U scène à faire šeste epizode nove sezone nedavno povampirene serije Toplo–hladno britanskog ITV-a, jedan od glavnih junaka, do grla zaglibljen u krizu srednjeg doba, nevoljko seda za bubnjeve u finalu prvog nastupa benda svog sina u nekom mančesterskom pabu, i zajedno sa njima, razdraganom publikom i svima nama konačno prevazilazi sopstvenu depresiju i doseže neku vrstu komične katarze svirajući obradu novotalasnog hita Teenage Kicks sastava Andertons. Slično tome, tmurna egzistencijalna neizvesnost i duboki strah od onoga što će doneti sutra, kulminiraju negde oko sredine četvrte sezone maestralne serije Ray Donovan američkog Showtimea, tek onda kada svako od antiheroja ove sumanute TV odiseje ostane zagledan u sebe samog, podržan integralnom verzijom balade Desperados Under the Eaves počivšeg kantautorskog genija Vorena Zivona.
Ova dva donekle nasumično odabrana primera iz tekuće ponude premijernih TV serija valjano i precizno demonstriraju kako je usred druge decenije novog milenijuma i šezdesetak godina otkako je svetu predstavljen rokenrol, dugo sanjani brak između pokretnih slika i te, najpopularnije muzičke forme današnjice najzad dobio puni i pravi smisao, dozrevši do stadijuma u kom njihovo međusobno prožimanje daje novu idejnu i poetsku dimenziju svakoj dramskoj situaciji u koju se skladno i smisleno implementira. Nimalo slučajno, dotična zrelost je produkciono iznedrila i mnogo obimniji fenomen talasa novih rokenrol serija koji je u prošloj godini zapljusnuo male ekrane s obe strane okeana, a obim i kvalitet takvog žanrovskog proboja nesumnjivo jesu tema koja se više ne može olako ignorisati.
Tokom 2016. ovaj svet je napustila čitava plejada pionira rokenrola, Nobela za književnost je dobio Bob Dilan, Džimiju Hendriksu je otvorena spomen-kuća u Londonu, gigant izvornog bluza Robert Džonson je postao junak prestižne grafičke novele, penzioner Bil Vajman je otvorio izložbu vlastitih fotografskih radova, a Brus Springstin je objavio autobiografiju koja je postala globalni bestseler. Svi ti međusobno nepovezani događaji nedvosmisleno svedoče o kraju jedne epohe, a kada urbane legende počnu postepeno da se transformišu u mitologiju, onda nužno sledi i totalna promena karaktera artističkog sučeljavanja sa fenomenom rokenrola.
U STEGAMA ŽANRA: Što se televizije tiče, sve je – doduše – krenulo malo ranije i (kao i obično) putem nezaobilaznih sapunskih opera, kakve su one inspirisane kantrijem (Nashville, 2012, ABC) i hip-hopom (Empire, 2015, Fox). Potom su na red došli i sitkomi koji su povod za humor potražili u iluzijama o veličini isluženih muzičkih zvezda, uzaludno kalkulišući sa jednako izanđalim harizmama sopstvenih protagonista: Denisa Lirija u Sex&Drugs&Rock&Roll (2015, FX) i Bilija Reja Sajrusa u Still the King (2016, CMT). Kod ovih prvih, sve je naravno ostalo u okvirima čvrstih stega nametnutih žanrovskih uzansi, gde su šarolikost i kompleksnost sveta popularne muzike hotimično proćerdani kao puka atraktivna pozadina za očekivane zaplete o ljubomori, zavisti, mržnji, nasledstvima, razvodima, venčanjima i zločinima. Takva manipulativnost se ne može pripisati ovim drugim serijama, prvenstveno zbog toga što rokenrol u njima ipak nije sveden na dekor i formalnu atrakciju, nego je integralni deo zaprepašćujuće sličnih komičnih priča o posrnulim vedetama koje nisu u stanju da shvate kako su dani njihove slave zauvek prošli.
Otvoreno govoreći, nijedna od navedenih serija nije ostvarila bilo kakav suštinski umetnički proboj, ali se svaka od njih može pohvaliti određenim komercijalnim uspehom, što ukazuje na okolnost da američka i svaka druga publika jednostavno voli da voajerski zaviruje u bekstejdž velikih i malih bina na kojima nastupaju muzičke zvezde današnjice, kao i da je isto tako kopka da sazna kako zaista funkcioniše taj multimilionski biznis i šta se zapravo zbiva u studijima u kojima se fabrikuju klasici koje potom tako rado konzumiraju. Razume se, gledalište bi volelo kada bi se u svemu tome otišlo i korak ili dva dalje, i kada bi rokenrol serije bile kadre da začeprkaju i po alhemičarskim tajnama geneze kreativnog procesa, ili kada bi im one približile način na koji su konstituisani neki od najvećih potrošačkih mitova savremene civilizacije, ali sve do 2016. godine televizijski producenti i autori nisu bili zainteresovani ili nisu bili kadri da im to i ponude. A onda…
…onda su se u već započetu utakmicu uključili tako renomirani igrači moderne svetske kinematografije kakvi su Martin Skorseze, Kameron Krou i Baz Lurman, pa je avantura rokenrol TV serija za tili čas krenula u potpuno novom pravcu. Uz zaleđe najmoćnijih kompanija na aktuelnom tržištu (HBO, Showtime i Netflix), sa vrtoglavim budžetima i glumačkim ansamblima dostojnim svakog holivudskog spektakla, serije iza kojih su stali ovi stvaraoci (Vinyl, Roadies i The Get Down) unapred su postale šlageri sezone, datumi njihovih očekivanih premijera su obznanjeni mesecima ranije, a količina prostora koju su dobili pre, tokom i nakon emitovanja u štampanim i elektronskim medijima širom sveta graniči se sa neverovatnim. Dakle, sve je postavljeno na svoje mesto, teren je raščišćen, znatiželja publike je prekomerno raspirena, pa je preostalo jedino da se sva ta enormna očekivanja ovaplote u gledalačko iskustvo koje će rokenrol serije nametnuti kao obaveznu stavku u kvalitetom već ionako prezagušen televizijski meni.
