Rajić je, kazala je gospođa Bartulo, mogao da zavoli, i to strasno, samo ono što je osuđeno na propast. Kao one kečige o kojima mi je pričala. I njegovo zanimanje za partizane počelo je tek onda kada su ih se svi odricali. Dok su ih unisono slavili njega je baš bilo briga za nekakvog drvoseču Simelu Šolaju, ili za Ratka Pavlovića Ćićka i Nikodija Stojanovića Tatka.
Ako roman Milenka Bodirogića Po šumama i gorama (Orfelin, Novi Sad 2019) uopšte ima jasno prepoznatljive poetičke prethodnike, oni se svakako ne nalaze u srpskoj niti u sestrinskim i rođačkim književnostima istoga jezika. Ili se možda mogu pronaći, ali tek u tragovima i proplamsajima, u iskricama, raštrkani na sitno i tanko kao jadne i promrzle partizanske baze tokom prve ratne zime. Jer, Bodirogić (1964) ispisuje nekovrsni mentalni izveštaj iz umereno udobnog pakla postistorijskog vremena, a njegovi junaci, bezimeni pripovedač i njegov saputnik Rajić, jedna osobnost posve po strani ne samo od tzv. života nego i od onoga kako obično se skiciraju književni likovi u našem čitalačkom iskustvu, po lako odgonetljivu literarnu rodbinu moraju ipak na sever i na zapad, do velikog okeana nemačkog jezika, do Zebalda i naročito do Tomasa Bernharda: tamo ćemo tek pronaći neke koji će nas možda podsetiti na njih, no ne u nekom epigonskom ključu, jer piscu nije stalo do toga da na sitno i kvarno zebalduje i bernharduje – što nije da se ne radi u našim književnostima već neko vreme – nego taj konstitutivni uticaj, naprotiv, veoma jasno priziva, doslovce citirajući i pastiširajući neke od najnotornije bernhardovskih pripovednih tikova („rekao je ovaj da je rekao onaj“…), upućujući tako svakoga sa tri čiste i na izvor, ali i na to da sa tim osnovnim ispijanjem čaše vode sa izvora prestaju sve važne srodnosti i započinje jedna sasvim autentična priča.
A priča je, kažem, iz samog veselog pakla postistorije: naša dva rezignirana otpadnika i gubitnika (gle, opet TB!) obilaze šume i gore naše zajedničke domovine, od Fruške gore preko bosanskih i hrvatskih planina pa do Triglava, ritualno hodajući stazama prvih partizana, naizgled desperadosa i samoubica, suštinski pravih ledolomaca jedne velike, prevratne istorijske priče o borbi za slobodu i emancipaciju, u toliko njenih stvarnih i mogućih vidova. Ako vam ovo zvuči kao posao em zgubidanski em potpuno van duha i stila epohe, s vama će se složiti gotovo svi koji naše junake okružuju. Ali, nije da njih to baš izuzetno potresa. U osnovi, njihovo je počeće uzaludno po definiciji, gubitničko i jalovo onoliko koliko je to svako trčanje kroz istoriju u kontrasmeru, ali je istovremeno i jedino preostalo identitetsko uporište za časnog čoveka: kad napred nema ničega, hodanje unazad jedini je način… hm, napredovanja. Ili barem očuvanja netaknute ljudske supstance.
Drugačije rečeno, Bodirogićev je roman sasvim apartan glas protiv revizionizma i protiv overe i legitimizacije jednog naizgled neminovnog istorijskog poraza, u čijem su mračnom središtu raspad Jugoslavije na atomizovane i poluvazalne kneževine, i nihilističko poništavanje čiste, nagonske, impulsivne partizanije kao odgovora na tlačenje, a u slavu ne ove ili one plemenske vizije ekskluzivno plemenskog spasa, nego života i sveta koji će nadići tu glodarsku perspektivu. Pri tome ništa nije bilo lakše nego da junaci, motivi i zbivanja u ovako postavljenoj priči odu u „papirnatost“, a to što se ništa ni nalik tome nije dogodilo zasluga je mirne ruke, promišljenog pripovedačkog postupka i ozbiljnog umeća pisca, jezika do tančina ispoliranog, ali nipošto sterilizovanog. Kakva knjiga, ljudi! Zamišljam Bernharda kako je čita, možda baš u beržeri, a možda i na hotelskoj terasi u Lovranu, i kako mu brk igra od zadovoljstva.
