Gledajući popularni program telelivizije Pink – „Zvezde Granda“ iz nedelje u nedelju posmatram kako talentovani takmičari prolaze kroz „toplog zeca“ pripremajući se za surovi svet ovdašnje estrade. Znači, prvo će vas producenti zezati da ste debeli/debela, pa će vam reći da ste feminizirani, da ne kažem pederasti, pa će vam reći da vam je pripadnost romskoj manjini komparativna prednost ili mana. Jedna od takmičarki je već postala zvezda zahvaljujući amaterskim porno snimcima koje periodično tabloidima dostavlja njen bivši dečko. Možda je ljubav prošla, ali je publicitet neverovatan. Što je najgore – svi takmičari koje sam video i čuo veoma pristojno pevaju, za njih glasaju gledaoci putem SMS poruka tako da je žiri potpuno bespotrebno maltretirao decu.
Postoji očigledno nekakav pedagoški model, svojevrsno čeličenje budućih zvezda koje provodi Grand produkcija u potrazi za novim licima. Čovek bi očekivao da kada jednom izaberu pobednike i pobednice „topli zec“ i šikaniranje prestaju, pa onda uspeh umetnika zavisi isključivo od glasa, stasa i scenskog ponašanja, ali nije tako. Pobednici prethodnih izbora, danas već poznate zvezde Granda, izloženi su istovetnom tretmanu tabloida, pa znamo sve o rublju, seksualnim navikama i preferencijama, bivšim ljubavima, alkoholizmu i porocima na estradnom nebu. U žiriju Granda do sada su sedele starije kolege, producenti, menadžeri, a na kraju i novinari tabloida. Ovi poslednji su se pokazali kao najsuroviji kritičari budućih zvezda i zvezdica. Kada bi neko od takmičara ili takmičarki pokušao da reaguje na beskrajno neinventivna i kvaziprovokativna pitanja, odmah bi bio ukoren i vraćen u vrstu uz šamarčinu. Dok ne postaneš zvezda, tu si da trpiš sa osmehom i pitaš je l’ ima još neko pitanje. Postoji samo nepisano pravilo da se o lovi i politici govori u metaforama – ostalo cepaj u glavu! Tabloidi žive od skandala na estradi, to je potpuno prirodno i neprekidno pothranjuju potrebu ljudi da još dublje urone u intimu takozvanih javnih ličnosti koje su, po ovdašnjem ubeđenju, obavezne da otkriju svaki detalj svog života. S druge strane, ne postoji nikakav način da se čovek odbrani od tekstova u tabloidima pa otud dolazi ta jeziva ravnoteža straha između Zvezdica i Novinica.
E sad, na B92 možete da vidite kako izgleda čarobni svet domaće estrade u „Velikom bratu VIP„. Pitam se da li gledaoci mogu u ukućanima da pronađu sopstvene favorite i po kojem principu. Veoma je zanimljivo kako funkcioniše identifikovanje gledalaca sa VIP ukućanima jer ih poznaju iz tabloida i drugih medija, a sada ih gledaju kao tzv. normalne ljude. Iluzija „Velikog brata“ je da ćemo videti poznate osobe u njihovom privatnom izdanju jer – okolnosti nisu uobičajene, mada poslovica kaže da je i zatvor za ljude, a kako vreme prolazi vidimo da nema ništa od opuštenosti i prirodnosti. I kada su na sceni i kada su u tabloidima i kada su u gaćama ili u „Velikom bratu“ – naše zvezdice su uspele samo da nam prikažu po kojim principima funkcioniše ovdašnja estrada. Za sada je potpuno jasno da je u pitanju surova borba, bez samilosti prema slabijima, gde na kraju ostaju samo alfa mužjak i alfa ženka. Svi slabiji primerci su osuđeni da budu pojedeni u gotovo kanibalističkim napadima koji se završavaju izbacivanjem iz kuće.
Kada smo imali tzv. obične, anonimne ukućane, gledaocima je bilo ostavljeno mnogo više prostora za identifikovanje, prepoznavali su više svojih stavova i osobina. Među poznatima nema zezanja, niko ne očekuje da vidi seks, „Veliki brat“ postaje gladijatorska arena u kojoj čak i urednik jednog tabloida deluje kao Bambi. Mala bara sa mnogo krokodila, nelustrirana hermetična zajednica u kojoj je kapitalizam sveden na – lukavstvo, kako reče jedan od ukućana, ekonomski ekspert Peđa d’ boj.
Dakle, kada govorimo o novinarskom esnafu u Srbiji – do danas smo smatrali da postoje dva novinarska udruženja koja vuku korene iz dva pogleda na svet nastala devedesetih godina u Srbiji. Čini mi se da je od sada neophodno, ne samo zbog specifičnog novinarskog pristupa i zanata, promovisati treće udruženje koje bi obuhvatalo kolege iz žute štampe. Pišući ovo, nemam vrednosni sud – prosto, jedan žanr je doživeo svoj procvat, potrebno mu je definisati društvenu poziciju i ulogu. Tada ćemo svi skupa možda shvatiti metaforu gaćica i brushaltera.
