Prva filmska projekcija u novoj zgradi Jugoslovenske kinoteke, u Uzun Mirkovoj 1, prikazana je 26. februara. U 18 časova se davala digitalizovana restaurirana verzija prvog srpskog igranog filma Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa iz 1911. godine, a u 20 časova Kjubrikova 2001: Odiseja u svemiru. Za prvu projekciju je bio slobodan ulaz, a za drugu je njenih 117 gledalaca platilo ulaznicu. Tako je otvorena nova zgrada Jugoslovenske kinoteke. S obzirom na to da se u Jugoslovenskoj kinoteci čuva preko 100.000 filmskih kopija 134 kinematografije sveta, otvaranje nove zgrade je, ne samo za ljubitelje filma, prvorazredan kulturni događaj.
Zgrada u Uzun Mirkovoj je sazidana 1846. godine kao novi konak kneza Aleksandra Karađorđevića, zatim je tu bio hotel „Srpska kruna“, pa Opština beogradska, i na kraju Savezni zavod za patente. Savezna vlada ustupila je zgradu na korišćenje Jugoslovenskoj kinoteci 1992. godine. Od tada do danas trajala je njena transformacija od ruine u zdanje koje imponuje. Taj proces vezan je za Radoslava Zelenovića, direktora Jugoslovenske kinoteke, i njegov tim. Ovo je njegov osvrt na pređeni put.
DEVEDESETE: „Objektivno govoreći, rekonstrukcija zgrade jeste trajala predugo. Ja sam 1992. godine napustio lagodno mesto urednika filmskog programa TV Beograda i došao u Jugoslovensku kinoteku svestan da u zemlji u kojoj su uvedene sankcije nema mnogo prostora za instituciju kao što je Kinoteka. U suštini, oduvek sam kraj svoje karijere zamišljao u Jugoslovenskoj kinoteci. Istina, ovde sam zamišljao i svoj početak: da cepam ulaznice u Kinoteci, pa da se nekako ušunjam i besplatno gledam film. To mi je bio san kad sam iz Kosova Polja 1968. godine došao u Beograd na fakultet.
Mi smo te 1992. godine počeli da tražimo zgradu za Kinoteku i – došli do ove zgrade. Činilo se da šanse da je dobijemo ne postoje, ali je na kraju presudio nesumnjiv značaj Kinoteke. Zgrada je bila ruina u bukvalnom smislu te reči, sve što je moglo da se iznese iz nje – izneto je. Pre nas je tu bio Zavod za patente, a zgrada je bila vlasništvo Republičke direkcije za imovinu. Kad je počela priča o traženju zgrade, nuđena mi je zgrada u kojoj je sad Ministarstvo kulture. I bilo je nemalo iznenađenje kad sam odbio – ta zgrada nema bioskopsku salu, da ne nabrajam ostale nepogodnosti za Kinoteku. Drugo, zgrada koju sam izabrao nalazi se pored Filharmonije, „Kolarca“, Etnografskog muzeja, Filološkog, Filozofskog i Prirodno-matematičkog fakulteta, i ima odličnu komunikaciju sa gradom. Rekao sam: OK, ona zgrada je mnogo bolja, ova je skoro srušena, ali ja bih ipak ovu u Uzun Mirkovoj.
Kad je zgrada dodeljena Gradu Beogradu, i kad smo je 1995. godine mi dobili na korišćenje, bilo je to u vreme Nebojše Čovića i Milenka Kašanina, došlo je do silnih osporavanja da li je trebalo da baš nama daju tu zgradu. Kad smo to prevazišli, dobili smo novac da zgradu stabilizujemo jer je jedno njeno krilo potpuno potonulo. Finansiranje je prestalo 1997. godine, bila su to teška vremena, bilo je prečih stvari.“
DVEHILJADITE: „Onda je 2000. godine naprasno odlučeno da Grad Beograd vrati zgradu Saveznoj direkciji za imovinu, i da se zgrada proda. Zašto? Zna se zašto, vaš list je detaljno opisao zašto („Vreme“ br. 570), da se napravi robna kuća.
I, Savezna direkcija je objavila oglas za prodaju ove zgrade. Ja imam taj oglas, kao i sve ostalo vezano za novu zgradu Kinoteke, zato što pišem knjigu Kako su mi otimali Kinoteku. Hteli su da je prodaju za neku sumu koja je bila trećina vrednosti placa zgrade od 4,500 kvadratnih metara, i to zgradu koja nije bila obična, već spomenik kulture pod zaštitom. Naravno, ustalasala se javnost. Da smo to dozvolili, bili bismo prva država na svetu koja je spomenik kulture prodala za robnu kuću!
