Kada je festival Bitef pokrenut, pre 52 godine, to nije bio tek skup predstava koje se igraju iz večeri u veče, već intelektualni i duhovni prostor koji okuplja one koji tragaju za novim i tako šire okvire pozorišta i njegovog značaja za kulturnu zajednicu. Da bi to i dalje bio Bitef, svake godine iznova mora da odgovori na tri ista pitanja: Šta je to novo pozorište? Da li je to uopšte pozorište? I zašto se to šire zajednice tiče? Selektor Ivan Medenica je iskreno i strasno pristupio izazovu i odlučio da ove godine napravi festival koji će se odvijati pod sloganom „Svet bez ljudi“. Radikalnije, pa time za našu zajednicu i novije, nije moglo biti.
PROLOG – ODILO. ZATAMNJENJE. ORATORIJUM.: Kod nas nije uobičajena praksa da festival ima dva početka, ali ako kroz festival želite da ispričate priču važnu za samo društvo, onda je u redu da imate i prolog tj. predstavu koja će vas uvesti u strukturu festivala i ukazati na ono što je prethodilo. Za 52. Bitef to je bila predstava Odilo. Zatamnjenje. Oratorijum. u režiji Dragana Živadinova (Slovensko mladinsko gledališče i „Kino Šiška“).
Poslednje veliko otkriće Bitefa iz vremena druge Jugoslavije je pokret Neue Slowenische Kunst i Dragan Živadinov. Na Bitefu 1986. godine Gledališče sestre Scipion Nasice izvelo je predstavu Krštenje pod Triglavom u kojoj se poigravalo sa estetikom nacizma, s namerom da detabuizira ideju o nepogrešivosti partije i nesumnjive ispravnosti socijalističke revolucije i NOB-a. U to vreme Jugoslavija je već godinama bila u ozbiljnoj krizi čije razloge mnogi nisu razumevali, ali im je zato zgodno došlo da Živadinova i njegov pokret optuže za napad na državni poredak. Dvadest dve godine kasnije Živadinov se vraća na Bitef predstavom Odilo. Zatamnjenje. Oratorijum u kojoj, poigravajući se sa estetikom Neue Slowenische Kunsta, razotkriva zaboravljenog, a veoma uticajnog Hitlerovog pomoćnika Slovenca Odila. Nanovo otkrivajući zaboravljenu figuru iz slovenačke istorije, Živadinov ukazuje da radikalizmi koji se sada šire nisu došli niotkuda, već stižu iz „podruma“ potisnute istorije. Formalno, predstava je komentar na grčku tragediju: naspram junaka Odila stoji hor s kojim je on u dijalogu. Hor predstavlja društvo ondašnje i sadašnje, a Odilo, sledstveno tome, nacistu ondašnjeg i sadašnjeg. Predstava ima zanimljiv odnos prema katarzi, pojmu čije je osnovno značenje pročišćenje. U delu O pesničkom umeću Aristotel piše o pročišćenju osećanja sažaljenja i straha i u tom smislu pojam katarze se koristi u pozorišnoj estetici. Živadinov odbacuje emocije sažaljenja i straha i ostavlja publiku u osećanju nelagode. Predstava se završava bez aplauza koji je u evropskoj pozorišnoj kulturi važan jer dovodi do ujedinjena publike i izvođača na kraju predstave. Ovde glumci odlaze, a publika pokušava da ih dozove nesigurnim i slabašnim aplauzom, a zatim i sama odlazi u tišini i nelagodi. Upravo to osećanje izazvano onim što smo videli i doživeli treba da bude pročišćavajuće tj. katarizično. Osećanje nelagode se „gaji“ tokom čitave predstave vrlo specifičnim odnosom prema humoru. Odilo je smešan, ali nama čitava situacija nije nimalo smešna. To je onaj osećaj koji smo mnogo puta imali gledajući mnoge naše, pa i poneke svetske političare na TV-u. Oni su smešni, ali nam nije do smeha dok ih gledamo i slušamo. Svet bez ljudi ovde ukazuje na svet bez „pravih“ tj. humanih ljudi koji čine osnov evropskog demokratskog društva koje je iznedrilo naše pozorište.
