Kolektivna paranoja

Još jednom je potvrđeno da reditelj Kokan Mladenović ima dar da prepozna one komade iz korpusa tzv. savremene klasike čije teme urgentno prizivaju nova scenska čitanja – a to su često i prva posle praizvedbe – i koji bez ikakvog problema mogu da se tumače i u najaktuelnijem društvenom kontekstu. Ovog puta u pitanju je postavka drame Balkanski špijun Dušana Kovačevića u Narodnom pozorištu u Somboru (gostovanje ove predstave u Jugoslovenskom dramskom pozorištu predstavlja neposredni povod za ovaj prikaz, mada je on nastao na osnovu izvođenja koje sam gledao na matičnoj sceni).

Glavna Mladenovićeva intervencija svodi se na rekontekstualizaciju radnje; u ovoj predstavi, naime, Ilija Čvorović više nije zadrti pristalica Staljina koji brani državu od specijalnog rata protiv komunizma, već podjednako zadrti Miloševićev sledbenik, koji je na svoja slaba pleća primio zadatak da nas odbrani od pošasti novog svetskog poretka. Deluje prosto neverovatno koliko je malo dramaturških promena bilo potrebno napraviti da bi se postigla ova istorijska rokada: podstanar optužen za špijunske radnje ne dolazi iz Pariza, već iz Brisela (tog mitskog središta novog svetskog poretka), a umesto zaklinjanja u Staljina ostaje samo zaklinjanje u Njega – neko ko nikad nije čitao komad niti gledao film (pod pretpostavkom da takvih ima) bio bi potpuno ubeđen da se te tirade vernosti odnose na Miloševića. Dobro je što reditelj nije nastavio s dramaturškim intervencijama ovog tipa, jer bi se tada javila opasnost od zapadanja u banalnu aktuelizaciju; i ovako je sve bilo on the edge.

Lik Ilije Čvorovića je najbolja komediografska dijagnoza jedne bolesti – paranoje; Kovačevićev junak je jedan od onih malih, nebitnih, promašenih i nesrećnih ljudi koji, potpuno se identifikujući s nekom ideologijom i njenim liderom, svuda pronalaze opaku zaveru protiv sistema, pa zato preuzimaju mesijanski zadatak branitelja i spasioca – što je takođe odlika paranoje. Ovaj individualni problem, koji pisac jasno postavlja i u kontekst srpskog mentaliteta (čitaj – sindrom sreskog špijuna Alekse Žunjića), reditelj još dodatno proširuje, dovodeći ga u direktnu vezu s našom kolektivnom paranojom iz devedesetih. To povezivanje individualne i kolektivne nesreće Mladenović scenski opredmećuje tako što uvodi songove (autor teksta i muzike je Rambo Amadeus), u kojima se javljaju glavni lajtmotivi srpskog medijsko-političkog pandemonijuma iz poslednje decenije: „volimo te otadžbino naša“, „i ja volim vas“, „budi se nacija“, „devize, devize, devize“…

Međutim, ovde se dešava potpuno neočekivani obrt: iako su provokativno scenski osmišljeni (izvode ih travestirani muškarci), songovi ne ostvaruju efekat „šuta u stomak“, već nas, naprotiv, ostavljaju ravnodušnima. Nije baš najjasnije zbog čega se desio ovakav rezultat; da li zato što je koreografija songova bila nemaštovita i nedovoljno provokativna (zašto je nju postavio sam reditelj, a ne neki profesionalac?), da li zato što tekst sadrži već bezbroj puta parodirane miloševićevske idiome, da li samo zato što songova ima previše? Najverovatnije je svaki od ovih razloga pomalo doprineo završnom utisku.

Pored ovog, javlja se još jedan, srazmerno veći problem; naime, stiče se utisak da se reditelj mnogo više posvetio osmišljavanju ovih aktuelizujućih scenskih efekata, nego temeljnoj artikulaciji dramske radnje. Upravo zato predstava ima i probleme s ritmom; lik Ilije Čvorovića reditelj nije dao u gradaciji, koja i odgovara razvoju paranoje kao takve i, što je mnogo važnije, predstavlja glavni zamajac komičke radnje u Balkanskom špijunu. Naprotiv, Saša Torlaković kao Čvorović igra celim tokom predstave jedno isto stanje, doduše na komičarski bravurozan način. Slična vrsta nerazvijenosti primećuje se i u rediteljskoj, izrazito komičarskoj postavci drugih likova: Danica (Biljana Keskenović) tipična je domaćica odana mužu, brat Đura (Nenad Pećinar) retardirani je siledžija, ćerka Sonja (Milijana Makević) praktična je sponzoruša, dok je „osumnjičeno lice“, podstanar Petar (Bogomir Đorđević), sumnjivi i osioni srpski novobogataš… Rediteljska postavka Petrovog lika je najproblematičnija, jer je dramaturški nelogična; ne treba čovek uopšte da bude paranoik kao Ilija, pa da se upita zašto jedan ovako moćan tip živi kao skromni podstanar.

Ovakva, dramski šematizovana i komički naglašena postavka likova predstavlja još jedno koncepcijsko „zastranjenje“ u somborskoj verziji Balkanskog špijuna: osim što ne razvija dovoljno potencijale dramskog teksta, ovakav rediteljski pristup zanemaruje i potencijale glumačkog ansambla, koji su veći od ostvarenog rezultata. Najveći paradoks nalazi se u tome što ova naglašeno komičarska igra odgovara konvencionalnijoj tradiciji tumačenja Kovačevića, tako da, na kraju, koncept britke aktuelizacije, koji je prepoznat kao glavna odlika i ujedno najveća vrednost predstave, deluje kao nekakvo manje-više spoljašnje rediteljsko rešenje. Čini se da „komedija“ Balkanski špijun vrlo bespoštedno dijagnostifikuje jednu hroničnu (a ne akutnu!) anomaliju srpske svesti, te da je zato pre treba tumačiti u ozbiljnom tonu i realističkom ključu… Ova dramska priča je, nažalost, užasavajuće verodostojna.