Lukava lisica tvrde desnice

Možda će i Amerika jednog dana dosegnuti srpski demokratski i civilizacijski standard: da jedan jedini čovek, doduše kloniran u nekoliko nijansi, uređuje sve televizije, zbog čega sve one liče – ne toliko jedna na drugu, koliko na njega. Ima, štaviše, relevantnih mišljenja da je Amerika nekako i krenula u tom pravcu, ali za sada je to i dalje ekstravagantan stav, ili barem preteran, ili svakako preuranjen. Tako će po svoj prilici i ostati. U protivnom, ugasili smo ga načisto: uz globalno zagrevanje, dobićemo i globalnu Srbiju. Ovo potonje će biti mnogo opasnije.

Rodžer Ejls (Roger Ailes) bio je čovek televizije, jedan od onih koji su istovremeno i krojili i eksploatisali epohu kao „civilizaciju slike“, nemajući ni moralni ni estetski problem s tim da učestvuju, ili čak predvode, u vizuelizaciji, simplifikaciji i stereotipizaciji predstave o svetu svojih gledalaca. Naprotiv, tipovi poput Ejlsa smatraju da je tu obostrano čist račun: njihov je gledalac sasvim zadovoljan u svom skučenom svetu, a oni će se sa svoje strane pobrinuti da se taj svet ni greškom ili nepažnjom ne proširi, naprotiv: zakrpiće i slučajno ili pukim habanjem nastale rupe u njihovim amovima. Utoliko je Ejls bio onakav mag(nat) televizije kakvi su u nekim prethodnim erama žurnalizma-na-kilo bili beskrupulozni, cinični, ali unutar koordinata svog sumornog zanata vrhunski urednici tabloida.

Pređimo, dakle, na stvar: nakon na izvestan način impresivne „pretkarijere“, Ejls je stvorio vlastito životno delo nazvano Fox News, svakodnevnu i celodnevnu predikaonicu i ispovedaonicu konzervativne, zatucane, latentno rasističke Amerike hrišćanske bele više i srednje klase, one malovaroške Amerike koja predstavlja kič prizor samog sukusa „američkih vrednosti“, bazično istih kao i „porodične i tradicionalne vrednosti“ u Evropi, samo obojenih jenkijevskim naglaskom i zastavom posutom zvezdicama.

Fox News je, dakako, još jedan poslovno-politički medijski mega projekat Ruperta Mardoka, transkontinentalnog gigatajkuna i nekovrsnog simboličkog anti-Soroša. Ejls bi trebalo da je samo prvi među njegovim uposlenicima. Međutim, Ejls je imao sasvim drugačiju agendu: izgleda kao da je više on iskoristio Mardoka kao finansijera za vlastiti životni projekat, nego što je Mardok izmuzao njega – osim što su obojica izmuzli bezbrojne milione dolara od svoje zahvalne publike, ali bože moj.

U prvoj od sedam epizoda mini serije Najjači glas (Loudest Voice), posvećene Ejlsovom životu i (ne)delu, vidimo Ejlsa kako razgovara s Mardokovim saradnicima i medijskim ekspertima dok razmatraju postavke nove televizije u osnivanju; među njima nema pravog razumevanja i oni su samo formalno na istoj strani: u poređenju s Ejlsovim političkim, ali profesionalnim shvatanjima i standardima, svi ovi kicoši s britanskim i australskim akcentom deluju kao da bi mogli da pišu kolumne za The Guardian. Jer, oni su ipak pripadnici stare škole, one u kojoj se, bez obzira na opredeljenja, podrazumeva ne samo bar neka minimalna doza profesionalne korektnosti i standarda, nego i to da svi, naposletku, delimo istu stvarnost, samo je različito interpretiramo. To je jedan takoreći filozofski nesporazum i Ejls ih zato gleda sa sažaljenjem rezervisanim za izgubljene duše: ono što on želi da stvori, i što će i stvoriti, televizija je koja će ograditi svoje parče stvarnosti i braniće ga ne pitajući za cenu, ne primajući zarobljenike. To je vreme velikog uspona kablovske televizije, koji ujedno znači neograničenu ekspanziju ponude; Ejls odlično njuši šta to znači: ne treba pretendovati na svekoliku postojeću publiku nego treba pronaći svoju „nišu“ i držati je se. Fox se, dakle, neće obraćati svima, jer Fox polazi od toga da ima onih kojima Fox nikada neće biti izbor: neka ih, neka trunu u paklu. S druge strane, postoji cela jedna velika, zaturena Amerika koja hoće da gleda i sluša nešto drugo od onoga što su nazori i ukus kosmopolitanskih elita sa Istočne i Zapadne obale; e, toj Americi, naoružanoj, opasnoj i iz nekog više kulturno-identitarnog nego ekonomskog skupa motiva besnoj, podozrivoj prema „obojenima“, useljenicima, „pederima“, feministkinjama i uopšte svemu što ne razume jer svet ne bi trebalo da je krojen po mustri u kojoj su oni mogući, kamoli poželjni, nego bi trebalo da je sazdan po Bibliji za idiote, u manijakalnom tumačenju kakvog histeričnog radio propovednika iz neke od ljupkih država Konfederacije, po mogućnosti.

