Kiš naš sagovornik

Dvadeset drugog februara bilo je 82 godine od rođenja Danila Kiša. Izdavačka kuća Arhipelag, koja objavljuje Izabrana dela ovog velikog pisca, promovisala je tim povodom Priče o Danilu Kišu, zbirku priča po izboru Milenka Stojičića, pisca, književnog kritičara i antologičara.

Autori priča su bliski prijatelji Danila Kiša, njegovi savremenici, pa i naslednici njegove poetike, pisci neuporedivih biografija i poetika, spojenih poštovanjem prema Kišu i njegovim knjigama. Milenko Stojičić se odlučio za trideset najboljih od mnogih priča i eseja o Kišu, isključivo autora eks-YU prostora i nastalih poslednjih tridesetak godina, zato što su to prostor i vreme koji su odredili književnost i sudbinu Danila Kiša. Među autorima je nekoliko generacija savremene književnosti, od Tvrtka Kulenovića, Mirka Kovača, Vide Ognjenović i Judite Šalgo, preko Milisava Savića, Irfana Horozovića, Davida Albaharija, Radoslava Bratića, Dragana Velikića, Aleksandra Prokopieva, Mihajla Pantića, Petera Božika, Sibile Petlevski, Josipa Mlakića i Predraga Lucića, do Lasla Blaškovića, Faruka Šehića, Srđana V. Tešina, Olje Savičević Ivančević i Muharema Bazdulja.

Priče su fikcionalne, ali sa elementima biografije ili memoara. U sećanjima dragocenih prijatelja Danila Kiša može se naslutiti ko je on bio i zašto ih je inspirisao. Vida Ognjenović u priči Put u Novi Sad govori o jednom običnom danu sa Danilom Kišom: o njihovim velikim pričama i malim avanturama, kao i o peštanskom šlageru Tužna je nedelja koji je tridesetih godina prošlog veka osvojio svet. Istovremeno, u detaljima priče učitavaju se velike teme Kišove književnosti: melanholija, progoni u Drugom svetskom ratu, logoraška književnost. Kratke priče Judite Šalgo Srneća leđa i Katalin Ladik Eros i tanatos na istom tragu opisuju anegdote o Danilu Kišu. Iz priče druge spisateljice ostaju u sećanju „njegove trepavice neobične dužine i njegove oči boje dima“. U priči San o učitelju Davida Albaharija stvarni susreti sa Danilom Kišom mešaju se sa snovima o njemu. Albahari preispituje i trag koji je stvaralaštvo Danila Kiša ostavilo u njegovom pisanju. Jedna rečenica otkriva mnogo: „Šta sam dakle naučio od Kiša? Lepotu forme, sklonost promeni, tananu porodičnu tugu?“

Priče o Danilu Kišu su takođe i svojevrsno novo čitanje dela Danila Kiša, tumačenje njegovog književnog postupka, tema ili velikih ideja njegovog stvaralaštva. Mihajlo Pantić, na primer, koristi red vožnje jugoslovenske železnice, a junak Petera Božika tvrdi da je pronašao poslednju priču Danila Kiša. Obe mistifikacije vrlo su kišovske, i stvaraju utisak da čitamo nekog novog Kiša.

Mlađi autori ove zbirke, kojima Kiš nije bio savremenik, pokušavaju da svoju savremenost razumeju kroz njegovo književno nasleđe stavljajući kišovske teme u kontekst savremenih događaja. Srđan Tešin u priči Moje majke traži etičko utemeljenje sopstvene biografije – na čemu je insistirao Danilo Kiš – pripovedajući o svom životu i elementima Kišove poetike u njemu. Faruk Šehić u priči Kiš, Una i Bosna piše da je najznačajnije što je naučio od Kiša osećaj odgovornosti prema sopstvenom vremenu i društvu u kojem živi, i posebno izdvaja piščevu etičnost i moralnu nepotkupljivost. U priči Grobnica za Seada Memagića Muharema Bazdulja lekar iz Tuzle piše pisma Danilu Kišu kao obožavalac njegove književnosti, ali sa vrlo britkim zapažanjima koja otkrivaju intelektualca. Samo desetak godina kasnije, tokom rata devedesetih, on će poginuti potpuno besmislenom smrću negde u Hrvatskoj. Nije teško prepoznati opsesivnu Kišovu temu: čovek naspram istorije, intelektualac žrtvovan interesima vremena. Ta priča je još jedna Grobnica za Borisa Davidoviča o životima ljudi koji stradaju u velikom mehanizmu istorije.

Priče o Danilu Kišu dokazuju da je svaka nova generacija pisaca posle Danila Kiša imala potrebu da se odredi prema njegovom delu. Ako modernog klasika definišemo kao onog pisca koji i u novim generacijama nalazi sagovornike, onda ova antologija još jednom potvrđuje da Kiš to jeste. Kao i da je savremenom čitaocu, ali i savremenom stvaraocu, Danilo Kiš i dalje potreban, pa i neophodan, da bi mogli da razumeju svoje vreme i svoju književnost.