Nije lako poverovati, ni posle svih ovih godina, da nam je tako briljantna pop-muzika potekla iz onako grozne decenije. Posle smo donekle i oguglali, postali Heart Core, ali užasnim početkom – sada i mistifikovanih – ‘90ih, debitantski niskotiražni u crno-belom omotu LP bečejske Eve Braun Prisluškivanja (‘92, Carlo Records) zazvučao je sjajno. S puno razloga, pa tako uglavnom i danas.
Beše toliko davno, pre nekoliko života izgleda: Pera Luković je još pisao, i to o rokenrolu – zamislite; samo posvećeni znali su pravo ime Dade Topića; neki smo verovali da vreme zabave ne prolazi, a neki da velika Srbija tek počinje; no bližio se brzi kraj svemu tome. Mnogi su od ranije bili ubeđeni da im (samo jedna!) tajna služba prisluškuje telefone, a nikom ni na pamet nije padalo da bi se gospodar Toma Vučić – prvi srpski policajac i, gle, potom knjazu uz nos ustavobranitelj – mogao povampiriti na državnom vrhu, i to u 2 tela.
Pravo niotkuda tj. iz dubina Vojvodine šačica studentarije – naraštaja koje su 1980. ‘prelomile’ smrti Tita i Lenona – pesme iz iznajmljenih novosadskih soba urezala je u odlazeći vinilni format, s ‘pacovskom’ etiketom koju nosile i gramofonske ploče bučnih i buntovnih beogradskih momaka Dža ili Bu i Tajkuni, pardon – Direktori. Jedino u nenormalnoj Srbiji tog doba mogla je Eva Braun biti smatrana alternativom. Bitno drugačije, ali ne puno bolje je i otkad su se 2007. vratili nastupima uživo – kao stvoreno za glavnu struju, potiskivano je na marginu.
Ipak, sve o Evi iz 90-ih nadživelo je tu deceniju, prilika je da će za sobom ostaviti i asocijacije na Hitlera. Ono što je delovalo kao povratnički hobi zrelih 40-godišnjaka, od niza obeležavanih jubileja i dostojnih recikliranja – proleća 2008. („Vreme“ br. 899) uz remaster, obogaćeno i tekstualno objašnjeno reizdanje drugog, izvanrednog albuma Pop Music (‘95, CD, b92) – preraslo je u opuštenu koncertnu aktivnost (i van domovine), kompilovanje, ‘izlazak’ on-line, pa i ubedljiv novi album Playback (2CD, 2011.).
Te se smeđa kEva mirno mogla osvrnuti i na svoj početni, nedovoljno primećeni dugosvirajući manifest Prisluškivanja, takođe višestruko ponavljan (Automatik: ‘97. ‘ispeglana’ audio-kaseta; 2007. CD). Pop Music je besprekorna klasika, vrhunac i benda i izdavača koji su se odbili od dna scene i društva, ali i pesme s Prisluškivanja i 20 godina posle objavljivanja uživo su izuzetno sveže, poleću s bilo kojeg nosača zvuka; preslišajte se i preslušajte.
Prvenstveno autorska pa tek potom kompetentno izvođačka firma, Eva Braun i nastala je vrveći kreativcima u strogim okvirima pop-pesama, te svoju drugu mladost pod vođstvom Gorana Vasovića–Vasketa i doživljava jer su ranija grananja grupe skladno objedinjena. Doduše, 1 od osnivača, stidljivi Petar-Pjer Dolinka opet se brzo povukao s bine, ali je postava i dalje školski primer gitarističke, sa znalačkim dvojcem Milan Glavaški (Rebel Star, ex-Popcycle) – Dušan Ševarlić.
Organizator koncer(a)ta je poznata agencija (gle!) Long Play, a kako E. Braun poslednjih sezona u Beogradu lagodno štrapacira između vodećeg kluba Gun i sale Amerikana u Domu omladine, pojačano zanimanje obožavalaca doprinelo je da odgode revitalizaciju svog pionirskog unplugged-nastupa (proleća ‘93. u Kinoteci, dakle 20 godina sledećeg proleća!) i usredsrede se na izvođenje celog celcatog debi-ostvarenja: svih 14 pesama Prisluškivanja, uključujući i nikad ranije uživo predstavljene, sve ‘u cugu’ i redom kao na A i B-strani! Ovakvi tematski, ‘albumski’ koncerti nisu nepoznati u svetu, pa bi i kod nas mogli da koriste.
Pošto (fizički) singlovi u Jugoslaviji više nisu izlazili ni onda, najave ovog koncerta/koncepta kao ‘33+45’ (LP + hitovi/singlovi) pre bi mogao imati veze s godinama/uzrastom znatnog dela posetilaca, mada je među nekoliko stotina prisutnih (ulaznice 800-1000d.) bilo i dovoljno zaista mladih, jedva nešto starijih od Prisluškivanja. U skladu s tim, previše poletna za nostalgiju, Eva B. je zaređala kroz svoj čuveni debitantski LP, a razdraganost publike rasla i kroz oduvek favorizovane kao Jagodna polja, i nenametljive poput Ti vrtiš sat. Do Sasvim običan dan i Sada ne znam gde sam ne znam šta već se oformio ozbiljan hor, da bi đuture uživali kroz praktično sve hitove ovog benda, skladno uključujući i aktuelne.
Posle više od sat ipo i Posle tebe, ovacije pa 2 bisa, uvodno s dotle veoma diskretnim novim članom seksteta, klavijaturistom koji je nasamo s Vasketom krenuo Tako je čudno, zar ne? – čak i površnima, dobro objašnjenje otkud ženske toliko zavole Evu Braun u (svoji i njihovim) najboljim godinama. Ponekad Eva ‘udari šlag na tortu’ obradama svojih uzora, ali sad je tek na samom kraju došla Filmova Odvedi me iz ovog grada.
Tužno je jedino što od Eve Braun naovamo malo šta od našeg popa dobacuje do tih kvaliteta.
