Mi, dovoljno iskusni, i vi, dovoljno strpljivi

Jedna iz lepeze mudrolija odeljka ljudskih resursa kapitalističkih združenih poduhvata načelno zvuči veoma zdravorazumski i logično, zove se “transfer znanja” i tiče se instant prenošenja znanja i iskustava onih koji odlaze u penziju na mlađe i skoropridošle; prenesemo li to u svet kinematografije današnjice, brzo ćemo shvatiti da za tim teško da ima ikakve smislene potrebe – ponudom (posebno onom bioskopskom) godinama unazad dominiraju filmovi sa žigom IP (intelectual property / intelektualno vlasništvo – dakle, adaptacije video-igara, stripova…), a ti se filmovi praktično sami režiraju, te i unajmljena veća rediteljska imena tu dobiju zvanične “senke” u vidu reditelja akcionih i drugih produkciono riskantnijih segmenata… Ako je tako, a tako je, kome onda zreliji autori (neki od njih i veterani) imaju da prenesu naučeno i ono što oni u sebi nose kao autorski pristup, osobenost izraza? Možda ipak prvenstveno preostalim iskrenim i gorljivim filmofilima, njih se to i dalje tiče, njih to i dalje mami. Na sreću, tu je sfera striminga, u kojoj u poslednje vreme završe i filmovi inicijalno viđeni za bioskopsku distribuciju, te striming onda biva krajnje odredište i najnovijih ostvarenja onih od kojih bi imalo smisla poželeti narečeni transfer znanja. U konkretnom uzorku, sada su pred nama sa tog izvora tri premijerna filma tri autora respektabilnih i opsežnih filmografija – Ejdrijana Lajna, Džada Apatoua i Ričarda Linklejtera. I – transfer može da otpočne…

DELO SVEOPŠTE ELEGANCIJE

Na novi film Ejdrijana Lajna čekalo se gotovo pune dve decenije, koje su filmoljupci, između ostalog, mogli da iskoriste da utvrde koliko im zapravo nedostaju dela tog maestra čistog izraza, izbrušenog filmskog jezika unutar zahtevnog sveta glavnotokovskog filma, kako to i inače biva, punog nameta i okoštalih konvencija… Reditelj hit-filmova Flešdens, 9 ½ nedelja, Fatalna privlačnost, Džejkobova lestvica košmara, Lolita… u 83. godinu zakoračio je sa, u žanrovskom smislu između ostalog, i erotskim trilerom Duboka voda (Deep Water) po romanu uvek izvanredne Patriše Hajsmit, a sa glumačkim dvojcem Ben Aflek – Ana de Armas na čelu tog dela kolone saradnika. Upravo pomenuto sasvim je dovoljno za filmofilmsko nestrpljenje, krupna očekivanja, pa i pomalo zebnje – zebnje, jer veći deo pobrojanog, uključujući tu i Lajnov filmski svetonazor i minuli rad, barem na papiru predstavlja čist zicer, a ziceri su neretko tu i da bi bili promašeni, zar ne? Srećom, Lajnu se ispadi tog tipa ne dešavaju, a on se i ovog puta pokazao kadrim da radi sa izrazito zahtevnim i nezgodnim materijalom, što se ovde uglavnom odnosi na činjenicu da Duboka voda i u žanru i u zadatom okviru nosi jak beleg starostavnosti, odnosno da stilski pripada soju filmova koji se danas retko prave i koji se iznose ponajpre pred zrelu i upućenu publiku, možda čangrizavu, ali i evidentno gladnu upravo takvih sadržaja i gledalačkih nadražaja.