O nošenju s gubitkom koji je neminovan koliko i konstitutivno neprihvatljiv pripoveda i Ana Vučković (1984) u kratkom romanu Yugoslav (Partizanska knjiga, Kikinda 2019); taj gubitak – naime, očeva smrt – doima se ličnim, „privatnim“ u svojoj zastrašujućoj „prirodnosti“, u ravnodušnoj neprikosnovenosti bioloških činjenica, a prva i najtemeljnija od svih je: smrtnost svega što živi. No, autorka priču – nedvosmisleno autobiografski (ili se danas već mora reći: autofikcijski?) zasnovanu – nastoji da poopšti upravo proširivanjem područja „ličnog“ na bezbrojne kodove sinhronijski i dijahronijski lako prepoznatljive, odgonetljive, klasifikabilne… Jednostavnije rečeno, lirska priča o intimnom gubitku, o nedostajanju, o nedovršenosti i nedovršivosti našeg odnosa sa onim koga volimo, makar to bio i roditelj, za koga je eto „prirodno“ (sačuvaj me bože traženja utehe u prirodnosti bilo čega!) da pre vas ode u večna lovišta, ona u kojima biste se jednom opet sreli, kad bi nekim slučajem postojala. Samo što… Kako god, razmotavajući klupko jednog života unazad, zapravo nekolikih života, Ana Vučković uranja u koloplet memorabilija, re-kreirajući jedan potonuli i nestali svet, onaj u kojem su njeni roditelji – otprilike, poslednje prednovotalasne SFRJ generacije – odrasli i formirali se, a koji u njenom neposred(ov)anom pamćenju postoji tek sasvim rubno, u svom već nestajućem stadijumu, ali zato buja životom u pričama i uspomenama njenih roditelja i rođaka. Njena naratorka, kao rastegnuvši se u posezanju za nemogućim, kaže i ovo: „Ne želim interpretaciju, hoću zaista da vidim prizore koje je neko video pre toliko godina. Zanima me kako je izgledalo nebo u martu 1977. Možda isto kao ovo sad, ali ne želim da mi se to kaže, želim to da vidim, ne želim to da vidim ni na filmu, iako je do sada to bilo dovoljno, činilo mi se verodostojnim.“ Ima li normalnije i ljudskije, i ima li neispunjivije težnje? Književnost je tu nemoćna, ona je posredovano iskustvo koliko i bilo šta drugo, ali to je ujedno u ovom slučaju i jedino njeno relevantno ograničenje.
Yugoslav je, hoću reći, knjiga koja dobacuje najdalje dokle knjiga može: ona lepotu i bol postojanja, nestajanja i ljubavi među srodnim bićima koja metafizički zjap ne može da zatrpa, ali zato može sve osim da ga zatrpa, posreduje jezikom tako fino iznijansiranim i izbalansiranim da je bez ustručavanja približava samoj opasnoj granici koja deli melanholični lirizam od tačke na kojoj počinje prezaslađena neverodostojnost, ali tako da tu granicu nikada ne pređe, baš kao što ne prelazi ni bilo koju drugu granicu unutar jezika koju ne bi valjalo preći. Ovo znači da je ovaj prividno sasvim „neambiciozan“ roman ostvaren u potpunosti bez viškova, da čitaoca obuzima onaj već pomalo zaboravljeni osećaj da „ovde ni jedna reč nije suvišna, i nijedna ne nedostaje“, da je pripovest o jednom intimnom gubitku i njegovim vidljivim i nevidljivim posledicama, glatko „odvožena“ kroz nekoliko ulančanih pripovedaka koje baš ničim ne razbijaju koherentnost (i žanrovsku nedvosmislenost) romanesknog teksta, i potom na suvisli način povezana s transgeneracijskim motivima jugoslovenskog iskustva kao formativnog za sve nas, pa čak i – mada na nužno drukčiji način – za one rođene nakon Jugoslavije. Najveća od malih knjiga ove godine, i više od toga: na vašem mestu, čuvao bih se svakoga koga ne dobije ovaj roman. Neki važan rezervni deo mu sigurno nedostaje, a moglo bi da bude prekasno dok ne saznate koji tačno.
