Ako u tzv. svetu umetnosti osim glumca iz Bosne Emira Hadžihafizbegovića postoji još neko kome je ime/naziv nakrcan(o) ‘titulama’, onda su to Pussycat Dolls (dalje: PCD) – a tu nisu u opticaju samo Juce, kuce & mace. Da ih je osam valjda bi se zvale OctoPussy, no krpica je ostalo jedva za njih pet. Prošle nedelje svoju kraću evropsku turneju – promovišući drugi album, Doll Domination (2008, Interscope – Multimedia Records) – završile su baš u Beogradu. Samo na važnijim koncertima zagrevanje su im bili znatno zanimljiviji izvođači u usponu, pevačica Lejdi Gaga (Lady GaGa) i reper Ne-jo (Ne-Yo), a naša publika navođena je da i to očekuje, s ulaznicama od 1800 do 3500d. (i VIP 7000, loža 9500). Što je atrakcija kraćeg roka trajanja, najave su bombastičnije, do besmisla: nije pitanje rasprave je li ubedljivo vodeća mačkica/lutkica, egzotična Nikol Šercinger (Nicole Scherzinger) „najlepša pevačica“, ali Radije ću da oslepim nego da PCD svrstavam u r’n’b (rhythm’n’blues), ma koliko se kategorizacije pop muzike degenerisale. Srećom je još živa npr. Eta Džejms (71) koja jezičinom jednako oplete i Obamu i Bijonse (Beyonce).
Dakle, PCD su nedostojne i oznake „ženska/devojačka grupa“ ako ste to bar ponekad koristili za one koje zaista sviraju/pevaju, možete ih porediti s ozvučenim tvorevinama tipa Spice Girls, All Saints, Destiny’s Child, Sugababes, ali se ne daju ni prineti stvarnim, razigranim i nafrakanim veličinama modernog r’n’b zvuka kao što su Labelle sedamdesetih ili (ovde neprimećene) TLC devedesetih, takođe s milionskim tiražima. Potekavši iz XX-vekovne burleske u SAD, najbliže striptizu i marginama Holivuda, PCD su i danas „internacionalni artistički program“ samo što je štangla, pristojnosti radi, horizontalna. S više pameti i godina, koreografkinja Robin Antin (r. ‘61.) osnovala je ovu plesnu trupu „najboljih tela u poslu“ 1995. (prošle Kristina Eplgejt i Agilera, Karmen Elektra), da bi ih kao merkantilna žena od 2003. proturala kao pevačku pop grupu. Odmah po meteorskom uspehu hitova Don’t Cha i Wait A Minute, te debi albuma PCD (2005, A&M), eksploatisane su ne kao bend već kao brend: modne linije, filmovi/TV, ring-tonovi i svakojake IT džidže (eng. gadget), sav taj m(e)rčandajz… a dok špartaju svetom, u Las Vegasu u fensi klubu PCD Lounge šou drže Las Vegas Pussycat Dolls.
Samo dva dana pošto je lansiran Jai Ho (You’re My Destiny), njihova/engleska verzija hita A.R. Rahmana iz Milionera iz blata, PCD su se u prestonici Srbije suočile s nekih 7000 pretežno tinejdžerki svih razreda, pa i ponavljačica. Iako malo slabije posećeno nego rok atrakcije pod istim krovom, njihovo gostovanje za organizatore je zahvalno (kao uostalom i Rihanna i Rebelde) jer na svakih nekoliko mlađih maloletnika mora doći i poneki roditelj/staratelj, a potonji blagodare što – zarad klinačke publike – nastup počinje osetno ranije od „odraslih“. No, rečnikom nas u najboljim godinama, taj nastup bio je klasična tezga/žešća prevara, đuska uz matrice i par „živih“ mikrofona. Malopre pomenute pubertetske atrakcije bar su imale prateće sastave, a ovde je Nikol osrednje pevala i još jedna pištavo podvriskivala. Glavni instrumenti bila su im stepeništa uz/niz koja su vrckale i nogatale se, povremeno uz pet plesača i (jedva) par perkusionista. Prosečna eurodisko podloga dopunjena je projekcijama njihovih video-spotova i animacijama, naravno osvetljenjem i donekle pirotehnikom, potpuno u skladu s matičnom delatnošću organizatora Sky Musica – jednog od ovde vodećih uvoznika audio i video opreme, binske, studijske i emiterske tehnike… pa i muzičkih instrumenata – koji se poslednjih godina razgranao i u koncertne spektakle.
Uz sva razvlačenja, kupovine vremena solo tačkama (Hush Hush), muškim plesnim numerama, podilazećom konferansom koja nategnuto odzvanja rep žargonom itd., a srećom bez bezličnih obrada, trajalo je jedva 90 minuta, sa sve bisom. Mislite da je ova idolatrija po bilo čemu bolja od ozloglašene Grand parade? Bolja je samo od davne disko grupice Cica-mace koja je unjkavo pevušila. Jer, iako Pussy…Dolls srećom nisu baš …Dogs, nemilosrdno se objektivizuju i podmeću da budu bitches (eng. kučke) za machore. Njihova lična (koreo)drama i „dominacija“ je da od običnih sponzoruša postanu dobro udate sponzoruše, „emancipacija“ samo da prave karijeru (tolike godine uspeha a još neudate za slavnog fudbalera ili slično?). A mlada, izolovano odrastajuća publika u Srbiji burnije reaguje na obraćanje s par reči srpskog jezika nego na bilo šta izuzev hit refrena (npr. I Hate This Part): takvo „uvlačenje“ je naličje one umišljenosti koja među starijima hara od Miloševića do Tadića, od Šešelja do Jeremića, mi smo 100% naj publika, zbori srpski da Te svi Srbi vole!
Ništa novo, mačkice: osim pokvarenih Barbika (kao Britni Spirs kojoj su upravo zagrevanje na SAD turneji), svetu su potrebne i Bratz lutkice. Zapravo, počevši sa suprotnog kraja, od igrački i animacija, osnovne četiri Bratz tinejdžerke množile su se i širile kroz medije, privlačeći pret-pubertetlij(k)e i podvodeći se pedofilima, u ovoj deceniji najopasnija konkurencija imperiji Barbika. Shodno tome, industrija zabave makroiše i PCD, „pimpujući“ saradnje s rep zvezdama i grananje realiti TV programa; Nikol je i došla iz druge fabrikat grupice Eden’s Crush, kroz Popstars, preteču ‘(Pop) Idola’, slično kao i Girls Aloud.
Koncert na kome je glavna koreografija?! When I Grow Up? Koliko ste sati šljakali da priuštite ovo zadovoljstvo/kupite ulaznice za PCD detetu, čiji rečnik jedva ide dalje od ekstra? Je li vam ostalo išta (novca, raspoloženja, energije, vremena…) da kasnije iste večeri svratite na dozu protivotrova u Dom omladine, na trubadurski, kamerni nastup Čak Profeta?
