Najveću nervozu gledalaca je tokom protekle nedelje izazvao Predlog zakona kojim se narodnim poslanicima retroaktivno daju neviđene beneficije. Poslanik mu dođe ko rudar koji zaranja u podrumsku salu Skupštine, radi bez kolača u restoranu, zamara ruku kad glasa i neviđeno tanji živce tokom svog mandata. Zato im treba dati beneficirani staž, prevremenu penziju i maaalu platu. Iako su DS, a kasnije i DSS, stidljivo počeli da se ograđuju od Predloga, nisam na televiziji video nijedan glasan protest protiv ove bruke. U Slobino vreme, očekivao bih barem višenedeljne demonstracije, dok danas čak i ovako nebulozne ideje dobijaju legitiman tretman u vidu javne rasprave i demokratske procedure.
Nirvanistička kohabitacija (inače sinonim za letargiju i apatiju) postaje idealan prostor zaludnog uma, koji je, kaže narod – đavolovo omiljeno igralište.
Istovremeno, Narodna kancelarija koju je otvorio Tadić, tokom prvih mesec dana rada dobila je preko 4000 slučajeva, što bi rekao Harms. U prilogu vesti B92, videli smo nekoliko primera molbi i žalbi građana od kojih je svaka – mala životna priča. U Srbiji je ovakva kancelarija jedini dodir politike i života, a taj susret je malčice humaniji nego ranije. Nekada bi vas u svakoj državnoj ustanovi dočekalo Njegovo veličanstvo Portir, koji bi poput svetog Petra saslušao vašu priču sabijenu u nekoliko rečenica i onda vam pokazao red u kojem ćete provesti narednih nekoliko sati. Nekoga će začuditi zahtevi koje građani postavljaju pred Kancelariju, ali samo se setite predloga za beneficije poslanika i shvatićete da svako ima pravo na ostvarenje svojih snova.
Poseban tv-spektakl priredila nam je policija u dramskom igrokazu tokom jedne pokazne vežbe. Prvo je mladi glumački par briljantno izveo prizor porodičnog nasilja, gde nasilnog muža policajac i policajka dovode u red. U sledećoj sceni prikazano je kafansko nasilje, a siledžija u hokejaškoj opremi maltretira čestite igrače bilijara. Dok ga patrola skembava, on odnekud izvadi nož, ali ni to mu ne pomaže. Pravda je pobedila. Dole hokej, živelo pozorište! Uz malo proučavanja radova Marine Abramović ova produkcija bi se hrabro mogla kandidovati za naredni BITEF. Skrećem pažnju uvaženom kolegi Medenici na novu pozorišnu tendenciju. Za jednu inertnu ustanovu, policija pokazuje izrazito visok stepen želje za promenama kao i poseban nerv za kulturu. Možda nismo daleko od spajanja ministarstava policije i kulture u jedinstveno jezgro. Tako bi se i kulturnjaci ogrebali za beneficirani radni staž i bolje plate.
Obrni-okreni, ispade da se televizija protekle nedelje, kao i mnogih prethodnih, uglavnom bavila besom i agresijom. Od sačekuša do porodičnog nasilja – izgleda da živimo na ivici nerava. Zato je neverovatno delovala „Skrivena kamera“ na TV Pinku snimljena na ulicama Banja Luke. Devojka obučena u uniformu Gradske čistoće, vrbovom metlom je čistila lišće sa trotoara i lupala po dupetu prolaznike. Opominjala ih je da ne hodaju po lišću koje ona ceo dan čisti. Očekivao sam da će joj već prva prolaznica istom metlom razbiti glavu, ali to se nije desilo! Ljudi su vrteli glavama, zbunjeno se okretali, pitali da li je normalna, ali je samo jedna gospođa započela verbalnu svađu. Setite se, to je Bosna, posle krvavog rata, u oskudici poput naše i sa stranim protektoratom. Ima svakako nešto i u mentalitetu, ali ovakav nivo tolerancije direktno je proporcionalan uređenosti određenog društva. Bosna nas je prešišala! Ako ovaj svojevrsni socio-psihološki eksperiment zamislimo u Beogradu, pa ako umesto devojke zamislimo pripadnika romske manjine, eksperiment bi doneo poražavajuće rezultate i bio izuzetno rizičan za aktera. Naši komunalci dobijaju batine iz čista mira, tu provokacija nije ni potrebna. Možda bi im pomogla ona hokejaška odela iz policijske predstave.
Među brojnim novim emisijama koje je ove sezone pokrenula BK televizija, najnovija se zove „Šta mi spremaš?“ Žanrovski bismo je mogli odrediti kao mešavinu (da ne kažem srpsku mućkalicu) Džejmija Olivera, „Seksa i grada“ i Mileta. U superfensi gajbi, dve cice sa imidžom Fešn vika (ili Selekšna), očijukaju sa austrijskim dvojnikom Džejmija Olivera i nekim bajom. TV pakovanje ove emisije je izuzetno, ali sadržaj zaista i pored najbolje volje nisam skapirao. Recepte je gotovo nemoguće pohvatati, dramaturgiju i glumu takođe, tako da je ostala samo šarena ambalaža – a ona se ne jede!
