Iznenada oseti kako ga nešto poprska. Radoznalo i uplašeno podiže pogled uz potporne stubove. Golubovi su se ljubili kljunovima i gukali, niko nije kriv što je on poprskan. Već dvadeset godina nije čuo te glasove, mada je u šetnji ovuda prolazio svakoga dana. Ali gukanje mu je bilo dobro poznato iz knjiga. „Slaže se!“, reče on tiho i klimnu glavom, kao što je uvek činio kad je neka stvarnost odgovarala svom prvobitnom štampanom liku.
Svi srećni bibliofili srećni su na isti način; svaki nesrećan bibliofil ima neku svoju nesreću. To jest: svoj oblik nesreće. Sama nesreća uvek je u osnovi ista: nestanak, gubitak biblioteke. Razlog može biti rat ili neka prirodna nepogoda, siromaštvo, porodični zapleti i ko zna šta još. Život bez lične/kućne biblioteke kao medijuma i telesnog produžetka za takvog je život bez supstance. I obrnuto, sastavni deo uživanja svakog bibliofila jeste ambijentalni, štaviše i telesni momenat: želiš da budeš okružen svojim knjigama, da ih gledaš, dodiruješ, mirišeš. Ijen Mekjuen je pre koju godinu pisao o toj dimenziji sopstvenog odnosa sa ličnom bibliotekom, a povod je, ako se dobro sećam, bila selidba. A svaki bibliofil koji se selio zna da je to posebna vrsta izazova i muke, sa ili bez hepienda…
Centralni lik romana Zaslepljenost (Die Blendung; na engleskom objavljen kao Auto–da–fe) Elijasa Kanetija (preveo Branimir Živojinović; Dereta, Beograd 2017) četrdesetogodišnji je naučnik, filolog, „najveći sinolog na svetu“ Peter Kin, čovek koji živi ne samo među knjigama nego i u knjigama: spoljna, materijalna stvarnost i „realni“ ljudi za njega su smetnja i tlaka, u najboljem slučaju nužno zlo, opsluživači njegovih potreba, koje su, uostalom – izvan sveta knjiga – krajnje skromne, sasvim asketske. Njegova je erudicija, dakako, impresivna, a istraživanja su sve što ga uopšte zanima, to jest kloni se klasične „karijere“ (akademska zvanja i poslovi) čak i unutar svog mikrosveta, dok ono drugo za njega ionako ne postoji. Živi od solidnog nasledstva, koje ubrzano krčmi dajući ogroman novac za knjige; za vrednost novca generalno ne mari nimalo, niti o tome išta uistinu zna.
Kin je, dakle, gotovo pa „baltazarovska“, ali neuporedivo živopisnije i ciničnije ocrtana, karikatura „zaluđenog naučnika“, čoveka koji – u svakom smislu – obitava u svojoj biblioteci, dosledno slep za sve ostalo. Genije u svojoj oblasti, suveren u svetu knjiških znanja, Kin je izvan „aleksandrijskog“ sveta kao malo dete, sasvim dezorijentisani, upravo socijalno retardirani dvonožni entitet, idealna žrtva svakoga ko „stoji s obe noge na zemlji“.
