Loši momci, jatak po narudžbi i živi Morison

Jedan od boljih, čini mi se nedovoljno pročitanih romana Milete Prodanovića zove se Eliša u zemlji svetih šarana; taj je roman smešten u „izmišljene“, a tako stvarne zemlje postsovjetske imperije, tamo negde u onom limesu u kojem nestaju poslednji tragovi „Evrope“, ali ni „Azija“ ne može da se uspostavi, jer to tamo, to nije nikakva „Azija“, to je jedna mutant-civilizacija za sebe… Nova Prodanovićeva knjiga kao da je „balkanska“ verzija Eliše, bar po nekoliko bitnih stvari. Najpre, tu je nesmiljen autorski pogled na „potkontinentalnu Drugost“, na moralne i civilizacijske šlampavosti koje Domaći rado pokušavaju – i iznenađujuće često uspevaju – da prodaju kao nekakvu „autentičnost“, specifični poludivlji šarm falične civilizovanosti. No, istovremeno, autor nesmiljeno karikira i kolonijalistički, lažno superiorni „izvanjski“ pogled na tu (polu)izveštačenu Drugost, a osobito jako satirički masakrira površan i sumnjiv altruizam „industrije humanizma“ koja se plete oko tzv. kriznih područja, zemalja u kojima se ratovalo ili se još ratuje, postdiktatorskih sistema etc. I u kojima Loši Momci i oni koji bi trebalo, za masne plate, da čuvaju lokalno stanovništvo od njih, vrlo lako nađu zajednički poslovni interes, koji se neretko pretvori u ljubav do smrti – bar jedne od strana, dakako.

Ovo je, dakle, „okvir“ za priču, ali šta je priča? Pozne su devedesete, u Beogradu pod sumnjivim okolnostima strada Veronika Vitas Vojvodić, harizmatična, mada opet nekako i marginalizovana intelektualka, jedna od simboličkih figura otpora tadašnjem režimu, ali i bivša „visoka“ političarka koju je onomad sklonio sam Tito; zabavno je odgonetati od kojih je sve „stvarnih“ ličnosti pisac sklopio Veroniku, mada je jasno koja tu dominira… Njena verna mlada saradnica priseća se njihovih razgovora, i zagonetne, intrigantne priče o rukopisu iz XVII veka koji nauka ne poznaje, a za koji je Veronika čula od jednog fratra kada je kao devojka „skojevala“ u Boki. I tako se sa svojim verenikom Tomom, Amerikancem, devojka upućuje prvo u potragu za rukopisom, a kada ga pronađe, onda i tragom njegovih stranica… Radi se, naime, o svojevrsnoj ispovesti Kozima iz Abruca, redovnika iz XVII veka, koji se, u potrazi za nestalim i verovatno zatočenim bratom, obrete na „suprotnoj“ obali Jadrana, ovoj balkanskoj, gde vladaju malo Mleci, a malo više Turci… Kozimov je rukopis briljantno jezički „arhaičan“ (pisac ga je pravio po „pravom“ modelu), a opet i sasvim prohodan i razumljiv, i zapravo je svojevrsna pikareska, ili čak hronika nastranosti i nasilja, koje da u tamnim vilajetima Potkontinenta jedni drugima, ali i svoji svojima, sveudilj čine katolici, „šizmatici“ i „Turci“, Srbi, Arbanasi i ostala plemena, velikaši i silnici, razbojnici i drumske barabe… Hoće li skromna hrišćanska duša pronaći brata? Možda, a možda će joj se on samo prisniti, kao i samo mesto gde će ugledati njega ili njegovu avet, mesto na kojem sve duše dolaze na svoje…

I, da li je taj uzbudljiv rukopis uopšte autentičan, ili je neka naknadna potvora? Do kraja neće biti nedvosmislenog odgovora, a jedino tako i može da bude, jer Balkan je zemlja bez „viška“ pisanih izvora, ovde je sve u mitu i legendi, što je samo jedan od naših problema, ali nikako onaj najmanji, jer ta beskrajna rastezljivost i arbitrarnost naših istorija – koje to samim tim i nisu – lovište je za one koji se zlu raduju i zlo proizvode i šire svetom.

No, tu tek počinje, takoreći, ono zbog čega je pisac podnaslovio ovaj roman kao road movie. Ono će dvoje, naime, bazajući stazama starog rukopisa, zabasati na dojučerašnja „ratna područja“ tamo negde u zabitima između Bosne, Hercegovine, Dalmacije i Boke, gde će susresti niz živopisnih likova poput izvesnog Karamarkovića, vlasnika vulkanizerske radnje i kafane Jatak, a koji za skromnu protivvrednost stranim novinarima prodaje svoju tužnu ratnu priču, za čije potrebe se može zvati Aleksa, Ahmed ili Antun… Njihov je cilj zapravo jama u kojoj se, po starome redovniku, dešavaju čudesne, mistične procesije, no na putu k njoj dospeće i u čudesan, superluksuzan motel sagrađen „sredstvima međunarodne zajednice“ (ne sumnjajte da su njegovi suvlasnici jarani koji su ratovali na suprotnim stranama), a u kojem će se dešavati vrlo, hm, neobične stvari – recimo, u baru će sresti neke pouzdano mrtve Slavne Ličnosti, a videće i plakat sa najavom koncerta The Doors – na fotografiji su sva četvorica, dakle i ostareli Džim Morison. Roman tako gazi u fantastiku, na koncu i sa oniričkim elementima, ali zapravo ne izlazi sa terena lucidne demontaže lokalnih i globalnih opštih mesta. A Prodanovića odranije znamo kao pisca koji s takvim materijalom i postupkom ume dobro da se nosi. Na koncu je tako i s Vitiligom: roman je to kojim je pisac neke svoje „opsesije“, uvežbavane kroz neke prethodne knjige, doveo negde blizu vrhunca i razrešenja. Balkanskoj (para)istoriji pak razrešenja nema, samo se uvek iznova zapliće, svaki put na malo gluplji način nego prethodni.