnim bitovima duboko utkanim u tapiseriju najrazličitijih zvukova afričkih instrumenata. Fanki elementi su vrcali ispod svega, podsećajući na najbolje američke crnačke bendove sedamdesetih i njihov ležerni ulični glamur. Uz ovu muziku kakvu do tad nismo nikad čuli čak i ne-plesači u prepunom Belexpo centru osetili su da je nepristojno ne pokrenuti noge. To veče smo svi znali da je pred nama jedan od više sile „odabrani“ umetnik i njegov vilinski zaigrani bend, koji zajedno brane mogućnost budućnosti za sve nas.

Koliko su odabrani i koliko je njihova misija posebna, postalo je jasno nekoliko nedelja kasnije: u nastavku putešestvija, St Germain su 12. novembra trijumfalno završili svoj prvi veliki koncert u Ludovicovom rodnom Parizu posle mnogo godina. Prepuna sala u kojoj su svirali zvala se Bataclan. Dok su još nastupali, radnik na ulazu je već lepio plakat sa imenom benda čiji je šou bio spreman za sutra, u petak 13. Bili su to – Eagles Of Death Metal.