OTVARANJE – SVITA BR. 3 „EVROPA“: Kolektiv „Enciklopedija reči“ prvi put je bio na 50. Bitefu (prvom na kome je selektor bio Ivan Medenica) sa predstavom Svita br. 2 kada su osvojili i Gran pri festivala. Obema predstavama je zajedničko da je reditelj Žoris Lakost iz konteksta izvukao niz iskaza i stavio ih u kontekst svoje predstave. Predstava počinje citatom visokog francuskog zvaničnika koji upućuje građane šta da čine ako se nađu usred terorističkog napada, sledi tekst Španjolke koja priča o tome šta je pazarila u supermakretu, imama koji usred Brisela zagovara rigidan odnos prema oblačenju žena itd… Ovi tekstovi, istrgnuti iz originalnog konteksta, zvuče banalno, zastrašujuće i komično, ali svi zajedno, stavljeni u kontekst predstave, svedoče o podeljenosti i kompleksnosti situacije u kojoj se trenutno nalazi zajednica evropskih naroda. Da je predstava ostala na ovome, bio bi to kvazi-dokumentarni teatar ne baš vredan spomena. Međutim, prava vrednost predstave krije se u njenoj zvučnosti (muzička kompozicija Pjer-Iv Mase). Tekstovi se govore na različitim jezicima, različitim ritmom i uz pratnju klavira koji je treći akter u dijalogu. Autorski tim se opredelio za svitu – formu koja je u svojim počecima oličavala pravi „evropski“ koncept budući sastavljena od igara različitih naroda starog kontinenta. Sada to, međutim, nisu – kao u 17. veku – igre za ples, već „igre“ koje igramo u svakodnevnom životu i u kojima se muzika pokazuje kao „partner“ bez premca. Jer, kojim god da se jezikom u izvedbi govori, muzika se lako prilagođava – kao jezik nad jezicima – komentarišući različitim stilskim sredstvima iz prošlosti, čas isonom, ostinatom ili veštim kontrapunktom, čas prepariranim zvucima, impostiranim glasom, šapatom ili kejdžovskom tišinom, sve apsurde kojima vrvi evropska (naša!) svakodnevnica.
BOLIVUD: Naš predstavnik na Bitefu je Bolivud, autorski projekat Maje Pelević (Narodno pozorište Beograd). Bolivud je predstava koja, poigravajući se kičom i formom mjuzikla, govori o sudbini malog grada temeljno devastiranog tranzicijom. Situacija se, naizgled, neočekivano menja kada stiže vest da dolazi bolivudski producent da od propale fabrike mašnica napravi veliki bolivudski studio. To je povod da među siromašnim građanima prorade ambicije i nade, te da na površinu isplivaju rasizam, ksenofobija, netrpeljivost prema Romima i mnoge druge niske strasti svojstvene ljudskim bićima siromašnim kako duhom tako i materijalnim sredstvima. Predstava je katalog naših društvenih nedaća i načina kako se one prelamaju na živote običnih građana i radnika u kulturi. Maja Pelević nam je još jednom, samo ovog puta u stihu, rekla o nama ono što i sami znamo na način koji baš i nije sasvim nov. Predstava se formalno uklapa u koncept ovogodišnjeg festivala, ali bi mogla da iz glavnog programa pređe u Showcase, a da npr. Jami distrikt pređe u glavni program, koji bi (čak!) predstavljao jaču kariku sa narednim segmentom glavnog programa.
I NA KRAJU (POLUVREMENA) FRLJIĆ!: Glavna zvezda prvog dela ovogodišnjeg Bitefa je reditelj Oliver Frljić, pa zbog njega i njegove predstave Gorki – alternative za Nemačku? i Šest lica traži pisca.
Verovatno svi znaju, ali da ipak ponovimo: Oliver Frljić je imao problema u Hrvatskoj zbog kojih je napustio sopstvenu zemlju. Na poziv institucionalnih (!) pozorišta, radi u Nemačkoj isto ono što je radio u Hrvatskoj i Srbiji – pravi predstave o društvenim tabu temama. Tako je u pozorištu „Maksim Gorki“ u Berlinu napravio predstavu Gorki – alternative za Nemačku? u kojoj razotkriva netrpeljivost nemačkog društvu prema imigrantima. Ta pojava ima istu društvenu osnovu koja je porodila nacizam i ona je imanentno prisutna iako nemačko društvo važi za najotvorenije u Evropi. Predstava sigurno deluje snažno kada je gledaju nemački poreski obveznici u Berlinu. Sa ulice ulaze u zgradu pozorišta „Maksim Gorki“, a onda na sceni vide maketu te iste zgrade koja se pred njima otvara dok glumci u kostimima (ili u svojoj odeći?) govore tekst koji je možda njihova prava priča, a možda i nije na način na koji bi svako do nas mogao da kaže svoju istinu o sebi.
Sličan model rada Frljić ponavlja u predstavi Šest lica traži pisca Satiričkog kazališta „Kerempuh“ iz Zagreba. Kroz dramu Luiđija Pirandela postavlja pitanje šta je stvarnost, a šta iluzija u hrvatskom teatru i na javnoj sceni i kakve sve to ima veze sa „Našom obitelji“ i običnom porodicom. Oliver Frljić ponavlja na sceni (i tako ga razotkriva) model manipulisanja činjenicama koji u medijima svakodnevno koriste politički demagozi. Na taj način on čini da se „tretirani“ fenomeni detabuiziraju, a društveni sistem postaje elastičniji i otporniji na potrese.
Da li je to umetnost? Ako verujete u didroovsku ideju da pozorište može da menja ljude i svet (na kojoj je zasnovano evropsko pozorište) i da pozorište treba/mora da doprinese kvalitetnom razvoju društva (što je razlog postojanja evropske ideje subvencionisanih gradskih&državnih teatara), onda je rad Olivera Frljića nezaobilazni deo takvog pozorišta pa time i programa respektabilnog festivala. A ako u to ne verujete? Onda je moguće zamisliti savremeno pozorište bez Frljića, Beograd u septembru bez Bitefa, Evropu bez demokratskih tekovina… Samo što onda ne bi bilo ni nas, odnosno bio bi to svet bez ljudi onakvih kakve mi znamo.
