„U Srbiji je na delu pokušaj revizije istorije čije bi objašnjenje, umesto u prošlosti, trebalo potražiti u sadašnjosti. Mislim na pokušaj ovdašnjih slugu imperije da opravdanje svoje kolaboracije sa okupatorom pronađu u sličnim istorijskim primerima. Pa, Milan Nedić, Dimitrije Ljotić ili Draža Mihailović se ne rehabilituju zbog istorijske pravde, istine ili promene istorijske perspektive; naprosto, traži se alibi za sopstvenu izdaju. Nažalost, jedini kontinuitet na ‘našim prostorima’ je kolaboracija i saradnja sa okupatorom; otpor i borba za slobodu su izuzetak“
Kada je septembra 1984. u tekstu pod naslovom „Jugosloveni čekaju dobra vremena (i Godoa)“, „Njujork tajms“, govoreći o Ljubiši Ristiću, njegovom KPGT-u i Godo-Festu, zapravo ispričao priču o Titovoj Jugoslaviji, malo ko je vjerovao da će ta država, tek koju godinu kasnije, završiti na tako sraman način. Teško da je taj krvavi rasplet mogao naslutiti i Ljubiša Ristić, jedan od „najvećih evropskih pozorišnih reditelja druge polovine XX veka“ (Dušan Jovanović), dobitnik američke „OBI“ i još bezbroj pozorišnih nagrada; po sopstvenom uvjerenju, jedini preostali Jugosloven, komunista i ljevičar na Balkanu. Na kraju, i predsjednik Jugoslovenske udružene levice.
Poslednja „titula“ nije tema ovog intervjua; tema su Ristićev život: šezdesetosmaški „Student“, „Vidici“, pozorište, KPGT, predstave, Sterijina pozorja, BITEF-i, Jugoslavija… I Miroslav Krleža, naravno.
Kulturni centar Beograda je, proteklog mjeseca, brojnim predstavama, tribinama, razgovorima i diskusijama obilježio stotu godišnjicu od prvog dolaska tog velikog hrvatskog i jugoslovenskog pisca u Beograd. Ni na jednu od tih tribina Ljubiša Ristić nije bio pozvan, iako je, za razliku od mnogih pozvanih, što zbog prirode posla kojim se bavio, što zbog statusa koji je imao u jugoslovenskom teatru – presudno, voljom samog Krleže – sedamdesetih godina prošlog vijeka Miroslava Krležu dosta često viđao, njegove komade postavljao na scenu, sa njim razgovarao, polemisao, svađao se; i uvijek ga – poštovao.
JUL? Možda. Ali, kako to da su svi – ratne vojvode i portparoli, sps/jul-ovski ministri i tajkuni – u međuvremenu postali ugledni građani, državni funkcioneri i činovnici, a da je taj status nekako izmakao samo Ljubiši Ristiću? Zašto je, od tolikih, jedino njemu ukinuto pravo na rad?
Naravno, i na ovo pitanje Ristić ima odgovor… Ali, najprije – Miroslav Krleža.
„Pre stotinu godina, nošen zanosom južnoslovenskog ujedinjenja, Miroslav Krleža je stigao u Beograd. Srbija je u to vreme bila Pijemont Južnih Slovena, pa su, dolazeći iz tadašnje Austro-Ugarske, Hrvati, Bosanci i Slovenci – kao jedan od načina da izraze svoj patriotizam i privrženost jugoslovenskoj ideji – govorili ekavicom i pisali ćirilicom“, kaže Ljubiša Ristić.
„VREME„: Nakon Prvog svjetskog rata, isto je činio i Miroslav Krleža.
LJUBIŠA RISTIĆ: U pitanju su bili simbolički gestovi i Krležino jasno političko opredeljenje da se, kao i svi najmoćniji umovi tog vremena, bori za zajedničku južnoslovensku državu. Budući da je u Srbiji na delu pokušaj revizije istorije čije bi objašnjenje, umesto u prošlosti, trebalo potražiti u sadašnjosti, logično je da Miroslava Krležu – magistralnu ličnost naše kulture, pisca čija su dela kapitalno važna ne samo za kulturu, nego i za istoriju uopšte – danas mnogi osporavaju. Pre svega zbog toga što je bio Jugosloven, levičar i komunista.
Kada kažete da bi objašnjenje pokušaja revizije istorije trebalo potražiti u sadašnjosti, na šta konkretno mislite?
Mislim na pokušaj ovdašnjih slugu imperije da opravdanje svoje kolaboracije sa okupatorom pronađu u sličnim istorijskim primerima. Pa, Milan Nedić, Dimitrije Ljotić ili Draža Mihailović se ne rehabilituju zbog istorijske pravde, istine ili promene istorijske perspektive; naprosto, traži se alibi za sopstvenu izdaju. Nažalost, jedini kontinuitet na „našim prostorima“ je kolaboracija i saradnja sa okupatorom; otpor i borba za slobodu su izuzetak!
