Sudbina je nekih stripova da, umesto jednog, imaju paralelne živote. Jedan prelomljen kroz opštu čitalačku prizmu, drugi kroz kritičarsko određivanje ukupne vrednosti dela i načina kako i u kojoj meri se u njemu sjedinjuju scenaristička i crtačka vrednost, dok je treći rezultat načina na koji na njega reaguju uži krugovi stvaralaca, kolega. Disproporcija između ovih perspektiva naravno da je moguća. Dok jedne interesuju pre svega rezultati, efekti, bez obzira na njihovo poreklo i pozadinu, druge može da interesuje ono što se naziva „rešavanjem problema“, pozadina efekata, tehnologija sprovođenja priče. U ovom zanatskom uglu posmatranja, koji je za stvaraoca i te kako važan, ponekad proces postaje važniji od rezultata. To i nije toliko loše sve dok zanatski aspekt potpuno ne zaseni globalni rezultat, sve dok vrednost „izvođenja radova“ ne zameni vrednost dela samog.
U rasponu od četiri godine, beogradski izdavač Darkwood upustio se u integralno izdavanje ovog stripa. Godine 2014. izdao je prvi integral (što je odomaćen izraz u strip izdavaštvu za obimne kolekcije koje u pojedinim knjigama objedinjuju po nekoliko albuma, hronološki) pod naslovom Valerijan, da bi upravo sada izašao drugi integral Valerijan: Ambasador senki i druge priče. Svaki od njih je obima preko dvesta kolornih stranica. U drugoj knjizi, pored 5. i 6. epizode redovnog serijala, nalazi se i sedam kratkih priča pod objedinjenim naslovom Svemirskim stazama. Plan Darkwooda je da celokupan opus Valerijana (redovne i vanredne epizode) sabere u kolekciju integralnih izdanja.
Mogućnost paralelnih života jednog stripa koju pominjem služi mi kao polazna tačka kada govorim o Valerijanu jer upravo je ovaj strip zanimljiv primer udvajanja javnog života jedne kulturne tvorevine. Posmatran iz čitalačke perspektive, ovaj strip je nesumnjivo vredan svake pažnje, što ilustruju njegovi sjajni tiraži (bar u Evropi, ako ne u Americi), ali na prvi pogled on se svrstava u strip za mlade, što lakoća pripovedačkog tona to u velikoj meri opravdava, pa neupućenog može pomalo da zbuni ukazivanje dubokog poštovanja prema ovom delu od strane vodećih francuskih autora stripa, i to onih koji se bave znatno težim temama.
Valerijan je debitovao u francuskoj reviji „Pilot“ 1967. godine. Rezultat je saradnje crtača Žan-Kloda Mezijera (1938) i scenariste Pjera Kristena (1938). Kristen je inače poznat kao scenarista stripova Enkija Bilala nesumnjivo teže tematike Krstarenje zaboravljenih, Kameni brod, Grad koji ne postoji, Falange crnog reda i Partija lova. Na ovim prostorima bivše Jugoslavije Valerijan se prvi put pojavio u splitskom „Caku“ 1973. godine, a Stripoteka je počela da ga objavljuje početkom osamdesetih.
Po osnovnim žanrovskim odrednicama Valerijan je spejs opera saobražena tipu francusko-belgijskih stripova „za decu i omladinu“. Glavni protagonisti su Valerijan i Lorelina, prostorno-vremenski agenti. Radnja je dislocirana na osnovu uvedene pretpostavke da je otkriveno trenutačno prenošenje materije kroz prostor i vreme. Inicijalni trenutak od koga se polazi u stripu je 2720. godina. Glavna svrha patroliranja prostorom i vremenom, dakle istorijom, jeste borba protiv onih koji su pokušali promeniti njen tok, kao i potraga za novim planetama sličnim Zemlji kako bi se osigurali i proširili uslovi za život.
Psihologija likova u Valerijanu je pojednostavljena. Valerijan i Lorelina su pomalo konvencionalni lutkasti imidži. Avantura se ipak više služi s njima nego što se u njima prelama i proživljava. To diktira i nevelike raspone izražajnosti njihovih lica koji svode Lorelinu na ljupkost i odlučnost i zbog nedovoljne tek naznačene motivisanosti ne dopiru dovoljno daleko od stereotipa. Valerijanov raspon je nešto veći: gnev–zadovoljstvo–čuđenje–trijumf i još ponešto psiholoških stanja pride. Evolucija njihovih karaktera je prisutna, ali za potpisnika ovih redova nikada dovoljno prevratnička da bi promenila početni utisak. Kostimografija je egzotična na način potpuno primeren spejs operi. Valerijan takođe, daleko nadmašujući standardnu logiku žanra, obiluje čudnovatim i prelepim svetovima i civilizacijama, neverovatnim bićima i ingenioznim futurističkim mašinama. Sve to je ambijent za nezamislive misije i avanture.
A tek složenost arhitekture koju otkrivamo u Valerijanu je nešto što radikalnije remeti „srednju vrednost“ stereotipa. Čini se da nije toliko presudno ustrojstvo same arhitekture koliko tačaka posmatranja koje Mezijer bira prateći kretanje svojih junaka. Tu za mene počinju prave čari Valerijana. Jedna od dodatnih neobičnosti je činjenica da Kristen pokušava da u strip za decu i omladinu unese sociopolitički kontekst. Srešćemo mi u Valerijanu diktature, potlačene klase, marginalne grupe, ekološku tematiku i daleke prizvuke feminističke tematike. Naravno, sve ovo figurira nesrazmerno pojednostavljenije spram slojevitosti Kristenovih scenarija za Enkija Bilala.
Pređimo sada na ono najvažnije u Valerijanu što ponekad promiče nedovoljno opaženo iz čitalačke pozicije fanova koji to više osećaju nego što su ga svesni, a što se i te kako uviđa iz pozicije crtača stripova. Reč je o Mezijerovom rukopisu vizuelne naracije. Prostorno i grafičko situiranje figura otkriva u Mezijeru majstora crtačkog zanata. U tom pogledu Valerijan predstavlja za svoje vreme moderan spoj kanifovskog usmerenja i francusko-belgijskog stripa za mlađu generaciju. Ako do kraja oprostimo Valerijanu izostanak suptilnijeg tkanja psiholoških odnosa i prepustimo se njegovoj lakoći, videćemo da se vođenje priče u Mezijerovim rukama pretvara u vrsnu vizuelnu naraciju koja opčinjava čitaoca bez obzira na uzrast. „Crtačko-zanatsko“ čitanje Valerijana predstavlja veoma poučnu vežbu iz rakursiranja, rešavanja prostornih odnosa, perspektive i povremenog majstorstva u uspostavljanju crno-belih odnosa. Mezijer je crtač koga vole crtači stripa. Ovo su bili i te kako jaki razlozi koji su Mezijeru 1984. godine doneli Gran Pri u Angulemu.
