Konačni odlazak definiše porodične odnose, koji se, tako, fiksiraju u vremenu, i pokriva ih neki „optimizam sećanja“, koje pamti najviše dobrih osećanja.
Najnoviji komad Biljane Srbljanović Nije smrt biciklo (da ti ga ukradu) – što je rečenica koju izgovara suludo „vojno lice“ Jokić, a u predstavi Slobodana Unkovskog izrečena je i kao uteha umirućem Tati, koji brine o sopstvenom umeću da odlazak obavi kako treba – varira motiv stalnih porodičnih sado/mazo odnosa, prikazanih na uzorku relacija između očeva i kćeri, majki i sinova.
Plasiranje ključne teze komada, kao i dramsko pozicioniranje odnosa između likova drame je upravo ono što je i problem u rediteljskom čitanju Unkovskog. Neopravdano pojavljivanje likova iz drame, koji ne učestvuju u dotičnoj sceni, valjda je trebalo da bude protivteža nadrealnoj pojavi umrlih, Tate i Jokića, u Galebu, na kraju predstave. Čak i taj rediteljski zahvat bio je, nekako, stran strukturi možda najtananijeg dramskog štiva Biljane Srbljanović. Čitava postavka komada, nekako grubo skicirana, bez pravih tumačenja motiva odlaska i oproštaja, više je bila ram za sliku složenih porodičnih odnosa, u kojima mučitelj i žrtva redovno zamenjuju mesta, na obostranu katastrofu. Vrlo malo je bila rediteljsko poniranje u stvarne motive da se rečenica „Porodico, mrzim te“ učini manje morbidnom i neshvatljivom.
Glumačka podela, koju je Slobodan Unkovski izabrao za postavku ovog komada, učinila je mnogo više od roditeljskog postupka. Anita Mančić (Nadežda), dala je svom liku istinsku životnu i scensku zanimljivost, ironijom, crnim humorom i otklonom od melodrame, koja je rediteljski nametana. Vojislav Brajović, kao Tata, uspeo je da prikaže nasilnika i kad postaje žrtva. Tek sa one strane života, on sebi daje pravo da ljubi, voli (i da bude voljen). To je konsekvenca preteranim roditeljskim autoritetima – voljenima ih čini samo milostivo sećanje.
Ostali akteri predstave, sa superiornom Svetlanom Bojković (Gospođa, političarka) na čelu, ispunili su funkcije koje im je Srbljanovićeva, kao „evrimenu“, namenila, da budu nosioci univerzalnih osobina tipova i funkcija koje prikazuju. Ropac (Branislav Lečić) da bude slabić u vučjoj koži, Aleksa (Goran Šušljik) da bude umobolan u mantilu psihijatra, Debela (Ivana Vuković) da bude monstrum sa dečjim licem, Aleksandra (Sloboda Mićalović) da se svede na družbenicu i mučenicu, a Jokić, zastavnik (Ljubomir Bandić), da bude zarobljenik sopstvene patologije.
Bez suvišne karikature i nepotrebnih sentimentalnih tonova, ubuduće, Nije smrt biciklo… Biljane Srbljanović je drama koja čeka na nova čitanja koja zaslužuje.
