Kakav na jelu takav na delu

Suočavanja naših političara mnogo liče na emisiju „Dođi na večeru“. Po principu rotacije, svaki od njih mora da odigra ulogu domaćina. Ostali pogađaju šta će im skuvati za večeru. To mu dođe kao predizborna strategija. To se monotoni i manje-više isti meni samo drugačije krsti – pa gibanicu možete nazvati „proleće u Srbiji“, „sira i testa“, ili „četnička osveta“. Obrni-okreni ipak ćete na kraju jesti poznato jelo – srpsku gibanicu.

Pravila ponašanja u gostima takođe zahtevaju da ste fini, da ne zanovetate, ali ćete nakon jela, ili posle suočavanja olajavati svoje domaćine. Tako se ponašaju i političari koji samo pred kamerama glume neverovatnu finoću, da bi se čim napuste studio mazali kakicom. Upravo zato, nisam siguran da li je upalila strategija RTS-a da se pri predstavljanju kandidata izbegne konflikt.

To se pokazalo po okončanju emisije, čim je Nikolić napustio studio, nezadovoljan utiskom koji je ostavio. Pitam se da li je uputno prikazivati političare lepšim i pametnijim nego što jesu. Ma koliko se trudili da ih ulepšate, baš kao i pevače uz pomoć fotošopa, pre ili kasnije oni će progovoriti na svoj uobičajeni način i tu je kraj svake iluzije. Ako razmišljamo o toj nekonfliktnoj situaciji, gde bi zavladala harmonija – možda treba pripremiti specijalnu predizbornu gozbu. Ako se sećate, slave su nezvanične oaze mira, vreme i mesto gde se za stolom brišu političke razlike. Dakle, specijalno izdanje „Dođi na večeru“, gde će u formi radnog ručka ćaskati kandidati, ukoliko ne štrajkuju glađu i žeđu. Tu bi uz zveckanje escajga, kuckanje i nazdravljanje (za Srbiju!) mogla do mile volje da se bistri politika, a naučno je dokazano da hrana deluje kao sedativ i inspiracija.

Predjelo, „proleće u Srbiji“, može giba, mogu uštipci sa kajmakom, plus pršuta, plus kisela salata, a mora i mladi lukac, samo pod uslovom da ne remeti dobru komunikaciju. Zna se, tu važi pravilo svi za jednog, jer nema izuzetaka, ako jede jedan – moraju svi! Tako se već kod predjela gradi jedinstvo.

Supa: osnova kućnog budžeta i izvor zdravlja. Kod supe počinju ozbiljne teme, ko na slavi, jer se tad načne tema skupoće, inflacije, evra, kursa i kuvanog jela. Mora kašikom, mora za stolom, patrijarhalno i tradicionalno – spora hrana. Ako ima supa, drugo ni ne mora, jer tako domaćica od dinara pravi dva.

Rinfleš: logično sledi jer onda svi kažu da ne mora dalje jer je zdravo i ukusno, uz plakanje od rena. Plakanje mora, jer se priča o tužnoj istoriji Srbije, šta smo sve podneli tokom istorije.

Sarma: tu već imamo potencijalni izvor problema, jer neko voli manje, a neko veće. To ima veze sa načinom klopanja u jednom zalogaju il seckamo. Bože moj, višepartizam podrazumeva razlike, al tu je alkohol da pojača doživljaj. Bez dve nikako, a tri idealno.

Pečenje/roštilj: u svakom slučaju mesište. Ovaj deo označava vrhunac sukoba, jer meso podstiče ratnički i predatorski efekat. Kraj je kad se sagovornici zavale na stolici i lupnu po stomaku, jer ne mogu više. Samo u košuljama, sa zavrnutim rukavima – ko u kampanji.

Kafica/ sitni kolači/ epilog: to ljudi osećaju u stomaku, tu kreće analiza klope.

Tu bi narod video ko je kakav, jer kakav na jelu, takav na delu. Je l’ gospodin čovek, je l’ domaćin, je l’ dosadan, je l’ zabavan, je l’ sladokusan, što bi rekla moja baba. Nije to bez značaja, jer snagu ličnog primera niko i ništa ne može da zameni. Može tu gledalac i birač i da prepozna ko mrljavi, probira, ko nema apetita, ko je halapljiv, da ne kažem alav, ko se usvinji, a postoje i postupci kojima bi se kandidati trajno ogadili biračima. Za mene su to gašenje pikavca u tanjir, pričanje uz čačkalicu među zubima i češanje po nabrekloj stomačini. Podrigivanje i otpuhivanje se podrazumeva – ne, nikako!

Ovaj rijaliti bi mogao da ima dva kruga – u našem slučaju kod Borisa, pa kod Tome. Ponavljam, nije bitna količina hrane, već ponašanje za stolom u atmosferi koju naša tradicija prepoznaje kao najmanje konfliktnu.

Pošto ovaj tekst nastaje pre konačnog suočavanja uoči predizborne tišine, ostaju mi samo blaga mučnina i privremeni gubitak apetita. Ako budem morao da konzumiram izbore, biće to na silu, a jedini argument je – jedi da ne crkneš od gladi!