Duboka voda je delo sveopšte elegancije, elegancije u svim iole relevantnim aspektima, počev od tretmana proze Patriše Hajsmit, kanda zauvek najprepoznatljivije po serijalu knjiga o kriptično-mimikričnom i jezivom ketmanu Tomasu Ripliju. I u priči Duboke vode ima podosta toga riplijevskog – u žiži priče je skućeno-snađen muškarac u najboljim godinama, određen i izraženom crtom patološkog, a opterećen i opsesivnom potrebom delanja unutar ionako fiktivnog kruga uprizorenosti, koja je ionako čist konstrukt, a koja onda može da predstavlja utabanu stazu ka snevanoj široj prihvaćenosti, koja može da amortizuje dobar deo patološkog, a vešto i istrajno prikrivanog. U konkretnom slučaju zapleta Duboke vode to izgleda ovako – pomenuti heroj sa podosta krupnih, ali isprva i ne toliko upadljivih manjkavosti, biva glavnoosumnjičeni u slučaju nestanaka ljubavnika očito neverne mu, a mlađe, temperamentne supruge gotovo neukrotive naravi, i sve to pri postavci da joj on dopušta takve ekstravagance unutar datosti nominalno monogamnog bračnog života. Ovim su postavljeni i potporni stubovi još jedne vešte i ubedljive lajnovske studije karaktera, ukorenjene u mudro pozicioniranoj univerzalnosti, a sa ukrasom u vidu nedvosmislenog pripadanja svetu upokojenih erotskih trilera, ne samo u žanrovskom, nego i u širem filmsko-estetskom smislu svojevrsnog spoja dinosaurusa i jednoroga (dakle, nečega suštinski nesvakidašnjeg, privlačnog, a iskorenjenog, pa sada u značajnoj meri i mitskog). Lajn je osvedočeni majstor, tako da ova misterija sa tim obilatim melanžom erotskog trilera u isti mah biva i još toga zanimljivog: ne samo studija naravi, nego i studija suštinske enigmatičnosti onoga što vezuje bilo koje dvoje ljudi u tzv. romantičnu vezu i bliskost, ali i studija žanra koji je dominirao odeljkom filmova za, označimo ga tako, iskusnije gledateljstvo koncem dvadesetog veka…

U vezi sa upravo pomenutim, kritičarka Slejta Dejna Stivens je sasvim u pravu: Lajnova Duboka voda će vam se dopasti u onoj meri u kojoj vam nedostaju erotski trileri; međutim, ovde nužno može da sledi i jedna važna ograda – Duboka voda će vam se dopasti i u onoj meri u kojoj zbilja razumete erotske trilere (baš kao i koliko barem na kognitivno-intuitivnom nivou imate profilisane otvorenosti prema svetu i ljudima i njemu kako ih je videla i predočavala nam Patriša Hajsmit). Lajn se nadahnuto nosi sa teretom prisutnih konvencija (a u tome je snažno poentirao i ranije tokom karijere, uključujući tu i pretposlednji mu, a dosta blizak Dubokoj vodi – prepravak Šabrolove Nevernice s početka ovog veka), te Duboka voda, osim sočne misterije i obilja dokaza filmske i pripovedačke veštine ključnog autora, kao i vrsne glume Ane de Armas, nudi i podsećanje na mehanizme koji pokreću erotske trilere i koji, kao takvi, imaju biti ako ne dekonstruisani, što ovde očito nijednog trenutka nije bila namera, ili makar sklonjeni u stranu, onda promišljeno prilagođeni autorskoj poetici i izvornom materijalu. Na tom tragu, filmska Duboka voda je, uz sve već ukazano, i ilustracija onoga što se o tom ipak ne tako jednostavnom i nezahtevnom žanru, odnosno, o kretanju po tom nikada ražalovanom minskom polju između instinkta i puti sa jedne, i morala i građanske uprizorenosti sa druge strane, u svojoj studiji Erotski triler izrekla Linda Belađ; ona je primetila da, premda ovaj žanr sam po sebi predstavlja izgovor da se prikazuju tela fatalnih žena, da se shvatiti da je na kraju jedan drugi deo anatomije, ovog puta naglašeno muški, istinska osetljiva oblast koju prikazuju takve priče, dodajući da su u svojoj biti erotski trileri pred oči javnosti donosili ono što su penisi i testisi Amerike osamdesetih i devedesetih predstavljali. Na tom tragu, i lik koji ovde uz dosta efektnog grča tumači Ben Aflek jeste primer osujećenog (u metaforičnom smislu demaskulizovanog) muškarca koji traga za vlastitom suštinom pod neprobojnom senkom žene koja se uzdiže (doduše, na način na koji ume i koji oseća kao najprimarniji i najprivlačniji).