Kao najbolji izdanak revolucionarnog i oslobodilačkog vrenja kraja XIX i prve polovine XX veka, kao čovek nespornog jugoslovenskog levičarskog intelektualnog angažmana koji se, uoči Drugog svetskog rata, žestoko suprotstavio tadašnjem dogmatskom i staljinističkom konceptu KPJ, Miroslav Krleža, u tom smislu, jeste izuzetak; zato je i sporan.
Usput, Krleža je međunarodnom radničkom pokretu prišao odmah nakon Oktobarske revolucije; kao delegat, učestvovao je na kongresima Kominterne. Uostalom, Izlet u Rusiju je nastao posle kongresa iz 1924, kada je, tim poslom, Krleža boravio u SSSR-u.
„Poslom“ delegata na Petom kongresu Kominterne?
Da. Ali, Krleža nije bio delegat jugoslovenske partije…
Nego koje?
O tome ne želim da govorim. To je posao istoričara ili znalaca poput, recimo, Bore Ćosića; pa, barem on poznaje Krležu, razume njegov život i delo, je li? Doduše, osnovni napor Ćosića i njemu sličnih ćosića je da Krležu prikažu kao salonskog, buržoaskog pisca, razočaranog levičara, konvertita koji je, prešavši na „drugu obalu“, konačno stigao na pravu stranu.
Kada ste i kako upoznali Miroslava Krležu?
Početkom 1973. Posle Bube u uhu – moje diplomske predstave koja se još uvek igra u Jugoslovenskom dramskom pozorištu – ponuđeno mi je da u JDP-u postavim Krležinog Vučjaka.
Ko je bio upravnik JDP–a?
Milan Đoković.
Mislio sam da bi bilo dobro spojiti dve drame – Vučjaka i U logoru – odnosno, od dva glavna lika – dva Horvata – napraviti jednoga. E, ali za taj poduhvat mi je bila neophodna Krležina saglasnost. Zato sam svog druga, Bora Krivokapića, koji je u to vreme kod Krleže odlazio dosta često, zamolio da ga pita da li bi me primio.
Krleža je odmah pristao…
I, kako je izgledao taj prvi susret sa Miroslavom Krležom? Gdje Vas je primio – u Leksikografskom zavodu ili na Gvozdu?
U Leksikografskom zavodu. Čim sam kročio u sobu, pitao me je jesam li u nekom srodstvu sa Markom Ristićem. Kada sam rekao da nisam, učinilo mi se da je bio pomalo razočaran. Ali, odmah me je ponudio kafom:
„Evo, ovdje imate šećer i žličicu… Ili kašičicu, kako vam drago!“
„Izvinite“, rekao sam, „ne razumem se ja mnogo u te „žličice“ i „kašičice“ i, uopšte, u te vaše srpsko-hrvatske probleme. Jer, dok ste se vi Srbi i Hrvati sa Karpata spuštali na Balkan, nama i Vizantiji je bilo sasvim dobro.“
Zapravo, parafrazirali ste aforizam šezdesetosmaškog „Studenta„: „Neka Južni Sloveni ne silaze na Balkan. Vizantiji je dobro„, što je bio odgovor te vaše čuvene redakcije na upad sovjetskih trupa u Prag, avgusta 1968?
Tako je… Čuvši šta govorim, Krleža se prenuo. Pogledao me je zainteresovano.
Imao sam dugu kosu, ogromne brkove, na nogama te čuvene čizme…
„A tko ste to – vi?!“, pitao je, čkiljeći.
„Cincari“, rekao sam.
Krleži se lice razlilo u širok osmeh i istog trenutka je započeo dvosatno predavanje o Cincarima: ko su Cincari, odakle su došli, šta je aromunska žica, zašto je Bitolj svetska prestonica Cincara…
„Uostalom, u našem teatru nema nikoga tko nije Cincar: Nušić, Sterija, Gavela“, rekao je.
Bilo je očigledno da uživa u svom pripovedanju. Doduše, uživali smo obojica.
„Gavela je zagrebačke purgere uvijek lagao da je Grk, a nije; bio je Cincar!“, nastavljao je. „Najzad, i Krleže su došle sa Dojrana“, smejao se, ispraćajući me do vrata. „Dođite sjutra u devet.“
(…)
Ceo tekst možete pročitati u novom broju nedeljnika Vreme koji je u prodaji od 14. juna 2012. Pretplatnici na internet izdanje nastavak mogu pročitati sa ovog linka. (Pretplatnici: prvo se ulogovati pa onda kliknuti!)
