Sličnosti dramskog-krimi mjuzikla Rebeka sa istoimenim kultnim romanom Dafne di Morije mnogo su veće nego sa slavnim Hičkokovim filmom. Po prirodi žanra, libreto za mjuzikl je uslovljen melodramatskim zbivanjem, i bez tog okvira je ovaj hibridni žanr, takoreći, nemogućan. Upravo ta „herc“ nota romana (koji je zbog toga omiljeno štivo adolescenata) čini dobru podlogu za saspens koji film (naročito Hičkokov) voli. Rebeka, bivša žena plemića Maksima de Vintera, umrla je,nesrećno, u njihovom zamku Menderlej, ali njen zao duh je ostao tamo i kad je došla nova gospođa De Vinter. Ta zla kob će i odneti, u plamenu, divni Menderlej, oličena u vernoj družbenici pokojnice, Misiz Denvers…
Ima tu i ljubavi, i zločina, i zloća, i dobrica… dovoljno za mjuzikl.
Ovoga puta, Nebojša Bradić veoma spretno režira mjuzikl po (ipak) tankom štivu, i to od ovog, pomalo prevaziđenog žanra, čini više operetu, nego mjuzikl. Rečitativ je gotovo nestao, sve se peva, pa su glumački zadaci aktera (svi su glumci, osim mlade Branislave Podrumac, u glavnoj ulozi, koja je operska umetnica) svedeni na premalu meru. U retkim glumački briljantnim trenucima (kao onaj kada duhovita Nataša Marković, kao Misiz van Hoper, luda Amerikanka, peva song o američkoj ženi), zablista poneki glumački svitac. Katarina Gojković, odlična kao Misiz Denvers, takođe uspeva da pokaže i jedno i drugo, s obzirom na to da je izvrsna i kao vokal. Dejan Lutkić, Dušica Novaković, Zafir Hadžimanov, Žarko Stepanov, Goran Daničić i Zoran Leković su korektan i atraktivan skup koji ovo srceparateljno zbivanje čini složenim… Sve to u poređenju sa Jadnicima, koje je Bradić režirao na istoj sceni, po predlošku ozbiljnog pisca, Viktora Igoa, i koji su upamćeni kao izvrsno ukrštanje uverljivog pozorišnog zbivanja, pravog konflikta i odlične muzike.
I još jedna razlika: tumač Maksima de Vintera, harizmatični Ivan Bosiljčić je, za razliku od neodoljive pojave Maneta u nedavnoj premijeri muzičke Zone Zamfirove na Terazijama, ovoga puta u prvom delu predstave bio pomalo nesiguran u svoj glumački nastup, a u drugom je imao pretežak zadatak da otpeva ogromnu deonicu, u kojoj De Vinter priznaje svojoj mladoj (i naivnoj, jasno je) ženi da je on, zapravo, nehotično ubio Rebeku i potopio je u brodu u zalivu. Ipak, retki su glumci koji bi se prihvatili ovakvih uloga. Dok Branislava Podrumac vlada svojim školovanim glasom besprekorno, svaki glumac ga ima kao samo još jedno scensko sredstvo. Koliko je dobro to mešati?
Naš čovek iz Subotice, Silvester Levai, hit-mejker u žanru mjuzikla (za „Fly, Robin, Fly“ dobio najveću muzičku nagradu u SAD, Gremi), stvorio je nekoliko istinitih hitova u Rebeki, kao što je onaj kada Misiz Denvers peva o povratku Rebeke iz carstva magle u „njen Menderlej“. No, Mihael Kunce, autor libreta, možda i nije mogao da ovaj porodični zaplet, koji može da postane realistična društvena drama, pretoči u muzički žanr. Te tako, „dramskom mjuziklu“, kako je Rebeka zamišljena, upravo nedostaje prave drame.
Neosporno je da mjuzikl (ili opereta?) Rebeka pleni i svojim glamurom, ljubavnom pričom sa srećnim krajem, koja nam je neophodna danas, lepotom ambijenta (Geroslav Zarić), divnim kostimima (Maja Nedeljković Davidovac), uspelom koreografijom (Vera Obradović)… Grandiozno, prijatno, lepo… – utisak je ovog scenskog događaja.