Kin godinama živi sa starijom služavkom Terezom, koja mu sprema jelo, brine se o kući i skida prašinu s knjiga. Ona je priprosta, jedva pismena osoba čiji vokabular (danas bi možda imala ozbiljne šanse na predsedničkim izborima u SAD) valjda ne dobacuje dalje od dvesta-trista reči i sve što ima da kaže saopštava u nekoliko gotovih, pa nasumično podgrejanih besmislenih fraza („biću tako slobodna“!). Tereza je savršeno funkcionalan šraf u jednom nezahtevnom mehanizmu; pomeri je, međutim, iz njenog prirodnog staništa, i očekuj grom i pakao… Kin je, onako neznaven i smeten u stvarima od ovoga sveta, u jednom trenutku pogrešno protumačio jedan Terezin gest, pomislivši da bi ona mogla na pravi način da se trajno brine o njegovoj biblioteci (što mu je jedino važno), i ponudio joj je brak. Ona ga je oberučke prihvatila, ali njena je vizija braka nešto sasvim drugo: konzumacija, ne samo u seksualnom, nego i u imovinskom smislu. Kao pripadnik željene, ali njoj nedokučive i neodgonetljive klase imućnih i obrazovanih, Kin je u Terezinim očima samo dokona zamlata za koju ne može imati poštovanja, ali i čovek koji ipak poseduje nj. v. Kapital; što na štednoj knjižici, što, bogme, i u tim vražjim knjigama, koje mora da su skupe… Tereza postaje noćna mora i napast, sabijajući Kina u sve manji prostor u vlastitom stanu i tražeći od njega sve više novca i svega, zaključno sa testamentom koji bi imao da napiše ostavljajući joj sve (iako je mlađi od nje petnaestak godina). Na koncu, Kin leti izbačen iz sopstvene kuće! Leti u… hm, svet o kojem zapravo ništa ne zna, na ulice Beča međuratne epohe. U svet u kojem „riđi ljudi“ već polako postaju krivci za sve…
Sve se ovo odigra u prvoj trećini romana („Glava bez sveta“), i taman kad pomislite da ne može mahnitije, maštovitije, furioznije i lucidnije, mladi Kaneti – završio je rukopis 1931, kad je imao svega 27 godina! – kao da se tek zagreva: bačen u svet, Kin naleće prvo na Fišerlea, kepeca i grbavca, sitnog jevrejskog prevaranta, idealnu figuru prezira i mržnje tog ambijenta i te epohe. Fišerle postaje neka vrsta Kinovog Sanča Panse, malo ga čuvajući od nevolja, a malo ga i svesno gurajući u njih, jer i Fišerle, dakako, ima svoju ambiciju i strast koja ga zaslepljuje: ako su za Kina to knjige i nauka, a za Terezu novac, za neuglednog, žovijalnog klikeraša iz bečkog podzemlja to su status i slava: ubeđen je da je najveći šahista na svetu, te utoliko najviše mrzi one koji zvanično slove za takve – šahovske velemajstore, a naročito onog u to vreme najslavnijeg među njima, Kapablanku. Kinova preostala ušteđevina, koja je Terezi ipak izmakla, mogla bi Fišerleu poslužiti kao odskočna daska za odlazak u Ameriku, gde će se proslaviti, bogato oženiti i usput poniziti pacera Kapablanku. Ali, čovek snuje, a bog se smeje…
Četvrti potporni stub ovog karusela autodestruktivnih opsesija je Benedikt Pfaf, kućepazitelj u Kinovoj zgradi, penzionisani policajac, potkupljiv, gramziv, priprost, strahovito snažan i karikaturalno nasilan, dvonožna zver koja je rođenu ženu kinjenjem oterala u smrt, a s ćerkom je – dok i ona nije umrla – živeo kao s prisilnom konkubinom (zanimljiv „friclovski“ austrijski motiv nekoliko decenija unapred…), zatočenicom njegovih monstruoznih prohteva. Pfaf kroz roman meandrira prvo kao Kinov dobro plaćeni pouzdanik (rasterivač dosadnjakovića koji bi naučnika ometali u radu), pa kao Terezin koristoljubivi saveznik (i sve drugo…), pa opet Kinov, te na kraju kao oličenje ograničenosti brahijalne sile (eh, svega nekoliko godina kasnije, mogli bismo ga zamisliti kao oduševljenog pripadnika SA odreda ili nečega sličnog) koja se ipak mora pokoriti Autoritetu, Razumu i Zakonu, nastupajućima u liku Kinovog brata Georga, psihijatra, došavšeg iz Pariza da izbavi brata iz potpunog haosa u koji je pretvorio vlastiti život. Georg će učiniti što je do njega bilo, ali za pravo spasenje je kasno, Peter je zapravo već dobrano s Druge strane, a njegova sposobnost percipiranja stvarnosti i njenog razdvajanja od sopstvenih fiksacija isuviše oštećena da bi se uistinu mogla zakrpiti. Zatvoren u autoreferentnom svetu koji dosledno pogrešno dešifruje signale iz okolne stvarnosti, Peter će na koncu potpaliti sopstvenu biblioteku – teškom Georgovom mukom vraćenu u prvobitno stanje – i izgoreti u njoj, uz oslobađajući grohot.
