MESS ili čudo normalnosti

Festival MESS se pod nazivom Festival malih i eksperimentalnih scena Jugoslavije (MES) pojavio pre 56 godina. Stvoren je na talasu prihvatanja drugačijeg i alternativnog u ondašnjoj Jugoslaviji. Na samom početku, u prvih deset godina, MES je prezentovao postavke domaćih i inostranih pisaca, ali sa netipičnim, pa i alternativnim tekstovima ili novim pristupima klasičnim tekstovima. Takođe, festival je imao uvek u gostima i poneku međunarodnu trupu, što je omogućavalo da se domaća ostvarenja sagledavaju u širem, uglavnom Evropskom kontekstu. Time što je uspešno i kontinuirano promovisao novi pristup drami i teatru, MES je bio svojevrsna najava Bitefa, čije će prvo izdanje biti u septembru 1967. godine. MES je predstavljao festival malih i eksperimentalnih scena u Jugoslaviji sa ponekim gostovanjem iz inostranstva, dok je Bitef bio sav sazdan od novih tendencija iz sveta sa ponekom reprezentativnom predstavom iz zemlje. Dva festivala su živela svoja paralelna i komplementarna života na teatarskom prostoru SFRJ, kao dve prave koje su jedna u odnosu na drugu bile pod pravim uglom – to je tada bilo normalno.

Međutim, od vremena ratova tokom devedesetih godina prošlog veka situacija se drastično menja. MES postaje simbol kulturnog otpora opkoljenog grada. Nakon ratnih godina festival preuzima mlada ekipa predvođena Dinom Mustafićem i festival preuzima ulogu kulturnog misionara i dopunjuje naziv u sadašnji MESS. Danas je MESS pandan Bitefu u BiH. U glavnom programu su predstave iz sveta. Evrope i regiona, sa pokojom domaćom predstavom. Festival ima poseban blok posvećen pozorištu u BiH i regionu (Bitef ima Bitef izlog), a ima i mali MESS posvećen najmlađima (uslovno rečeno pandan bi mu mogla biti Bitef polifonija). Međutim, više od sličnosti u koncepciji dva festivala zajedničko Bitefu i MESS-u je težnja da u svojim sredinama čuvaju, neguju i stalno proširuju vidike građanskog, urbanog društva hrabro preispitujući sami sebe i ideju šta je to pozorište, koji je njegov smisao ovde i danas. Sloboda umetnička i duhovna je normalna stvar i na MESS-u i na Bitefu.

DVA GALEBA: Upravo zato što su tako otvoreni za ispitivanja slobode oba festivala su podložna stalnim kritikama i preispitivanjima. Oba festivala godinama prate rasprave da li je ta i ta predstava bitefovska (Beograd), odnosno ima li joj mesta na repertoaru MESS-a (Sarajevo). Takva diskusija zadesila je ove godine na MESS-u predstavu Galeb u postavci slavnog mađarskog reditelja Tamaša Ašera, u izvođenju Katona Jozef Sinhaza. Reč je o izuzetnom reprezentu tzv. nevidljive režije, onoj režiji koja ide iz teksta, iz odnosa među likovima i dramske radnje. Gledajući interpretaciju sjajnih glumca biće vam sasvim jasno da je Trepljev smušeni, nesigurni mladi provincijalac koji je imao izvesnog talenta (o čemu svedoče i Dornove reči), ali koji nije uspeo jer nije imao podršku i ljubav onda kada mu je bila potrebna. Razumećete da je Nina zdrava, čulna i ambiciozna devojka koja je platila visoku cenu svog mladalačkog zanosa trivijalnim Trigorinom. Takođe, biće vam jasno da Arkadina nije loša osoba, ali ima previše veliki glumački ego, smatra da je pozorište u kome ona igra jedino pravo pozorište i jednostavno ne može da prihvati da može postojati i nekakvo drugačije pozorište, te stoga „mora“ da upropasti predstavu svoga nesigurnog i nesrećnog sina. Radnja je lako, diskretno, ali vrlo dosledno prebačena u savremeno doba jer je Čehov i dalje savremeni i svevremeni pisac. To je tako prirodan, tako normalan zaključak nakon gledanja Ašerove predstave. Moram da istaknem da odavno nisam videla da se u pozorištu sa toliko skrupula i obzira reditelj i glumci odnose spram stila u kome je napisan Galeb i tako temeljno, produbljeno, a ipak naizgled lako igraju komplikovani odnosi među likovima. To predstavlja veliko i izuzetno prijatno teatarsko osveženje nakon čitavog niza postavki velikih dela klasika koja su se gušila pod teretom rediteljskog koncepta (čitaj ega).