Počeo je vrlo, vrlo mučan period: ucenjivali su nas, priprećivali. Kako? Direktor Savezne direkcije za imovinu mi je tražio da završim rekonstrukciju za šest meseci, u protivnom – uzima zgradu! Baš me zanima kao bi neko završio rekonstrukciju 4,500 kvadratnih metara za pola godine! Sudili smo se, i dobili spor.
Skoro me je neko pitao da li smo se plašili. Pa naravno da jesmo. Plašili smo se prvo onoga u šta smo se upustili, plašili smo se pretnji, ‘dobronamernih’ saveta, ali nismo odustajali. U ono vreme je bilo dovoljno da vam kažu ime onog ko je zainteresovan za tu zgradu, pa da postane pretnja sama činjenica da postoji mogućnost da vam neko otme to što ste vi počeli da gradite. Ponoviću, najvažnije od svega toga je da mi nismo odustali. Može biti da je to hrabrost: malo se bojiš, ali ne odustaješ.
De fakto, radovi na zgradi su počeli tek 2007. godine, kada smo dobili sredstva iz Nacionalnog investicionog programa. Uradili smo građevinske radove, i onda smo čekali, čekali, čekali, pa su dobijena sredstva da se zgrada opremi. Sve što vidite, osim tehnike, sve je napravljeno u Beogradu. Bio je to jedini način da opremimo zgradu za pet miliona evra. Ljudi iz sveta nam čestitaju na objektu kakvog nema. Prošlog leta na velikom konkursu u Londonu enterijer zgrade je proglašen za najlepši enterijer kulturne institucije u Evropi, autor enterijera je Pavle Vasev.“
DANAS: „Nova zgrada Kinoteke ima pet nivoa. Na vrhu su klub i prostorije sa digitalnom klimom zahvaljujući kojoj svaka prostorija ima svoju mikroklimu, što je važno za ovakvu ustanovu. Na spratu ispod je direkcija, računovodstvo i službe koje opslužuju sve segmente Kinoteke. Tu su i dva apartmana za istraživače. Na srednjem nivou je univerzalna sala sa oko 100 mesta, takođe za projekcije, sa stolovima koji mogu da se rasporede po potrebi za promocije knjiga, za predavanja, za razne namene. U centralnom delu su pristupni holovi koje smo, kad smo došli u ovu zgradu, zvali jezero jer je taj prostor bio pun vode. Oni imaju providan krov, pa je taj prostor tokom dana osvetljen dnevnim svetlom. Ispod je ulaz u zgradu, zatim deo Muzeja sa predistorijom i istorijom filma, biblioteka sa čitaonicom. Ispod tog nivoa je deo Muzeja sa nekoliko predmeta iz predistorije filma i Mala sala sa 40 mesta.
Evo, pre desetak dana je počela da radi Velika sala. U njoj je 260 mesta. Sve što postoji kao filmska traka ili digitalni zapis u njoj je moguće pokazati. Iza platna je tona zvučnika, a postavljeni su i sa strane po zidovima. Na projekciji Kjubrikove Odiseje imali smo priliku da se uverimo u njihov zvuk. Drvenu zidnu oplatu sale uradili smo po ugledu na originalnu, videli smo je na snimku iz 1938. godine sa proslave rođendana kralja Petra, ispod nje je somot koji upija sve zvukove. Ova sala ima istorijsku vrednost: u njenom prvom redu je sedeo general Ler dok su mu sudili, tu je osnovan Crveni krst, tu je Grad Beograd odlikovan Legijom časti. Uhodavamo se, planiramo u martu početak projekcija u Maloj sali, i preseljenje 23.000 knjiga, isečaka iz novina, scenarija koje čuva biblioteka.
