Kako preživeti slobodu

Ilija Šoškić je šezdesetosmaš, levičar, motociklista, sportista koji i dalje drži državni rekord Crne Gore u bacanju kladiva, autor kome je umetnost život. Da je u tome uverljiv, dalo se videti i po reakcijama publike koja je na otvaranju njegove retrospektive, prvo u Muzeju savremene umetnosti u Vojvodini (MSUV), a potom u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu (MSUB), sa zanimanjem upijala sve ono što se moglo videti od njegovih radova, i koja je, opčinjena Ilijinim prisustvom, neposrednošću i harizmom, donosila umetniku kataloge i knjige na potpisivanje, tražila da s njim napravi selfi. Sve je ovo pomalo neobično jer nije u pitanju nikakav muzejski spektakl, na kakve smo u poslednje vreme navikli, osim ako pod spektaklom ne smatramo to što retko kada vidimo izuzetna dela u idejnom, estetskom i izvedbenom smislu, što ih razumemo i što nam umetnik u svemu tome deluje potpuno iskreno.

Ilijinu retrospektivu oblikovali su kustosi Nebojša Milenković Novi (MSUV) i Zoran Erić (MSUB) organizacijom u dve postavke. U MSUV su predstavljeni Ilijini performansi i akcije iz sedamdesetih uključujući i njegov ikonični rad „Maksimalna energija – minimalno vrijeme“, odnosno fotografije kojima je zabeležen njegov pucanj u zid, dok su instalacije i forme iz osamdesetih u MSUB. Otuda i naslov „Akcione forme“, mada nije zvučao loše ni predlog direktora MSUV Radovana Jokića kada je kazao da bi izložba mogla da se zove i „kako preživeti slobodu“. Čitav Ilijin opus je usmeren na ovu ideju. Pa čak i to što je u jednom ranijem intervjuu izjavio da su muzeji mrtva mesta, a pristao na retrospektivu u čak dva muzeja, ne poništava njegov stvaralački kredo, niti njegov opus u ovim prostorima deluje formalistički i neživo.

Kad s njim razgovarate, njegove digresije vas zavedu pa vam više ne bude toliko važno da li ćete dobiti precizan odgovor, nego radije prihvatite da vas povede dalje i ispriča nešto iz svog uzbudljivog života. Recimo, na pitanje šta je bilo sa pištoljem iz kojeg je pucao u čuvenoj američkoj galeriji „Atiko“ koji ga je pozicionirao na svetskoj umetničkoj sceni a na osnovu čega je nastao pomenuti rad „Maksimalna energija – minimalno vrijeme“, Šoškić odgovara:

„To nije bio pištolj, nego revolver sa šest metaka. Toliko ima u burencetu i pošto je trebalo sve da izvedem maksimalnom brzinom, to je najbolje s revolverom jer, ta, ta, ta…, on se okreće munjevitom brzinom. Zato se i zove rad ‘Maksimalna energija’ pošto podrazumijeva dvostrukost – rad ruke i metak.“

Posle izvedenog rada, galerista mu je vratio revolver. „Nisam htjeo da ga prodam. Poslije sam ga negdje izgubio tokom tih ratnih godina jer sam bio izbjeglica u Dubrovniku. Tamo me je zatekao rat. Ali, u galeriji je tih šest metaka ostalo u zidu. Baš sam pričao nedavno sa galeristom Sarđentinijem hoćemo li mi vaditi te metke, da pokupimo to olovo. I to ćemo sljedeće godine i uraditi, na izložbi kod njega. Jedan od radova biće traženje i vraćanje tih metaka.“

Upitan šta za njega znači taj čin, Ilija kaže: suvenir na jedan rad u određenom vremenu, u određenoj situaciji i na jednom posebnom mestu kao što je bila galerija „Atiko“.

Kako je vazda sumnjičav prema institucijama, Ilija je i sada za otvaranje u Novom Sadu za svaki slučaj poneo ćuskiju i njome udario o zid MSUV, prislonio šiljak alatke na mesto oštećenja, ostavljajući ga upravo tako, sa tupim ekstremitetom oslonjenim na pod. Potom je odšetao kao da se ništa nije desilo. Ilija, prosto, ne pridaje mnogo važnosti onome iza, već onome ispred sebe, i da nije supruge Dragice Šoškić ko zna šta bi od njegovog dela bilo sačuvano. Kako i sam često objašnjava, njegov rad je u memoriji, ako treba biće zapamćen. Ćuskija je deo njegovog rada „Svijet je bogat, čovjek je siromašan“ izvedenog 1980, u Galeriji „Marija Djakona“ u Rimu. „Galerista je Italoamerikanac, ima galeriju i u Bostonu. Taj rad sam tad izveo drugačije, a i rupa u zidu je bila veća i ljepša“, kaže Ilija. Na pitanje zašto u toliko mnogo njegovih radova figurira zid, odgovara: „Želim da ukažem na njegovu ambivalenciju. Zid može da zaštiti, ali i da zarobi. Mene je zanimalo ovo posljednje. Zid je takođe i znak moći kao, recimo, Kineski zid. Civilizacija počinje sa zidom. Pred zidom uvijek osjećam ljutnju, ali ih ne rušim.“