Sasvim je drugi slučaj sa postavkom istog teksta koji je radio Oskaras Koršunovas u produkciji OKT/Vilniaus miesto teatras. On odbacuje sve što je pozorišna iluzija i tretira teatarsku igru kao takvu. Glumci i publika su deo iste igre, deo istog prostora. Ovo je jedna izuzetno zahtevna i dosledna predstava koja traži i od publike i od glumaca punu koncentraciju i potpuno mentalno učešće tokom nekoliko sati. Ove dve postavke Galeba mogli bismo da tretiramo kao koncepcijsku osnovu festivala koji se bavi novim teatarskim formama, ali i novim sadržajima.

KULTURA I SLOBODA NISU GEOMETRIJA: Na takmičarskom delu festivala mogli smo da vidimo vrlo intrigantu savremenu plesnu predstavu koja pokret tretira vrlo koncentrisano i svedeno (Ispravak u produkciji VerTeDanceo.s.dance WATCH), pozorište u kome zajedno stvaraju lica ometena u razvoju sa iskusnim profesionalcima (Iza kulise biskvit zemlje u produkciji Touretteshero), spoj ritualnog, lutka pozorišta i teatra pokreta (Dom Eros Vjera u produkciji Med a prach ), rekontekstualizacija klasike avangarde (Kralj Ibi SNG drame Ljubljana), preispitivanje savremene meksičke istorije kroz verbatim (Zvuk vatre Lagartijas Tirades al Sol). Tačka susreta festivala MESS i Bitefa je predstava Rodoljupci Narodnog pozorišta u Beogradu. Predstava koja pozorišnim sredstvima podvlači crtu ispod delovanja lažnih rodoljuba nailazi na sjajan i snažan odjek u čitavom regionu. U Sarajevu su nagrađeni Zlatnom maskom, po odluci žirija lista „Oslobođenje“.

Festival MESS u Sarajevu završen je u nedelju, a u ponedeljak u podne proglašen je pobednik festivala – Kralj Ibi: Gran pri za najbolju predstavu, Zlatni lovorov vijenac za najbolju režiju (Jernej Lorenci) i za najbolje glumačko ostvarenje (Jernej Šugman). Pedeset šesto izdanje ovog festivala trajalo je deset dana (od 30. oktobra do 9. oktobra) u toku koga su prikazane predstave iz Češke, Mađarske, Slovenije, Slovačke, Velike Britanije, Italije, Litvanije, Meskiska, Francuske, Sirije, BiH, Srbije, Hrvatske, Nemačke i Makedonije. U okviru OFF MESS-a u okviru projekta „Regionalna mreža akademija“, studenti sa umetničkih akademija sa celog prostora bivše Jugoslavije sarađivali su na postavkama novih dramskih tekstova mladih dramskih pisaca. Novina ovogodišnjeg festivala je MESS Market. To je produkcijska platforma pokrenuta s namerom da promoviše regionalne projekte iz oblasti scenskih umetnosti i omogući uspostavljanje regionalnih, ali i EU koprodukcija. Dugoročni cilj ove platforme je stvaranje pozitivne klime za uspostavljanje regionalnog Fonda za scenske umetnosti. Ove godine na MESS Marketu svoje zamisli su izložili Tanja Šljivar, Tanja Miletić-Oručević, Umetnički kolektiv „Moving Island“, Andraš Urban, Mirjana Medojević i Oliver Frljić.

Zato što postoji već 56 godina (i uspešno je preživeo sve državne, političke, nacionalne i vojne turbulencije) mi koji se bavimo kulturom na ovim prostorima MESS tretiramo kao normalnu pojavu za život kulture grada Sarajeva. Međutim, ono što je za nas koji se bavimo kulturom „normalno“ nije normalno uvek, svuda i za svakoga – kultura i sloboda nisu geometrija. Povodom predstave Olivera Frljića Vaše nasilje, naše nasilje podigla se velika frka – Frljić je optužen da je vređao verska osećanja katolika i muslimana u BiH. Stigle su pretnje koje su direkciju MESS-a nagnale da predlože interno izvođenje predstave za članove žirija. Međutim, sarajevska publika i pozorišne kolege su se okupile ispred pozorišta i zahtevale da vide predstavu. Publika je ušla u pozorište i odgledala predstavu. Ona je odbila da skandal-majstore tretira kao normalnu pojavu, u bilo kom smislu značenja te reči, a MESS se dokazao kao veliki i značajan festival koji svoju sredinu čini psihički zdravijom i prisebnijom (normalnijom) nego što bi ona bila bez njega. Ko zna, možda ipak u nekom trenutku principi društvene normalnosti počnu da važe kao pravila geometrije?