BESPOVRATNA BEZIDEJNOST

foto: promo

A prethodne sedmice putem Netfliksa svoj najnoviji film predstavio je Džad Apatou, uglavnom maher odrešitije novomilenijumske komedije, a reč je o istinski šokantno nekvalitetnom filmu poznatog autora, pa još na metatekstualne/metafilmske holivudske teme. Mehur (The Bubble) predstavlja eklatantan primer nerazumevanja samozadatog okvira, te ova sprdnja na unutaresnafske teme i tamošnje preovlađujuće naravi sa svoja dva bolna sata trajanja, krcatih promašenim izborima, izlišnostima i čak i privida zaumnosti u potpunosti lišenih poteza, biva jedan od najlošijih filmova u ovih stotinjak dana 2022. godine, pa i krupan i neprijatan gledalački izazov, sve i da stvari posmatramo sa tačke gledišta prekaljenih i ne baš strašljivih gledalaca. Reditelj sjajnih komedija 4 banke, a nevin i Zaglavilo se ovde se zaglavio u bespovratnoj bezidejnosti koja nastoji da podsmeh Holivudu pod jarmom pandemijskih neuslova predstavi kao viši koncept, dok zapravo pruža samo neukusnu i otužnu pričaonicu čiji su akteri svi do jednog suštinski nesimpatični, a što nije odraz odvažnosti niti promišljene mizantropije ili nepokolebljive satire, već, naprosto, posledica još jedne očito preduge sesije zagledanosti u vlastiti pupak.

Apatou ovde na raspolaganju ima očigledno raspoložen glumački ansambl (Karen Gilan, Pedro Paskal, Lesli Man, Dejvid Duhovni, Kigan-Majl Ki, Piter Seravinovič, Marija Bakalova, Fred Armisen…), ali sa pričom o nezgodacijama i patnjama filmske ekipe tokom snimanja šestog dela beslovesnog blokbastera o dinosaurusima, ekipe zarobljene u britanskom zamku, dobacuje tek do izrazito iritantnog filmskog ekvivalenta onog nesrećnog, takođe pandemijskog video-klipa u kome je iz svoje holivudske vile Gal Gadot samoinicijativno tešila unesrećene koronom pevajući im Lenonovu Imagine skupa sa svojim drugarima iz sveta skupog glumišta. Tako da i Mehur, uz svu svoju isforsiranu i hinjenu hrabrost, biva još jedna mučna oda tamošnjoj povlašćenosti, dok na drugoj, naravno, nedostižnoj strani ostaju odlični filmovi o filmovima (filmadžijama) za dugo pamćenje – Boufinger Frenka Oza i Zovem se Dolemajti Krega Bruera, da pomenemo samo neke.

EFEKTNI PREDAH

foto: promo

Srećom, znatno bolje se pokazao, poput Apatoua, još jedan izrazito radan i proliferičan autor – Ričard Linklejter; Netfliks je nekoliko dana nakon premijere na festivalu SXSW u Teksasu hitro prigrlio njegov novi film. Reč je o animiranom ostvarenju naslovljenom Apollo 10 1/5 – A Space Age Childhood, dakle sa naslovom koji u više dimenzija sam dosta toga pojašnjava. Linklejter je tu sročio vrlo dobru i nesporno skladnu varijaciju na podžanr filma nostalgije, pa još, kako tvrde, na autobiografske teme (odnosno, na svoje odrastanje u predgrađu Hjustona i u blizini sedišta NASA koncem šezdesetih), a sve to uz upotrebu tehnike zvane rotoskopija, na čijem planu se ovaj autor ranije već dovoljno snažno poentirao (u slučaju filma Waking Life). U Apollou 10 1/5 sve je kako treba – primenjena animatorska tehnika “pije vodu” i fino prijanja uz tu eru umiruće naivnosti, prikaz amerikane sa tačke gledišta tamo snađenih obogaćen je blagotvornom samoironijom, priča je digresivno i anegdotalno postavljena, baš kako i priliči ispovestima i poletnim i opuštenim reminiscencijama o spokojnijim erama i formativnim tačkama na putu ličnih evolucija. A ukupno uzev, ovaj film jeste efektan primer takozvanog filma-predaha, tj. ostvarenja uz pomoć kojih značajni autori hvataju zalet u punu autorsku formu pre narednog zamašnijeg poduhvata, te mu se teško, kao takvom, išta relevantnije ima zameriti.