Dok razgovaramo u atrijumu MSUV, Ilija sedi kao bog šume zavaljen u belu stolicu iza koje ima najviše zelenila, što asocira na njegove radove inspirisane prirodom. Kako stoji u katalogu izložbe, „od svih tekovina kontrakulture, ekologija ostaje jedina sfera za koju se po Šoškiću vredi boriti jer je neoliberalni kapitalizam nije apsorbovao“. Ukazujući na mračnu stranu čoveka i njegovo „silovanje prirode“, Ilija je izveo niz radova, a jedan od radikalnijih je performans „Ušivanje fikusa“ iz 1972. U prazan izložbeni prostor uneo je fikus, a zatim je stolarskom iglom i vunenim koncem savijao i ušivao listove biljke, koja je posle modifikacije ostala u galeriji kao artefakt – „živa skulptura“. Vrhunac čovekovog mešanja u prirodu jeste i serija radova „Traphos“, pogotovo instalacija „Bonsai“, gde je patuljasto drvce, dobijeno specijalnom tehnikom uzgoja, pobodeno u centar velikog ovala ispupčene forme od nasute zemlje. Osim što u takvom angažmanu ovo minijaturno drvce deluje još apsurdnije, sam oblik zemlje evocira umetnikovo sećanje na detinjstvo i „trapose“, okrugle rupe koje su seljaci kopali da bi u njima tokom zime skladištili voće i krompir.

Ilija Šoškić je znamenit i zato što je bio prvi umetnik koji je u Muzeju savremene umetnosti izveo performans. „Bilo je to 1986, kad sam se povukao iz Italije. Došao sam u Jugoslaviju jer sam predosjećao da će se ovdje desiti drama, i zanimalo me je kako stvari teku, koja muzika se sluša, šta mladi rade, a istodobno sam predstavio u Zagrebu rad koji je omaž Pazoliniju. Poznavao sam se s tadašnjim direktorom MSUB i on je upitao da li bi i u Beogradu napravio nešto slično. Tako sam izveo taj performans.“

Tako se, kaže, dogodila i ova retrospektiva. „Nisam ja očekivao da će se dva muzeja odlučiti da naprave jednu ovakvu megaprezentaciju zato što ja nisam umjetnik ni sa tržišta, pa da imam iza sebe neku ekonomsku moć, a nisam ni angažovani umjetnik jer sam iz ideologije izašao krajem sedamdesetih godina zato što se u svijetu desio preokret. Počela je ta takozvana transavangarda ili anahronizam. Sa ulaskom velikog novca ojačale su upravo one tendencije protiv kojih smo stajali moja generacija i ja. Mi smo svi bili ekstremna ljevica. Zanimao nas je indirektni otpor koji prema mojim istraživanjima počinje još od grčkog filozofa Parmenida, takozvani slobodni ljudi. Oni su živjeli bez ičega, preživljavali su od pomoći prijatelja, a neki su kao Sokrat i stradali. Hoću da kažem, moje ljevičarenje nije marksističko, nego dolazi od Anštajna i Rasela i njihove deklaracije protiv zloupotrebe atomske energije. To je ta ljevica.“

Na kraju razgovora, upitan da objasni poentu svog performansa „Ples sa pitonom“ koji je podrazumevao da u zatvorenoj galeriji dva sata boravi sa ovom opasnom zmijom, Ilija jednostavno objašnjava: „Zmija je životinja koju stvarno ne volim, a pogotovo ne kad je od četiri metra. Pitona sam uzeo iz zoološkog vrta, jer sam želio da stvorim jednu vizuelnu impresiju na temu suživota, zato što je upravo to civilizacijski problem. Nisam želio incident i pratio sam uputstva: da stojim na određenoj udaljenosti od zmije, na repu. Znao sam da će prvo bježati, pa da će procjenjivati situaciju. Tako je i bilo, s tim što je onda počela da ide od jednog do drugog ugla prostorije da bi u ćošku počela da se mota, što je siguran znak da se sprema da napadne. Poslušao sam kako su me savjetovali da stojim na repu dva metra od nje. Čučnuo sam, a to je bio znak za kraj performansa. Primijetio sam da se zmija umirila, da je spustila glavu, opustila mišiće. Sve se lijepo završilo. Suživot je moguć, a nisam se plašio jer sam i ranije radio sa životinjama – sa sovom, vrapcem.“

Retrospektivne izložbe Ilije Šoškića i u Beogradu i u Novom Sadu odlično su posećene. Traju do 24. decembra.