Čini se da sva lepota novog albuma Nicka Cavea i njegovih Bad Seedsa dolazi od preglednosti koju on stvara. A pitanje je koliko je ta lepota, uprkos brojnim hvalospevima u svetskoj štampi, zaista zanimljiva svima. Dvostruki album, od kojih svaki disk (polovina? celina?) ima svoj naziv, Abattoir Blues/ Lyre Of Orpheus, producirao je Nick Launay, čovek koji je radio sa Caveovim bendom Birthday Party i koji je koproducirao prethodni album Nocturama. Ploča je snimljena u Parizu u studiju čija tehnika nije izmenjena još od dana kada su tu snimali Serge Gainsbourg i Johnny Halliday. Bend je neposredno pre snimanja napustio Blixa Bargeld, Caveova desna ruka i saputnik na dve decenije dugom putu od berlinskih skvotova prepunih džankija do porodičnog mira u primorskom gradiću Brajtonu, gde je Cave trenutno nastanjen. Umesto (ne i namesto) njega bendu se pridružio James Johnston, frontmen kejvoidnih Gallon Drunk koji su nešto slave i ugleda stekli tokom prve polovine devedesetih. Ovo je Caveov trinaesti studijski album.
Ono što se nameće kao prvi utisak jeste da je Nick Cave u zapremini dvostrukog albuma (ali, ipak, samo sedamnaest pesama) pronašao odgovarajuću meru između odgovornosti koje muke sveta stavljaju pred njega, prevazilaženja vrtoglavice ega zarad očuvanja okupiranih teritorija i želje da se raskoš produkovanog materijala iskaže kroz što više stilova, čime bi se kroz siguran muzičarski nastup udarila finalna fasada sopstvenom memorijalnom centru. Jer Abattoir Blues/Lyre Of Orpheus to i jeste – memorijalni centar Nicka Cavea i Bad Seedsa.
Bolje nego nekakav improvizovani greatest hits set napabirčen od, neretko, ne-tako-esencijalnih singlova, ovaj album zapravo ima za cilj da predstavi najbolje od Cavea – (meta)mitologiziranje proceđene stvarnosti, epiku mračnog vokala i impresivne biografije i liriku još mračnijeg, ali toplijeg srca i iskustva kome se može pozavideti, ali koje bi malo ko želeo da sam proživi. Ili, kako je to rekla jedna od najboljih britanskih kritičarki, Victoria Segal, recenzirajući ovaj album: „Johnny Cash nije jedini čovek koji može da raspodeli svoje najveće hitove na tri diska koji nose naslov Love, God, Murder.“
Od uvodne Get Ready For Love, koja zvuči kao da su se Blues Brothers ušunjali u nju, do finalne O Children kojom Cave poručuje svojim direktnim potomcima da nije baš mnogo toga mogao da uradi za njihovu bolju budućnost, plete se jedno njegoševsko postrojenje (ili zaveštanje) prepoznatljive kejvovske liričnosti iznad koje pluta ironija kao oblaci po jesenjem danu, dok mudri i duhoviti aforizmi nalaze mesto kao tačka na kraju rečenice. „If you dine with them cannibals/ Well, sooner or later, darling, you’re gonna get eaten“, jedan je od najreferentnijih za srpsko podneblje.
Abattoir Blues/ Lyre Of Orpheus impozantno reprezentuje lik i delo Nicka Cavea, on je idealan za turiste koji bi da se instantno informišu o smernicama i avetima Caveove karijere, ali ako tragate za vrhunskom melodramom potražite Henry’s Dream, ako vas interesuje Ljubav (i druge priče) mnogo je pouzdaniji Let Love In, ukoliko problematizujete božansko potražite album Tender Prey, od Murder Ballads teško ćete naći bolje konceptualno štivo, dok je No More Shall We Part izvorište živopisne magije…
Mnogi kritičari su brzopleto proglasili Abattoir Blues/Lyre Of Orpheus najboljim Caveovim albumom iz prostog razloga što je njegov tematski i žanrovski fokus, u kontekstu njegove karijere, najširi do sada, ali virtuoznost Caveovog genija leži u neposrednijim promišljanjima sudbina njegovih likova koje mu prže prste svaki put kada dotakne dirke klavira. Ovog puta sve izgleda kao da su izložili samo klavir.