U okviru te priče, nešto da vam kažem: ne shvatam ljude koji govore da u kulturi ništa ne valja. Deo koji se zove čuvanje nacionalnog blaga, deo kulture u kome je Kinoteka, funkcioniše jako dobro. Stalno dobijamo priznanja od Međunarodne federacije filmskih arhiva zbog novih načina na koje pokušavamo da spasemo filmsko blago. U arhivu Jugoslovenske kinoteke nalazi se preko 100.000 kopija iz 134 nacionalne kinematografije sveta. Mi smo filmske Ujedinjene nacije, i mi svaki film, i hrvatski, i američki, i crnogorski, i gruzijski, čuvamo na isti način na koji se odnosimo prema našem blagu. To je veliki posao. Zato me ta uopštavanja – ništa ne valja u kulturi, veoma vređaju. Arhiv Kinoteke je sada čitav mali grad. Nadam se da ćemo ove godine uspeti da sazidamo još jedan depo jer je u Luci Beograd još uvek 20.000 kutija filmskih kopija – to je jedna srednje razvijena kinoteka.“
KULTURA PAMĆENJA: „Mi u Jugoslovenskoj kinoteci čuvamo bitan aspekt pamćenja ovog naroda. Čuvanje kulturnih dobara jedno je od najskupljih stavki svake države. Očuvanje ovakvih institucija je nešto na čemu moramo da radimo svi. Ja znam da i u mnogo bogatijim društvima kinoteke ne stoje dobro, ali ja bih voleo da budem neka siromašna evropska kinoteka. Siromašenje institucija koje čuvaju nacionalno blago osiromašuje upravo segment koji se odnosi na pamćenje. Kulturno nacionalno blago je neobnoviv resurs. Ne vi da obnovite film ako vam negativ propadne, možete samo da plačete do kraja života. Ovaj naš razgovor, iako pada u vreme predizborne kampanje, neće nikoga bitno ugroziti jer kulturu niko od stranaka ne navodi u svom programu.
Ja se niti preterano hvališem niti kukam. Zar vi stvarno mislite da ja ne umem da kukam? Pa umem, i to da se čuje dokle god hoćete. Ali mi je jasno da od te kuknjave nema nikakve vajde, i da je pametnije pokušavati da se obezbede pare. Tako smo dobili pare za novi depo, za centar za digitalizaciju arhivske građe, pa za nove montažne stolove, pa su nam pomogli Francuzi, Japanci, Evropska agencija za rekonstrukciju, i drugi. A ako neko misli da donacije vise na drvetu i samo čekaju da se mi iz Kinoteke pojavimo da ih uzmemo, neka sam proba da ih nabavi.
Naveo bih paradoks koji se ne odnosi na zgradu, ali se odnosi na Kinoteku. Supruga Saše Petrovića je preko Fondacije Aleksandra Saše Petrovića ostavila 50.000 evra za nove kopije filmova svog supruga. Posle nekoliko dana znate šta nam je prvo stiglo? Rešenje Ministarstva finansija da platimo porez na poklon! Kad neko iz inostranstva hoće da vam nešto pokloni, vrlo mu je teško objasniti da u vašoj zemlji važi ovakav zakon.
SUTRA: Svi me pitaju šta će biti s Kosovskom, sa starom zgradom. Kinoteka bez Kosovske nije Kinoteka. Ta zgrada od 1952. godine radi kao Muzej Jugoslovenske kinoteke i u mnogim biografijama naših velikih umetnika piše da su svoju filmsku edukaciju završili u Kosovskoj. Dakle, Kosovska ostaje to što jeste, sa tri projekcije dnevno. Velika sala u novoj zgradi služiće za promociju velikih događaja, kao što je Fest, pa će se ti programi nastavljati u Kosovskoj. To treba gledati kao veliki sistem.
Najvažnije u ovoj priči jeste da je sve što su generacije kinotečana sakupljale, postalo dostupno javnosti, da ovo ogromno blago više ne trune po podrumima i depoima. Mi smo dva nivoa pretvorili u muzej – tu je izloženo oko 600 predmeta od 3300 koliko ih ima u Kinoteci. Zašto je to važno? Siguran sam da kada u našoj Kinoteci Austrijanci vide Carsku panoramu, ili Francuzi Limijerovu kameru, da će malo drugojačije misliti o nama. Mi smo to sačuvali. I to radi. Pa još kada svi vide da je zgrada sva u vajerlesu, da svaki sto ima priključak za kompjuter, biće jasno šta su Kinotekom dobili.
Da se nešto razumemo: ja sam mogao ovu zgradu 1995. godine da zamažem, da napravim Potemkinovo selo, i da pustim gledaoce. Da sam to uradio, verovatno bismo do sada pet puta bili potopljeni, a verovatno bismo i goreli. E, to nisam hteo. Jeste, rekonstrukcija je potrajala, ali sad na kraju karijere mogu mirno da odem iz Jugoslovenske kinoteke jer je misija u koju sam ušao 1992. godine, što se mene tiče, dovedena do kraja. Na ovo moje mesto sad treba da dođe mlađi čovek, kao što sam ja ovde došao sa 40 godina, zato što za ovaj posao treba snage. Sportskim jezikom rečeno, ovo je prvo poluvreme. Počinje drugo. Mi smo dosanjali svoj san. I sad idemo dalje da rešavamo probleme.“