BEZ TRAŽENOG HEPIENDA: Mudro i odmereno, svaka od ovih serija je odabrala sopstveni put i tematsku nišu. Skorsezeov Vinyl je tako smešten u Njujork ranih 70-ih godina XX veka, u uzbudljivo vreme sudara klasičnog roka i nadolazećeg panka, a njegovi glavni junaci su mahom ljudi iz senke – vlasnici diskografskih kuća, agenti, producenti i PR menadžeri, što neskriveno ukazuje na ambiciju da ova serija bude rokenrol odgovor na savršenstvo Ljudi sa Menhetna (2007–2015, AMC). Kako i sam naslov ukazuje, Roadies Kamerona Kroua pletu svoju priču oko armije anonimnih pojedinaca koji opslužuju turneje moćnih bendova, a sama serija se odvija danas, bez ikakvog istorijskog otklona, i počiva na specifičnom romantično-komičnom i mitomanskom viđenju stvarnosti kakvo je ovaj reditelj mnogo puta demonstrirao u svojim najboljim ostvarenjima (od Samaca i Džerija Mekgvajera sve do Korak do slave i Elizabetauna). Lurmanov The Get Down je zapravo pripovest o rođenju hip-hopa, poprište radnje je ponovo Njujork, ali pola decenije kasnije od onog Skorsezeovog, a dok se primenjena narativna tehnika može okarakterisati kao visprena kombinacija fikcije i dokumenata, sama serija je žanrovski vrlo blizu mjuziklu i izdržava poređenje sa klasikom kakav je Priča sa zapadne strane (1961).
Međutim, tu negde je – mimo svih predviđanja – kompletno zamešateljstvo s rokenrol serijama ostalo (bar za sad) bez traženog hepienda. Iako je bio kreativno potpomognut takvim partnerima kakvi su Mik Džeger i Terens Vinter (producent serija Porodica Soprano i Boardwalk Empire), Skorseze je brzo skrenuo Vinyl u mračnu, pretencioznu, povremeno prekomplikovanu i odveć izveštačenu viziju natopljenu viškom kriminala, droge i seksa, u kojoj je rokenrol na kraju ispao samo zgodan i glamurozan izgovor, a upotreba muzike je izobličena do karaoke halucinacija. Krou i njegovi Roadies, s druge strane, ispoljavaju neuporedivo više poštovanja za sam rokenrol, lucidno koristeći u svakoj epizodi gostujuće zvezde svih generacija i pesme koje su zbilja u funkciji radnje, ali su se šarm i emotivnost na kojima sve počiva pokazali isuviše izraubovanim i predvidljivim za poimanja savremene kritike i publike. Raskalašni manirista Lurman (Romeo + Julija, Mulen Ruž) imao je malo više sreće jer je svoj The Get Down umesto za krupne kablovske emitere vezao za sve prisutniji internet striming i VoD sistem, no njegova barokno sitničava freska jedne ere je radikalno podelila i odane mu filmoljupce i zagrižene poštovaoce hip-hopa i repa.
Krajnji ishod ovakvog sticaja objektivnih, komercijalnih i subjektivnih, umetničkih okolnosti bio je maksimalno otrežnjujući i bolan, pa su i pored najbolje volje Vinyl i Roadies ukinuti nakon emitovanja prvih sezona, dok seriji The Get Down sigurno predstoji premijerno prikazivanje druge polovine prve sezone tokom 2017, a eventualna druga sezona je ugrožena enormnim troškovima produkcije i nesuglasicama kreatora i producenata. Negde na sredokraći između živog organizma i muzejskog eksponata, rokenrol očito jeste materijal od kog će se i u budućnosti stvarati celuloidni (čitaj digitalni) snovi, s tim što će serijalne formule patentirane u godini koju ispraćamo bez dileme morati dodatno da se domišljaju i da sazrevaju kako bi se nekada eventualno domogle one neporecive perfekcije i lepote koja krasi svaku od trominutnih tinejdžerskih simfonija iz imaginarnog panteona popularne muzike.