Ono što je Ejls svojom mračnom briljantnošću shvatio kada je kablovska televizija u pitanju, još je mnogo više i radikalnije došlo do izražaja u svetu interneta 2.0 i društvenih mreža: javni prostor je konsekventno atomizovan, od famozne Agore nije ostalo gotovo ništa. Danas svi žive svako u svom mehuru u kojem normalno komuniciraju jedino sa istomišljenicima, dok kod „onih drugih“ gostuju samo zato da bi ostavili neki „hejterski“ komentar, najčešće bez udubljivanja u ono na šta se referiše. Fox News je jedan od preteča, ali i kreatora takvog sveta: „info“ kanal koji je svesno redefinisao svoju informativnu ulogu tako da je postala sasvim „opinionizovana“, u svakom trenutku nameštena tako da svet i prikazuje i tumači iz ugla desnice i „patriotskih vrednosti“ midl-američkog ultrakonzervativizma.

Serija Najjači glas vruća je roba i upravo se prikazuje na HBO. I u tome ima neke amblematske podele uloga: nije li HBO kao mitska razbibriga umereno progresivnih urbanih elita pravo mesto za „ogovaranje“ Fox Newsa i čoveka koji ga je oblikovao, suštinski mu odredio karakter iliti ton? Serija je bazirana na knjizi, ali i magazinskim člancima koje je o Ejlsu i Foxu napisao Gabrijel Šerman, a među rediteljima se pojavljuje i veliki Stiven Frirs, koji potpisuje šestu epizodu. Ejlsa igra Rasel Krou i čini to maestralno (u sadejstvu s pre svega sjajnim partnerkama, među kojima su Siena Miler, Anabel Valis, Naomi Vots i Aleksa Paladino), toliko da deluje kako u svakom kadru brani lik koji je veoma teško braniti i s kojim privatno teško da ima ičega zajedničkog. Osim toga, moć transformacije je takva da bi vam trebalo neko vreme da ga prepoznate, ako slučajno niste unapred znali da je u podeli.

Najjači glas funkcioniše sasvim dobro vozeći na dva paralelna koloseka: s jedne strane, to je Ejlsova životna priča, ispričana iz nimalo laskavog ugla, ali i bez „stripovskih“ klišea, mada će pred kraj Ejls već početi da dobija neke karakteristike negativca iz Zlatne serije ili tako nekog štiva; s druge strane, to je priča ne toliko o Foxu koliko o tome kako su preko njega svoj iznova legitimizovani i više nego sveprisutni javni glas dobili upravo oni koji bi u nekim prethodnim decenijama bili označeni kao besprizorni, to jest kako je – sve navodno u otporu prema smaračkom mentalnom terorizmu „političke korektnosti“ – diskurs „američkih vrednosti“ kao zgodnog utočišta za svako mračnjaštvo ponovo postao srce mejnstrima, taman nakon što smo olako pomislili da su ga svingujuće šezdesete trajno oterale u prašnjavi, poluzamračeni ugao gde je trebalo da tavori čekajući prirodno izumiranje.

Ko je, naposletku, bio Rodžer Ejls? Genije jedne branše koja prosperira na slavljenju prosečnosti i promovisanju niskosti, dakle, velemajstor populističke televizije, ali i s protokom godina sve izrazitiji ideološki fanatik, krstaš ultrakonzervativne desnice, pred kraj već otvoreni paranoik od one sorte kakve je u našim „bednim, malim istočnoevropskim državicama“ odavno kanonizovana kao najplemenitija sorta „nacionalnih radnika“, Televizija je, dakle, istovremeno i igračka njegove fahidiotske genijalnosti i sredstvo koje ima služiti pre i iznad svega njegovoj političkoj agendi, a ova, pak, prirodno doživljava svoju apoteozu u pojavi Spasioca u vidu jednog opasnog zevzeka narandžaste kose. Treba li reći da su Ejls i Fox i njega „stvorili“, to jest, da je Ejls bio visoko među onima koji su izgurali na svojim leđima njegovu kandidaturu?

S druge strane, i ne znam zašto bismo u nečemu što se stalno dešava uopšte još videli nekakav tobožnji paradoks, pobožni propovednik „porodičnih vrednosti“ bio je ujedno serijski seksualni predator, koji je svoju moć koristio za razne otvorene i implicitne iznude nad svojim zaposlenicama. Jednoj od njih, koja je imala izvesne dileme, lepo će objasniti šta radi: „Ja sam univerzalan čovek, porodica je samo deo mog spektra“. To bi bilo OK da je pravo na tu univerzalnost priznavao i drugima…

I šta ćemo mi, na koncu, s tom šejtanskom spravom? Televizija je danas uistinu u velikoj meri ono što oličava Rodžer Ejls. Ali, televizija je i ono što je snimilo ovu odličnu seriju, i mnoge druge koje su poslednjih godina bacile u zasenak dugo estetski superiornu filmsku produkciju. Nema, dakle, jednostavnih odgovora, reći ćemo mi. Ako i nema, izmislićemo ih, rekao bi na to Ejls u interpretaciji Rasela Kroua, zaljubljeno se nasmešivši vlastitoj pokvarenosti.