Zaslepljenost se (i) danas čita kao veličanstveno lucidni „sken“ epohe i ljudskih naravi, kao superioran prikaz kobnih mrtvouzica ograničenog vida, onog koji nam nameću naše sopstvene fiksacije. Sebična, patetična, nezrela samoopsednutost intelektualne kaste pored koje može da protrči krdo slonova apokalipse a da ova to ne primeti, tupa i ubistvena fokusiranost „malog čoveka“ na materijalno i statusno; na koncu, nisu li to dva lica iste medalje? I neće li oba, svako na svoj način, doprineti usponu fašizma, kao apoteozi pompeznog malograđaninovog samoobožavanja? A taj već negde potmulo stupa ulicama nemačkih i austrijskih gradova, oseća se on i kod Kanetija kao htonska, udaljena, ali sve bliža i jasnija jeka. Kad postane dreka, ionako će biti kasno. Beč i Austrija nigde se imenom ne spominju u ovom romanu, pa ipak, on je i duboko „lokalan“, malte ne kao Deblinov Berlin Aleksanderplac, mada na sasvim drugačiji način. Istovremeno, nije slučajno da je Peterov brat Georg, simbolički predstavnik intelektualaca koji pokušavaju da ostvare nekovrsni humanistički balans između strasti za apstraktne ideje i brige za konkretne ljude, neko ko dolazi iz Pariza, iz onog sveta koji je i za nemački govoreći svet, baš kao i za nas na Balkanu, uvek bio onaj racionalistički, krajnostima i zaslepljenostima neskloni Zapad. I Kaneti će, koju godinu kasnije, pred nacističkom bagrom morati da beži u tom pravcu, čak u Englesku…
Beskrajan je niz tumačenja, estetičkih, kulturoloških, psihoanalitičkih (mada Kaneti nikako nije voleo „frojdizam“), političkih i još kojekakvih, doživelo ovo zakučasto (ali nipošto hermetično), razuzdano i oblaporno mladenačko remek delo pisca unikatne biografije (koja to nije? Da, ali neke su unikatnije od drugih), jednog od ključnih pisaca nemačkog jezika u prošlom veku. Zaslepljenost je tek posle rata počela da osvaja globalnu publiku, a tek nakon objavljivanja magistralne Kanetijeve studije Masa i moć i sam su pisac i njegov najznačajniji roman stavljeni u pravi kontekst i tumačeni s onom pažnjom i posvećenošću koje zaslužuju.
U mojoj je mladenačkoj biblioteci Kanetijeva Zaslepljenost, u predivnom dvotomnom Prosvetinom izdanju iz 1976, s lepim boldovanim ćiriličnim slovima koja se lako gutaju, zauzimala jedno od počasnih mesta. Ta je biblioteka nestala jakože dim; ne, nisam je zapalio nego se raspršila u tisuću komada da se više nikada sasvim ne sastavi, hvala onima koji su nam zapalili živote. Mnogo kasnije, nabavio sam drugi primerak istog izdanja, čuvam ga ne manje ljubomorno nego Kin svog Budu i ostale. Ali, u tom zamenskom primerku nema tragova mojih egzaltiranih mladićkih podvlačenja… Jako je, jako dobro da najzad imamo novo izdanje (u starom, sjajnom prevodu), jer je ovaj roman jedna od onih knjiga konstitutivnih za traumatično, kontroverzno, ali i veličanstveno egzistencijalno i čitalačko iskustvo XX veka. Koji je, sve češće se čini, još podaleko od svog kraja, kalendaru i Hobsbaumu uprkos.
